U senci tajnih službi

Stolarski radnik iz Srebrenice Selman Selmanagić, docnije jedan od velikih nemačkih arhitekata kog su zvali i „Korbizje iz Bosne“, upecao se u mrežu mog romana Slova od kovanog gvožđa, kada sam lovio drugu krupnu ribu. Naleteo sam na njega kad sam istraživao život Franca Erliha, čoveka koji je smislio i od gvožđa iskovao onaj čuveni natpis iznad kapije koncentracionog logora Buhenvald: „Svakome svoje“ (Jedem das Seine).

U Vajmaru je 2009. otvorena izložba u čast tog značajnog nemačkog grafičara i arhitekte, proslavljenog borca protiv fašizma. Pozvan sam da otvorim izložbu i počeo da istražujem njegov život, pa sam iznenađeno ustanovio da je kao pripadnik kažnjeničkog bataljona Hitlerove vojske dopao u jugoslovensko ratno zarobljeništvo. Našao sam i autobiografiju koju je Erlih posle povratka u Nemačku napisao za svoju komunističku partiju i konstatovao da laže. Napisao je, naime, da je u zarobljeništvu radio kao arhitekta i da je na temeljima srušene sinagoge u Pančevu izgradio pozorište. E pa nije. Zime 1945/46. – kada je to navodno radio – glavni građevinac, direktor Pokrajinskog zavoda, bio je moj ujak, inženjer Imre Šomlo, a ja kod njega u poseti. Znači, Erlih, moj ujak kao njegov šef i moja malenkost, učenik srednje tehničke škole, istu zimu smo proveli u Pančevu. Potom je Erlih zaista na ruševinama sinagoge, uz dozvolu beogradskog rabina, podigao privremeni magazin za pozorišne kulise. Privremeni magazin za potrebe pozorišta i pozorište nisu baš jedno te isto.

Ponadao sam se da je Erlih možda sarađivao i na izgradnji bivšeg saveznog ministarstva unutrašnjih poslova u ulici Kneza Miloša. Njen stil me pomalo podseća na „staljinističku“ arhitekturu iz Moskve ili istočnog Berlina. Nažalost, nije. Kad je izgradnja počela, Erlih se već nalazio u Nemačkoj, jer je kao komunista ranije pušten iz jugoslovenskog ratnog zarobljeništva, ali sve to me je zaintrigiralo. Na krovu ruševine te značajne zgrade posle bombardovanja NATO-a izraslo je, naime, drveće. Ne šalim se, proverite ako ne verujete, lepo se vidi i danas.

ERLIH, VARLIH, SELMANAGIĆ: Održao sam pošten govor o Erlihu u Vajmaru, ali da bih mogao da napišem roman, izmislio sam njegovog druga, Zigfrida Varliha. Erlih – ehrlich – na nemačkom znači „pošteno“, a ime izmišljenog junaka romana Varlih – wahrlich – otprilike „zaista“ ili „vaistinu“. Varlih kao ratni zarobljenik ostaje u Jugoslaviji, gradi taj objekat, pa stigne i na Goli otok, jer se ne snalazi u vezi sa izjašnjavanjem o Informbirou.

Franc Erlih stvarno, a Zigfrid Varlih u romanu, studiraju na čuvenoj akademiji Bauhaus u gradu Desau. Tu je Selman Selmanagić ne samo studirao, nego je bio sekretar ćelije Komunističke partije Nemačke, po završetku akademije dobio je diplomu sa rednim brojem 100. Bauhaus od svojih studenata nije zahtevao gimnazijsku maturu kao svi ostali arhitektonski fakulteti u Evropi, nego dokazana znanja i spretnost, svaki kandidat morao je da pokaže da nije samo dobar crtač, nego i spretan zanatlija, što je momku, kakav je bio Selmanagić, omogućilo da postane arhitekta, a da nikad nije pohađao srednju školu. Dokumenti dokazuju, dakle, da je Selmanagić pred sam Hitlerov dolazak na vlast bio partijski sekretar Erlihu, a u romanu takođe i Varlihu.

Erliha hapse i sprovode u tek otvoreni logor Buhenvald, Selmanagić je pametniji i na vreme beži iz Nemačke, pa kao arhitekta radi u Jerusalimu, Haifi i Istanbulu.

Bio sam iznenađen da se Selmanagić po izbijanju Drugog svetskog rata vratio u Nemačku i to baš u Berlin. Gestapo je svakako znao da je bio ne samo član komunističke partije, nego i njen funkcioner, a on, dokazano oprezan momak, sigurno je imao neke garancije da mu se ništa neće dogoditi, da ga neće smesta uhapsiti. Naš Selman ne samo da radi prvo u arhitektonskom birou Ajerman (Eiermann) nego od 1942. godine kao scenograf u filmskom studiju UFA, koji je pod neposrednom kontrolom samog Gebelsa.

Kraj rata, stižu Rusi, a ne samo da niko ne zamera Selmanagiću što je ratne godine vredno radeći proveo u nacističkom Berlinu, nego ga obasipaju nagradama kao antifašističkog borca, dobija redom sve ordene koje (istočna) Nemačka Demokratska Republika daje zaslužnim ljudima, postaje profesor i gradi brojne monumentalne zgrade, dok Francu Erlihu daju relativno skromne poslove. Sve to su činjenice.

Ja u svoj roman uplićem ne samo Selmanagića, nego još nekoliko istorijskih ličnosti. Pored Erliha pišem o idejnom tvorcu i prvom rukovodiocu Bauhausa, Valteru Gropijusu, i njegovoj ženi Almi, koja je pre njega bila udata za kompozitora Gustava Malera, a posle njega za pisca svetskog glasa Franca Verfela. U sporednoj ulozi, ali svojim pravim imenom, pojavljuje se prijatelj mojih roditelja, Sava Temer, koji odmah posle rata radi na reparacijama Nemačke u korist Jugoslavije, ali takođe i brojni nacistički funkcioneri, kao gaulajter u Vajmaru Zaukel ili komandant Buhenvalda Koh i njegova žena. Nije, dakle, nimalo nelogično što je lik romana i Selmanagić rodom iz Srebrenice.

SELMANAGIĆ, GOLUBOVIĆ, CICERO: Činjenica je da su se u isto vreme u Istanbulu pred početak Svetskog rata našli Selmanagić, jedan od najvećih sovjetskih obaveštajaca uopšte Mustafa Golubić, rodom iz Stoca, Bosanac baš kao i Selman, a takođe i Elijas Basna, lakej kod britanskog ambasadora, rodom iz Prištine, koji će svetsku slavu steći kao nemački špijun sa pseudonimom Cicero, koga su nacisti plaćali falsifikovanim engleskim funtama. (Na filmu ga je igrao Džejms Mejson.) U mom romanu se njih trojica sreću i, naravno, razgovaraju srpski, ali dokumenata o tome nemam. Iskreno rečeno, nije čak ni verovatno. Ali nemoguće nije.

U romanu o Zigfridu Varlihu Selman Selmanagić je samo epizoda. Pošto je objavljen i na nemačkom i na srpskom jeziku, čekao sam da li će neko od rođaka, potomaka ili poštovalaca Selmana Selmanagića da se javi i protestuje protiv moje insinuacije da je jedino objašnjenje za životni put i uspehe tog genijalnog graditelja da je bio dvostruki špijun, ali da je pretežno radio za sovjetsku službu, a hitlerovsku vukao za nos. Sovjetski Džems Bond iz Srebrenice? U Berlinu i danas postoji arhitektonski biro pod rukovodstvom Selme Selmanagić. Niko nije protestovao.

NOVA CENTRALA BND–A: Da sam znao šta će se oko Selmana još dogoditi, ponešto bih dopisao u romanu. Jedno od najvažnijih zdanja, koje je on projektovao i izgradio, bio je stadion u Berlinu otvoren za svetski susret omladine 1950. godine, nazvan „Stadion Valtera Ulbrihta“. Zamišljen za 70.000 gledalaca, posle je renoviran da bi se gledaoci udobnije smestili i bilo više sedišta na račun mesta za stajanje, pa je imao kapacitet za 50.000 gledalaca. Posle ujedinjenja zapadne i istočne Nemačke stadion je srušen, preko jedne decenije teren je ostao prazan, a 2006. godine na tom istom mestu počela je izgradnja nove centrale nemačke obaveštajne službe BND (Bundesnachrichtendienst). Već sam tada negde u šali napisao da Selmanagićev duh lebdi nad tom zgradom, ali nije ostalo na tome.

Početkom marta ove, 2015. godine, do sada nepoznata lica su u već skoro gotovoj zgradi BND-a iz sanitarnih objekata ukrala slavine, u toku noći procurila je voda i nanela veliku štetu, preplavila šahtove, već položene kablove, električnu instalaciju, klimatizaciju… Nimalo nije verovatno da je neko na jednom od najbolje čuvanih gradilišta u Evropi ukrao nekoliko slavina da bi ih preprodao. Očigledno je namera bila da se odloži preseljenje centrale obaveštajne službe iz Pulaha u Bavarskoj u novu zgradu u Berlinu. I čudno je da se počiniteljima ni posle tri meseca nije ušlo u trag, niti je objavljen zvanični stav o mogućim motivima za to delo.

U mom romanu Slova od kovanog gvožđa davno umrli Zigrid Varlih i avet iz Buhenvalda, Čovek od pepela iz jedne moje ranije knjige, iznenada se pojavljuju pod lipom izraslom na ruševinama zgrade u Beogradu, u kojoj je nekada bilo i sedište savezne Udbe. U nekom novom izdanju mogao bih da dodam da Selmanov duh pušta vodu i uništava instalacije u zgradurini koju dižu na mestu gde je stajao „njegov stadion“.