Lazar Ristovski upravo završava film Tajna o mašinovođama (scenario i režija Miloš Radović) u kome igra glavnu ulogu i čiji je koproducent njegova kuća Zillion Film, a početkom godine je prikazan film Bićemo prvaci sveta (režija Darko Bajić, scenario Gordan Mihić i Nebojša Romčević) u kome glumi Tita. U Hrvatskoj je igrao glavnu ulogu kod Zrinka Ogreste u filmu S one strane, čija se premijera očekuje do kraja ove godine, kao i premijera filma November man Rodžera Donaldsona u kome igra sa Pirsom Brosnanom. Prethodno je igrao u 73 filma i TV serije, među kojima su i filmovi Belo odelo čiji je kompletan autor (scenario, režija, glavna uloga, produkcija), sa kojim je bio na festivalu u Kanu, i Beli lavovi (režija, produkcija, glavna uloga).
Pored svega toga upravo mu je u izdanju „Lagune“ izašla knjiga Jednostavne priče, njegova prva zbirka priča, i treća knjiga posle romana Belo odelo i Kako sam dobio Oskara. U njoj je Ristovski ispričao sudbine trinaestoro takozvanih običnih ljudi koji žive svuda oko nas, uglavnom neprimetno. Ova knjiga je i neposredni povod ovom razgovoru.
„VREME„: Zašto ste knjigu nazvali Jednostavne priče? Životi koje ste zapisali nisu jednostavni životi. Zašto mislite da priče o njima – jesu?
LAZAR RISTOVSKI: Naslov knjige je rođen na vrlo jednostavan način. Kada sam doneo rukopis u „Lagunu“ i sa njenim vlasnikom, gospodinom Dejanom Papićem, razgovarao o mogućem naslovu za knjigu, predstavio sam knjigu kao zbirku priča koju sam napisao jednostavnim jezikom, bez suvišnih reči i poređenja, digresija i ukrasa. Trudio sam se da sve što je suvišno izbacim bež žaljenja. Smatram da jezik i misao u pričama moraju biti jezgroviti kao u pesmama.
Dejan je predložio da se onda i priče zovu Jednostavne priče. Tako je nastao naslov knjige. Kada se nešto otvara, onda se otvara samo. Međutim, suštinski odgovor na vaše pitanje jeste da su priče jednostavne po svojim motivima. Likovi imaju svoje unutrašnje nemire i svoje živote, koje ima svaki čovek. Čim se probudi, bez obzira na koju nogu je ustao, čovek počinje da se hvata u koštac sa danom koji mu predstoji. Ali taj moj čovek nema pretenzije da bude veliki. Nema želju da bude političan i da rešava sudbinu sveta. On gleda kako će da preživi u vremenu koje je pred njim i u kome se on ne pita mnogo o sudbini i budućnosti planete. A to što mu se baš toga dana desilo upravo ono što nije trebalo, to je jednostavno život.
Da li poznajete vaše junake? Da li, na primer, kupujete hleb u pekari Ilije Makedonca, ili da li je Gvozden inspektor u vašoj policijskoj stanici? Jeste li možda i vi imali problema sa podstanarima, porodicom gačaca, kao i vaš junak majstor Toma? Ukratko: da li su Jednostavne priče priče iz vašeg života?
Sve je iz života. Nijedna priča, niti umetnost uopšte, ne rađa se samo iz mašte. A i ta mašta počiva na iskustvu posmatranja. Ove priče su svakako priče iz mog života. Ali one nisu potpuno istinite, niti sam ja junak svake priče. Priče su kombinacija mog emotivnog pamćenja, likova i situacija u kojima sam se nalazio i priča koje sam čuo, a kasnije nadograđivao. Neki likovi iz priča postoje. Neki su izmišljeni. Neke od priča su se desile, a neke su izmišljene. U mom glumačko-rediteljskom životu uvek me je više uzbuđivao proces stvaranja nego krajnji rezultat. Tek sad, pišući, otkrivam koliko je taj proces uzbudljiv. U njemu istinski uživam. Pripovedač ima jedinstvenu priliku, kao retko ko u umetnosti, da se stavi u poziciju nekoga ko posmatra, ali u isto vreme i kreira ono što će videti. To je uzbudljiv proces, zar ne? Na čitaocu je da čitajući Jednostavne priče zamišlja i odgoneta. Ostavio sam mu dovoljno prostora da može da se pronađe u nekoj od njih.
Mesto događanja nekoliko priča iz vaše nove knjige je Zemun, odnosno njegov Gardoš. Da li ste izabrali ovu prestoničku opštinu zato što ste njen počasni građanin?
Naravno da ne. To što se neke od priča događaju na Gardošu je prosto zato što tamo živim i što posmatram ljude koji žive blizu mene. Lakše je kombinovati priču sa ljudima koje poznajete i situacijama koje su vam se desile nego izmišljati i jedno i drugo. Gardoš je samo mesto na kome sam pisao većinu mojih priča, a koje su nastale u mom emotivnom pamćenju na bilo kom mestu na svetu. Ističem emotivno pamćenje zato što ja, a čini mi se i mnogi drugi, pamtim situacije, ljude i događaje za koje su me vezale emocije, a ne samo događaj sam po sebi.
Ja ne želim sebe da zovem piscem. Još manje književnikom. Ja želim da budem pripovedač dobrih priča, koje će ljudi rado čitati i slušati, kao što su se nekada, dok nije bilo televizije i interneta, pripovedači rado slušali i kada im se verovalo da je ono što pričaju, ama baš sve, „živa istina“.
Junaci vaše knjige ne žive lagodnim životom. Pa ipak, ne žale se zbog toga, niti krive državu. To, očigledno, nisu oni isti ljudi o kojima ste pričali u filmu Beli lavovi, oni koji su pozivali na revoluciju. Da li ste vi odustali od revolucije?
Mislim da je krajnje vreme da se manemo revolucija i politike, i da se okrenemo radu. Da se podsetimo šta je to radna disciplina, da radimo na ličnom usavršavanju, obrazovanju i vraćanju kulturnog identiteta naciji. Naravno, za to treba da postoje uslovi. Oni koji vode državu moraju da ih obezbede. Oni to za sada čine više na rečima nego u praksi, ali mi nemamo izbora. Moramo verovati da je ovo poslednji put kada nekome dajemo šansu, verujući da nas ponovo neće obmanuti, pokrasti i ostaviti u bespuću nekog rijalitija.
Zašto nemamo izbora? Zašto moramo verovati da nam se više nikad neće desiti da nas vođe ne obmanu?
Priča o belim lavovima je poslednji vapaj radničke klase u Srbiji. Pokušao sam da tim filmom napravim radničku himnu. Radnici su je prihvatili, ali sindikati koji bi trebalo da brinu o radnicima nisu, jer oni su samo produžena ruka države.
Srbija je danas kapitalistička zemlja. Ali Srbijom vlada tek početni oblik kapitalizma u kome postoje kapitalisti, i potpuno nezaštićena radnička klasa. Ne postoje instrumenti koji štite radnike i građane. Zaštitnika građana čim podigne glavu, odmah bi da ošišaju do glave. U razvijenom kapitalizmu to nije moguće. Jer tamo postoje jake institucije koje štite radnike. Mi još nismo dovoljno bogati da pripadamo društvu razvijenih kapitalističkih društava. Kada za to budemo spremni, bojim se da će u modi biti neko novo društveno uređenje.
Sinonim za film Beli lavovi je Radnički rep. Gde je njegova energija, kako je dočekana?
Moj Radnički rep je 2011. godine kada je izašao film, za nekoliko meseci imao na Jutjubu skoro dva miliona pregleda i nekoliko hiljada komentara. Ipak, skoro nijedna televizija nije smela da ga emituje. Ni danas. Bio je preopasan za svaku politiku i nerado dočekan od svakog repera. Svi su ga radije izbrisali. Beli lavovi su veliki film, ali Radnički rep jeste veliki i opasan rep. Ponosan sam na Radnički rep. Radnička klasa u Srbiji postoji samo kao nužno zlo.
Otvarajući ovog avgusta Filmski festival u Herceg Novom, apostrofirali ste pobunjene intelektualce i podsetili ih na njihov zadatak da se bore protiv šunda i kiča. Kako da se bore kad nemaju zakonodavnu moć?
Intelektualci u Srbiji ćute. Osim časnih izuzetaka – reditelj Goran Marković, ili pesnik i dramski pisac Milena Marković… ima ih, ali ne mnogo. Nažalost. Opozicija u Srbiji ne postoji. SANU, koja bi trebalo da bude svest i savest naroda, ćuti u trenutku kada i kulturno i svako drugo biće u Srbiji izumire. Časni izuzetak je akademik Dušan Kovačević, koji i svojim dramama i javnim nastupima brani dostojanstvo naroda. Reč naroda je jača od svakog zakona. Ali, i narod ćuti. Da li je to dobro ili ne? Više ni sam ne znam. Voleo bih da ovo poverenje koje imaju premijer i njegova stranka ovoga puta ne bude izigrano. Ja nisam od onih koji bi se radovao da ova politika propadne samo zato da bi propala i da bismo se radovali jer smo eto pogodili da će nas i oni izdati i prevariti, pokrasti. Ja nisam od onih koji slave svoje poraze. Želim da ovaj projekat uspe zarad naše budućnosti i naše dece. Taj mandat koji su velike vođe dobile, važi do novih demokratskih izbora. Srbija, na žalost, ili na sreću, nije samo Beograd. Toga moramo biti svesni.
Nedavno je lična tragedija vašeg kolege, glumca Ljubivoja Tadića, bila povod mnogim napisima o lošem materijalnom stanju naših glumaca.
Žao mi je mog kolege i njegove porodične tragedije. Nažalost, tu se odmah postavlja jedno – ali. Ali, zar je drugačije mnogima u Srbiji? Ne samo glumcima.
Ipak, ako kultura jednog naroda nije podržana od države, a sada to sigurno nije, kakva nas to Srbija čeka u budućnosti? Neobrazovana i nekulturna. Nije reč samo o jednokratnoj socijalnoj pomoći umetnicima. Treba jednokratno i zauvek zavoleti Srbiju i uvek brinuti o njoj.
U jednom momentu se čulo da imate materijalnih teškoća da okončate postprodukciju filma Tajna o mašinovođama. Ovo je petnaesti film u vašoj produkciji, znači da imate zavidno i iskustvo i umeće u tom poslu, pa ipak…
To je ta priča o kulturi, pa i o filmu. Na konkursu Fonda za kinematografiju se dobiju pare tek toliko da počneš film, a onda se postavlja pitanje kako ga završiti? Još uvek imam poteškoća da završim film. Priča o mašinovođama će, nadam se, biti završena na proleće sledeće godine. Država je, vidim, dala olakšice stranim producentima, nadam se da će tako pažljiva biti i prema nama, domaćim.
Ali, ja nisam od onih koji stalno kukaju i kritikuju. Od svojih roditelja, koji su bili radnici, naučio sam da radim. Zato danas, kada se vrlo malo snima, ja snimam na mišiće. A kao što vidite, pored toga sam stigao da napišem i knjigu priča.
Skloni smo da u svemu prepoznajemo metaforu ili skrivenu poruku, pa zato zašto ne pomisliti: ako je mašinovođa čovek koji nastoji da određenom trasom bez problema odvede druge ljude ka nekom cilju, da li uglavnom junaku vašeg filma treba videti takvog čoveka?
Ne, ne. Zašto bismo u svemu tražili politiku, zaveru i metaforu. Ovo je jedna romantična i melodramska priča. Priča o usamljenosti, o nedostatku ljubavi i o grčevitom držanju za ostatke života koji nas održavaju na površini.
Ako u filmu Tajna o mašinovođama nema politike, aduta svakog domaćeg filma, na šta vi igrate? Sudeći po priči filma (ljubav oca i sina koji nisu rođeni otac i sin), cilj vam je da u gledaocima probudite emocije. Vi očigledno mislite da one još uvek postoje, da nisu pogubljene u, na primer, ratu devedesetih.
Emocije uvek postoje. Pa to je ono što nas razlikuje od životinja. Istina je da su one na neki način potisnute i pojednostavljenje. Istina je da se na život gleda samo crno-belo, bez pratećih nijansi osećanja, ali tako izgleda ceo moderni svet. Nije to slučaj samo sa Srbijom. Nije rat i ne može rat da pogubi emocije. On može, naprotiv, da ih i izoštri i učini intenzivnijim. Problem je ono posle rata. E, to posle rata je doprinelo da se emocije, naročito kod mladih ljudi, nekako pojednostave. Svele su se samo na one nužne. Nijanse koje čine suštinu su se pogubile.
Inostrani kritičari su pohvalili vašu glumu u filmu Novembar Man, a film i Pirsa Brosnana koji je bio zvezda filma – nisu. Da li ste pomislili: da živim u nekoj drugoj zemlji, više bi me cenili?
Mene u Srbiji cene sasvim dovoljno. I to možda više publika nego kolege. Mislim da me se kolege pribojavaju, ali me intimno cene i poštuju ono što sam napravio. Znate šta, ja sam odigrao preko 4000 predstava u pozorištu i preko 70 uloga na filmu i televiziji. Dobio sam skoro sve nagrade koje se mogu dobiti u regionu, a i šire. Obišao sam sa filmovima sve najveće svetske festivale i hodao crvenim tepisima. Radio sam sa najvećim rediteljima sveta i igrao sa najboljim glumcima u Srbiji i van nje. Dosta za tri života. Ali ja sam mnogo radio. Svakog dana i uvek samo radio, radio. Bilo bi stvarno loše da posle toga nisam postigao i velike rezultate.
Na kraju Jednostavnih priča uputili ste pismo svom čitaocu. Ko je taj čovek?
Svako ko ima otvoreno srce da primi mene kao pripovedača i da ovoga puta isključi činjenicu da sam i glumac. Zatim, svako ko je spreman da prepozna sebe u nekoj od priča, bez obzira da li je to nešto lepo ili nije. Tek kada čovek prihvati svoje mane, može se sresti sa sobom. Po meni je i ljubav spremnost da nečije mane voliš više nego njegove vrline. Dakle, čovek kome se obraćam je hrabar čovek, koji se ne boji da se sretne sa sobom.
U kratkom tekstu o vašoj karijeri piše da ćete nastaviti s pisanjem. Zvuči kao da ćete se više posvetiti mirnijoj umetnosti, da ćete manje snimati nego što trenutno snimate.
Ja ću snimati onoliko koliko budem mogao, ali ću takođe i pisati. Sve je to pitanje strasti. Ako strasti nema, neću ni pisati, ni snimati, ni živeti. Život bez strasti nije život.
