U inat gnusnoj stvarnosti

U domaće bioskope sredinom januara stigao je novi srpski film – drama sa elementima trilera, Saučesnici. Projekat za ovaj film podržan je još krajem 2020. godine na konkursu Filmskog centra Srbije za sufinansiranje proizvodnje dugometražnog igranog filma, snimanje je realizovano tokom jeseni 2024, dok je svetska premijera održana u novembru 2025. na festivalu u Los Anđelesu. Na redovan domaći repertoar ovaj film stiže u specifičnom trenutku – tokom januara, kada je bioskopska poseta tradicionalno slaba. U tom kontekstu rezultat od oko pet i po hiljada gledalaca u prvoj nedelji i peto mesto na listi gledanosti ne deluju porazno, ali svakako nije ni povod za preveliko slavlje. Već sada je jasno da Saučesnici neće postati bioskopski hit, što i ne čudi, ne samo zbog termina distribucije nego pre svega imajući u vidu da je reč o filmu koji ne poseduje adute za brz i veliki komercijalni uspeh. Zapravo, čini se da će ovaj film svoj pun potencijal postići kada dođe vreme za njegovo televizijsko prikazivanje – a već je najavljena i miniserija od četiri epizode, koja će dopuniti priču novim likovima i detaljima.

...

Marko Novaković je autor sa jasno profilisanom televizijskom karijerom. Iza sebe ima nekoliko TV filmova – Neko me ipak čeka (2009), Zverinjak (2012) i Bez stepenika (2015) – kao i jednosatni dokumentarno-igrani film Put ružama posut (2013), koji je u bioskopima videlo oko dvanaest i po hiljada gledalaca. Saučesnici jesu zamišljeni i realizovani kao bioskopsko ostvarenje, ali se suštinski logično nadovezuju na Novakovićev dosadašnji opus: u pitanju je film koji se više oslanja na televizijsku poetiku, mirniji ritam, dijalog i razvijanje moralnih dilema, nego na vizuelni spektakl ili žanrovske ekscese – što je donekle i očekivano jer Novaković je dugogodišnji odgovorni urednik Redakcije dramskog i domaćeg serijskog programa RTS. Saučesnici su nastali kao koprodukcija Srbije, Hrvatske i Severne Makedonije, a srpski producent je kuća “Zillion film”, uz partnere “Interfilm” iz Hrvatske i “Kino oko” iz Severne Makedonije – što se odrazilo i na odabir glumaca i saradnika.

Radnja Saučesnika smeštena je u Užice, grad u kome se sve zna, ali se o svemu ćuti. Naizgled skladan život Sofije i Branka raspada se u trenutku nepažnje – nakon saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom u kojoj su učestvovali i koja odnosi život lokalnog pijanca, dobroćudnog Dragana (glumi ga Zoran Cvijanović). Zahvaljujući Brankovim vezama i uticaju, krivica se relativizuje, odgovornost razvodnjava i pravda ne biva zadovoljena. Dok su ostali nezainteresovani ili otvoreno na Brankovoj stani, Sofiju počinje da muči savest. Njeno postepeno unutrašnje urušavanje polako razara partnerski odnos, istovremeno pokrećući lanac događaja koji ogoljava mehanizme društva zasnovanog na pogodbi, strahu i prećutnom saučesništvu.

Scenaristički, Saučesnici se kreću relativno sigurnim i prepoznatljivim putem, tematski prizivajući filmove koji su se bavili sličnim moralnim dilemama, poput rumunskog ostvarenja Kalina Petera Necera Pozicija deteta (2013). Srećom, Obradović uspeva da priči podari jasan lokalni kolorit (radnju je smestio u svoje rodno Užice) i prepoznatljiv društveni kontekst. Utoliko Saučesnici nisu još jedna univerzalna priča o krivici i savesti, već vrlo konkretna slika današnje Srbije. Film bez uvijanja razgolićuje koruptivni sistem u kome već toliko dugo živimo – sistem u kome su zakoni selektivni, pravda neuhvatljiva, a moral davno oskrnavljen i izvitoperen.

Svi likovi, gotovo bez izuzetka, zgranuti su Sofijinom namerom da “pokvari stvar” tako što će javno izreći istinu. Umesto da je podrže, oni se svrstavaju uz Branka i postaju njegovi saučesnici u zataškavanju. Logika kojom se vode hladna je, cinična i zastrašujuće poznata: čovek je mrtav i ništa ga ne može vratiti – zašto onda upropastiti živote živih, pogotovo kada postoji novac i veza koja može da “reši problem”? Čak i Slavica (Danica Ristovski), udovica nastradalog, pristaje na pogodbu. Brankov prijatelj, lokalni političar Milan (Jovan Belobrković), finansiraće renoviranje njenog frizerskog salona, a ona će zauzvrat lažno svedočiti i preusmeriti krivicu na svog pokojnog muža.

Poruka je kristalno jasna i bolno precizna: živimo u društvu u kome je korupcija normalizovana, u kome se zločin relativizuje, a savest doživljava kao slabost i karakterna mana. Posebno je uznemirujuće to što saučesnici nisu karikirani negativci, već “obični ljudi” – prijatelji, rođaci, kumovi, partneri. Ljudi koji su spremni da unovče i tuđu smrt, pravdajući se pragmatizmom i brigom za “mir u kući”. Upravo u tom relativizovanju zločina leži najveća snaga filma koji na taj način u sećanje priziva slučajeve iz bliže i dalje prošlosti u kojima se se odigrali slični događaji. Bolna je spoznaja da je za neke ljude, možda i za većinu, sve na prodaju – čak i njihova sopstvena tuga.

Glumački, film počiva pre svega na Neveni Nerandžić, koja u ulozi Sofije pruža zrelu, suzdržanu i emotivno preciznu interpretaciju. Nakon zapaženih uloga u serijama Nečista krv (2012) i Ringišpil (2024), kao i u igranom filmu Manja (2023), Nerandžić potvrđuje da ima kapacitet da nosi kompleksnu glavnu ulogu. Radovan Vujović, kao Branko, pouzdano isporučuje lik čoveka koji je odavno napravio kompromis sa sobom i sistemom. U sporednim ulogama ističu se Danica Ristovski, ovde glumački potpuno ogoljena i bez trunke patetike, kao i Anica Dobra u deglamurizovanom izdanju i van očekivanog registra. Tu su i Zlatan Vidović, Milica Janevski (ponovo u paru, kao i u Nedelji), Jovan Belobrković, Anita Ognjanović, kao i glumci iz regiona – Stojan Matavulj, Hana Japundžić, Sara Klimoska, Petar Novaković i Faketa Selihbegović Avdagić. Podela je ujednačena i funkcionalna, bez slabih karika, mada i bez prostora za istinski glumački iskorak koji bi ostao duboko urezan u pamćenje.

Najintrigantniji sloj filma, međutim, nalazi se izvan samog ekrana. Producent Saučesnika je Lazar Ristovski – što je gotovo paradoksalno, imajući u vidu da već dugo nijedan srpski film u skorije vreme nije ovako direktno, precizno i bez ikakve zadrške razotkrio mehanizme društva izgrađenog na političkoj podobnosti, trgovini uticajem i kolektivnom saučesništvu. Već sam naslov filma pogađa u samu srž našeg trenutnog problema: sistem ne opstaje samo zahvaljujući onima koji su na vlasti, već zahvaljujući svima koji ćute, okreću glavu i/ili računaju na svoj procenat. I tu dolazimo do ključne ironije. Sve to producirao je Lazar Ristovski – javno deklarisana i lojalna perjanica režima. Da li je u pitanju slučajnost? Profesionalna šizofrenija? Ili dokaz da umetnost ponekad izmakne kontroli? Ristovskog sigurno nije vodila želja da “pumpa” ili subverzivno provocira, ali je, svesno ili ne, proizveo film koji udara pravo u stomak sistema koji inače tako glasno i predano brani. I upravo u toj kontradikciji Saučesnici pronalaze svoju najjaču, ali i najneugodniju tačku.

Paradoksalno, najmoralniji lik u filmu nije Sofija, već mlada žena koju svi gledaju s visine i ss prezirom jer se bavi “najstarijim zanatom” – prostituka Teodora (Sara Klimoska), jedina koja je potpuno lišena kalkulacije i koja pokazuje elementarnu, gotovo zaboravljenu ljudskost i spremnost da pomogne bez ikakve nade u nagradu ili korist, ostajući dosledna jednostavnom etičkom imperativu – da se učini ono što je ispravno i dobro. Njeno odsustvo iz lažno srećnog završetka filma nije slučajno, već duboko simptomatično: to je jasan signal da ne živimo u svetu u kome dobra dela bivaju nagrađena. U Saučesnicima, kao i u našoj stvarnosti, prosperiraju samo oni najprilagodljiviji, spremni na kompromis čak i kada znaju da je ono što rade duboko pogrešno – dok oni najčistijeg srca ostaju po strani, izvan kadra, lišeni nagrade. Tužno je to, svakako, ali istovremeno i bolno istinito.