Posle piva, kafe i sredstava za čišćenje, danas najveći broj tv-reklama pokušava da nas uveri kako je štednja u bankama sigurna i isplativa. U svetu vlada ekonomska kriza, ali to je daleko, daleko, dok mi usred okeana, usred ničega, još živimo u zemlji patuljaka gde su banke sigurne, naročito u nedelji štednje.
Naravno da pre tih reklama gledamo u vestima crnu hroniku, lopova ima koliko hoćeš, a nismo izgleda zaboravili ni staru deviznu štednju, ni Jezdu ni Dafinu bog da joj dušu prosti. Očigledno, štediše ne veruju preterano u reklame i vraćaju pare u slamarice jer što se jednom nauči – ne zaboravlja se lako. A procenti samo pršte, na oročene dinare, devize, pa stepenasta štednja – koja nema ama baš nikakve veze sa piramidalnom, mada se uvek uplašim kada se pojmovi iz arhitekture upletu u ekonomiju.
Već prema afinitetima ili poreklu banke – za bezbednost našeg novca garantuju dobroćudna aždaja, marljivi zeka iz banke, sefovi-mišolovke, štediše koje vuku zgradu banke ko burlaci na Volgi, braća iz Grčke ili sa Kipra, evropske zvezdice, ili se držimo marksističkog pravila o kvantitetu koji postaje kvalitet u slučaju jedne domaće banke.
Na stranim kanalima ekonomska kriza se pokazala kao neiscrpna tema za priloge o strategijama običnih građana i preduzetnika. U Holandiji nude madrace sa sefovima i tajnim pregradama, onima koji imaju neku kintu nude se saveti kako da se profitira u doba krize (zvuči poznato), a stanovništvu se daju praktični saveti – kao da nam se približava cunami ili tajfun. Od svega toga – kod nas možete čuti samo umirujuće izjave o deviznim rezervama i sreći našoj što smo „mimo sveta“. Koliko me ovo moje sećanje služi – ovako su me umirivali ko pionira kad se onomad Tito nasmrt razboleo. Prvo ode Kardelj, pa Đuro Pucar Stari – pa na kraju Tito. Kao, biće sve ko pre – posle Tita Tito!
Nesvrstani su govorili: Tito is dead, but Dinar is strong! Te famozne devizne rezerve meni liče na starozavetni kovčeg, Aladinovu lampu, ili imamo još onog BIA heroina il’ kakvu drugu tvrdu valutu.
Drugi znak upozorenja sa televizije stiže u izveštajima o kursu dinara prema evru. Dok je dinar mirovao, nije bio tema televizije, više je odgovarao kao redovna rubrika/naslov u dnevnim novinama – Dinar kida, ruši, gazi, pobeđuje, cepa, (dopiši glagol…) evro!!!
Kad je zagustilo – televizije su obično izveštaj počinjale apstraktnim procentima (dinar opao za 11 procenata), ili smo se izjašnjavali u žutim paricama, a zatim se pojavio gornji, donji, srednji, fluktuirajući i konačno popodnevni kurs. Kad je stiglo do popodnevnog, evro je vredeo bezmalo 85 dinara, a činjenica da se u Srbiji nešto određuje i ozbiljno radi u popodnevnim časovima ozbiljno me zabrinula. Neko šljaka i po podne, ne može da klisne ranije sa posla, možda radi i prekovremeno – opa bato, frka je!
Mislim da su televizije u celini ponovo pokazale kako nisu dorasle ozbiljnosti trenutka, jer se o ekonomskoj krizi i njenim posledicama ne izveštava jasno, nedvosmisleno, tako da građanima ostaje da sami odlučuju bez dovoljno informacija, na osnovu iskustva – a onda je jedina logična odluka u Srbiji – lova u slamarici. Lično mislim da je pitanje poverenja u banke neobično važno jer je deo poverenja u institucije, poverenja koje se ovde mukotrpno gradi od 2000. naovamo. To je isto krhko poverenje koje lako nestaje kada u Palatu pravde od početka godine stigne 50 lažnih dojava o bombi i zgrada se evakuiše a suđenja odlažu, ili kada Leskovčani neće da plaćaju pretplatu, pa onda svi drugi pretplatnici ispadnu glupi, i svaki put kada u Srbiji nastupi parola – ko se kako snađe.
Devedesete godine su princip „snalaženja“ dovele do vrhunca, a dvehiljadite su samo verifikovale rezultate „snalažljivih“. Kriza stvara nove bogataše, tako je svuda u svetu, ali mislim da bi Srbiju još jedan krug darvinističkog snalaženja potpuno dokusurio. Zato mrzim što me televizijski izveštaji o kursu ili ekonomskoj krizi vraćaju u stanje kada sam imao ličnog dilera, ličnog posrednika za derivate, lični štek za crkavicu na gajbi – dakle ličnu banku, ličnu grupu za restrikciju i tako redom. Da paranoja bude veća, u „Milioneru“ je jedno od pitanja ove nedelje bilo – srodstvo Klare i Roberta Šumana!?
Ma boli me za Roberta, samo smo nju voleli, vratite nam 100 maraka!
