Pre nekoliko godina, otkrio sam da u Skupštini Srbije, među poslanicima ima TV manijaka, tokom polemike Olivera Dulića (u ulozi predsednika Skupštine) i Vladana Batića (himself). Batić je Oliveru spočitavao što žuri kući da gleda „48 sati svadba“ a ovaj njemu odgovorio u istom maniru. Već tada je valjda postalo jasno da su Skupština Srbije, RTS i SPC tri najjače medijske kuće u ovoj zemlji. SPC ima odlične saradnike na scenariju, Skupština obezbeđuje glumce, epizodiste i scenografiju, a RTS tehničku podršku i marketing. Ukoliko ne verujete, otkrićete da je svaka važnija politička tema prošla kroz ovo kreativno trojstvo, pa tek onda obznanjena narodu. Na primer, RTS emituje „Ranjenog orla“ pa nakon poslednje epizode gledamo premijeru „Cvetković, neočekivani razgovori„. Epizoda „Dačić najavljeni razgovor“ usledila je tek u reprizi „Ranjenog orla“, jer ipak se zna ko je stariji partner. Vrhunac zamešeteljstva je ovih dana nastao u Skupštini tokom poseta delegacije RTS-a. Cilj ovih okruglih stolova je svojevrsni beli štrajk poslanika koji neće da rade i demonstrativno ćute dok nema direktnih prenosa na RTS-u. Direktor Tijanić predlaže parlamentarni kanal, nešto kao rahmetli 3K dur, samo umesto Voje Nedeljkovića i 3K benda – gledali bismo poslaničko nadgornjavanje i opstruiranje. U ovom trenutku je nemoguće reći da li je tužnije stanje u Skupštini, ili u njenom virtuelnom izdanju na RTS-u. Danas poslanici ne samo da diskutuju o TV programu već pokazuju otvorenu želju da sami kreiraju TV program. Toma Nikolić (poslanik i TV producent) tvrdi da njegova produkcijska kuća ima podatke o ceni sata skupštinskog programa i da je to oko 600 evrića. Možda bi uz pomoć sponzora mogli da smanje troškove, pa nek bude red replika, red telešopa. Uveče domaća serija „Ranjeni orao“, pa loto intervju, čiju poslaničku karticu kompjuter slučajno odabere. Ovih dana poslanici su diskutovali o rejtinzima, šerovima, prajm tajmovima, uređivanju programa i uopšte – pokazali su još jednom da ih je za sve majka rodila. Pošto je televizija ipak drugačija vrsta realnosti, parlamentarni kanal bi (kada zaživi) veoma brzo pokazao da nam je ova prava Skupština – potpuno nepotrebna. Čemu dve Skupštine? Ona realna zahteva restoran, parking, čitanje i sedenje – dok je ova televizijska mnogo lakša za manipulisanje, marketinški isplativa i tu je sve moguće. Na primer, Crkva je odvojena od vlasti, OK, ali na televiziji može da se pojavi ko god hoće, odnosno – može da se čuje svačiji glas. Ukoliko polemišete u realnosti, potrebni su vam argumenti, na televiziji možete da se derete, prosipate štoseve, polivate vodom, čupate kablove – samo će vas narod više voleti. A gde su to molim vas sve ovo naučili naši poslanici? Pa na RTS-u, oni preobraćeni se sećaju „starog RTS-a“ gde se znao red, a ovi danas su svesni da posle Radašina, Anđelke ili Šojića – narod voli da odgleda Šešelja ili dobru pljuvačinu u Skupštini. A kad dođemo do cifre i plaćanja, ja sam nešto računao, pa evo preliminarnih rezultata.
Direktor RTS-a tvrdi da bi kablovski parlamentarni kanal pokrio 70 odsto publike, što je malko manje od RTS2 (oko 80 odsto). Ukoliko bih pokazao neshvatljivu dozu mazohizma i poželeo da gledam prenose iz Skupštine, (možda naivno verujem u predstavničku demokratiju) morao bih to da platim tri puta. Za prenos bih plaćao RTS pretplatu (jeste, ja sam pretplatnik), pa bih platio kvalitet signala jer imam kablovsku (to nije obavezno, ali eto neću sneg na slici) i konačno bih plaćao Parlamentarni kanal (od poreza). Jednu kletvu Vjerice, ili novi kostimić Nataše, ili nikada jasni razdeljak gos’n Šormaza, osmeh gđice Trivan, ili intonaciju gos’n Batića plaćao bih tri puta. Takođe je nejasno da li bi taj kanal ulazio u pretplatu, ili bi ga videli samo putem kablovske distribucije, ukratko – stekao sam utisak da su sednice okruglog stola o parlamentarizmu i televiziji prilično jalove. Ma koliko se RTS trudio da nam se prikaže kao javni servis odvojen od vlasti – odvojen je koliko i Crkva, ili još manje. Ovaj princip spojenih posuda još od devedesetih funkcioniše nepromenjeno, jer se problemi jednostavno prelivaju iz jedne institucije u drugu. Zato se pitanje pristupa opozicije RTS-u, ili odnosa opozicije i vlasti ne može rešavati novim TV kanalom, naročito ne u Srbiji koja je svojevremeno bila svetski rekorder u broju radio i TV stanica.
