Na početku najbitnije: od 25. februara do 6. marta u Beogradu biće održan 33. FEST na kome će biti prikazano 72 filmska ostvarenja. A sada ono manje bitno: Katrin Denev će doputovati i svečano proglasiti početak festivala. Velika francuska glumica i njen dolazak-nedolazak pretili su da u našoj javnosti postanu autonomni u odnosu na događaj kome su povod i progutaju čitavu filmsku problematiku. No to je samo vrh ledenog brega. Aktuelna administracija FEST-a susretala se i prošle godine sa opstrukcijama tokom i na kraju festivala. Ove godine sve je počelo još pre nego što je prvi film prikazan. Po beogradskoj čaršiji se žuborilo kako je FEST puko, kako su ga distributeri napustili, a spekulisalo se i o razlozima zbog kojih je reditelj Milutin Petrović odlučio da ne zauzme svoju prošlogodišnju funkciju u organizaciji naše najpoznatije filmske smotre. No, FEST počinje, program je tu, a o organizaciji, kao što je i fer, kad se sve završi. Na kraju krajeva bolje je nedelju dana godišnje preganjati se da li će nam ili neće u posetu doći Katrin Denev nego Karla del Ponte.
Nijedan festival se ne organizuje tako da možete pogledati sve filmove. Pravovremena informacija je presudna za pravilan izbor. Kao što ste već navikli, „Vreme“ vam donosi mali pregled potencijalnih festivalskih hitova. Svaki ovakav unapred dat pregled nužno je pomalo nasumičan. Festivalski biseri često se nalaze tamo gde ih ne očekujete. Čisto da znate da pare ne vraćamo.
2046
(2046, Vong Kar Vaj – Kina, Francuska, 2004, 123’)
Hongkonški kralj sentimentalizma vratio se sa novom meditacijom na temu promašenih muško-ženskih odnosa koja kao da je nastavak njegovog filma iz 2000. godine Raspoloženi za ljubav. Radnja je podeljena na četiri dela od kojih svaki počinje na dan pre Božića 24. decembra između 1966. i 1969. godine. Centralni lik je pisac pod imenom Tak, i njegovi komplikovani i razočaravajući odnosi sa ženama prelivaju se na neobičnu lirsko-naučnofantastičnu prozu koju piše, sa radnjom smeštenom u 2046. godinu. Te vizije budućnosti su pasaži u kojima je Vong Kar Vaj, kao nikada pre u karijeri, hermetičan i poetski idiosinkrastičan. Film 2046 je kompleksan i delikatan do potpune nekomunikativnosti. Ali ono što vam zakine u jasnoći nesebično će vam nadoknaditi u filmskoj erotici.
5X2 – PET PUTA DVA
(5×2 – CINQ FOIS DEUX, Fransoa Ozon – Francuska, 2004, 90′)
Fransoa Ozon je ne samo jedan od najtalentovanijih francuskih reditelja mlađe generacije već i jedan od najproduktivnijih. Nekoliko godina unazad njegovi filmovi su prikazivani na beogradskim festivalima, setimo se samo naslova kao što su: Bazen, Osam žena, Ispod peska. Pet puta dva je studija o raspadu jedne veze ispričana u pet scena unazad, od razvoda preko rođenja dece, venčanja pa do prvog susreta. Prostor između ovih pet scena je ona distanca između ljubavi i svesti da je ona nemoguća. Pravo pitanje, kao i kod drugih filmova ispričanih unazad kao što su Nepovratno (Od pozadi) ili Memento, jeste da li se oni završavaju hepiendom ili ne. Možda to jeste jedina moguća vrsta hepienda – jalovi optimizam jedne najavljene katastrofe.
DNEVNIK MOTOCIKLISTE
(DIARIOS DE MOTOCICLETA, Volter Sejls – SAD, Nemačka, Velika Britanija, Argentina, 2004, 126′)
Verovatno najintrigantniji film ovogodišnjeg FEST-a, Dnevnik motocikliste, jeste priča o putovanju jednog od budućih vođa kubanske revolucije Ernesta Gevare de la Serne, kasnije poznatog kao Če, preko svog rodnog kontinenta Južne Amerike. Scenario je rađen prema originalnim dnevnicima koje je vodio i pismima koje je pisao porodici. Ali ovo nije istorijski dokument niti razvojni put jednog budućeg revolucionara. Ovo je pre intimno putovanje mladog i osetljivog čoveka, otkrivanje sebe u slikama političke i socijalne realnosti svoga okruženja. Ovim filmom iza Če Gevare kao pop ikone ponovo se nazire čovek, upravo ono što je čuvenom dvodimenzionalnom liku sa majica trebalo.
FERPEKTNI ZLOČIN
(CRIMEN FERPECTO, Aleks de la Iglesija – Španija, 2004, 105′)
Pozicija Aleksa de la Iglesije, tvorca bizarnih crnih komedija čuvenih po svojoj odvratnosti, prema gledaocu je u najmanju ruku problematična. Reditelj filmova Napad mutanata iz svemira, Noć zveri, 800 Metaka, Perdita Durango ili pak Grešna zajednica, čini se da se uvek dobro zabavlja, ali najčešće na račun svoje publike. U filmu Ferpektan zločin, za čije ime sam priznaje da je najgore u istoriji kinematografije, De la Iglesija se bavi savremenom opsednutošću izgledom kroz za njega tipičan skup sitnih antiheroja zaposlenih u jednoj robnoj kući. Nakaradno ponašanje, socijalna satira, bizaran humor i iznenadne provale besmislenog nasilja takođe su standardan deo rediteljevog repertoara. U svakom slučaju, ako vam se ne zgadi, urnebesno će vas zabaviti.
KLETVA
(JU–ON: THE GRUDGE, Takaši Šimizu – SAD, Japan, 2004, 96′)
Talas ulepšavanja, prepakivanja i amerikanizacije najuspešnijih primeraka novog japanskog horora zahvatio je i ovogodišnji FEST. Savremeni japanski horor na već prezasićenoj globalnoj filmskoj sceni trenutno predstavlja onu dozu periferne kreativnosti kojom se Holivud uvek hranio. Dotična žanrovska odrednica u kalifornijskom smislu te reči je prilično plitka – odnosno zadržava se na površini, na nivou par likovnih opsesija. Japanski horor ima u svojoj pozadini potpuno svežu i nepoznatu mitologiju, kao i inventivne narativne tehnike. Ako se tome doda bizarna sklonost japanske kulture ka preteranom nasilju, nema sumnje da vas čeka uvrnuto filmsko iskustvo koje će vas propisno zaplašiti.
KUĆA LETEĆIH BODEŽA
(SHI MIAN MAI FU, Zang Jimou – Kina, 2004, 119′)
Kuća letećih bodeža je jedna od onih poetičnih kung-fu balada čiji je filmski život označilo ostvarenje Pritajeni tigar, skriveni zmaj. Vizuelno savršeno, koreografski elegantno i sklono ljubavnom misticizmu, ovo ostvarenje je dobro izbalansirana protivteža japanskoj brutalnosti u filmu Kletva u korpusu FEST-ovih dalekoistočnih premijera. Kao i u Jimouvom prethodnom filmu Heroj, radnja je smeštena u srednjovekovnu Kinu i tadašnji svet dinastičkih borbi i tajnih pobunjeničkih organizacija, ali pre svega u feudalnu idilu netaknute prirode. Tek na trenutke suvišno deskriptivan film, pre svega je tragedija iz kineskih narodnih predanja koju prevashodno obeležavaju vojničke veštine i neostvarivi erotski odnosi.
LOŠE VASPITANjE
(LA MALA EDUCATION, Pedro Almodovar – Španija, 2004, 105′)
Matori pokvarenjak vratio se sa još jednim škakljivim filmom, ovog puta odajući posvetu sopstvenom detinjstvu. Naime, kao i dečaci u filmu, on sam je pohađao školu u katoličkom manastiru i ostao trajno obeležen tim iskustvom. Ovo je prvi Almodovarov film bez jake ženske figure. Ceo posao odrađuje mladi meksički glumac Gael Garcia Bernal, koji na ovom FEST-u prelazi živopisan put od strastvenog revolucionara u filmu Dnevnik motocikliste do oportunističkog transvestita u Lošem vaspitanju. Komplikovan način pripovedanja sa dosta flešbekova i preklapanja stvarnosti i fikcije pokazuje da se Almodovarov rediteljski razvoj kreće ka traženju novih izraza. A taj put nikada nije bezbedan. Loše vaspitanje nije jedan od njegovih boljih filmova, ali je dovoljno intrigantan i atraktivan da ljubiteljima almodovarovske porno sapunice pruži dobru zabavu.
MARIJA MILOSTI PUNA
(MARIA, LLENA ERES DE GRACIA, Džošua Marston – SAD, Kolumbija, 2004, 101′)
Kao što Evropa ima svoj Balkan tako i Severna Amerika ima svoju Južnu Ameriku. Dinamika ove transkontinentalne drame počiva na tom legalizovanom sažaljivo-gadljivom pogledu na varvare. Naime, ključna tema filma je način na koji kolumbijski izvoznici narkotika koriste ljude, takozvane mazge, za prelazak robe preko granice. Gutanje paketa droge i transport u njihovim stomacima reditelj koristi kao zanimljivu religioznu metaforu. Otuda i naziv filma. S druge strane ovo ostvarenje izbegava zamku pamfletske socijalne kritike svojim odličnim likovima i osećajem za detalj i finu karakterizaciju. Sukob između ekonomske i političke realnosti i težnje za pristojnijim životom, iako sa drugačijim lokalnim specifičnostima, neće biti stran ni ovdašnjem gledaocu
OLD BOJ
(OLD BOY, Park Čan Vuk – Južna Koreja, 2004, 119′)
Old boy je drugi film iz trilogije južnokorejskog reditelja Park Čan Vuka, koji se kao i Sympathy for Mr. Vengeance iz 2002. godine bavi temom osvete. Neobičnost scenarija koji je adaptiran prema popularnom mango stripu, otkriva autorove egzistencijalističke pretenzije. Naime, glavnog junaka brutalno kidnapuje nepoznati čovek i drži ga zatvorenog punih 15 godina. Kada jednog dana iz podjednako opskurnih razloga bude pušten iz zatočeništva, on pokušava da se osveti i otkrije smisao svog usuda. Ovo ostvarenje dobilo je nagradu žirija u Kanu i izazvalo burne i pozitivne i negativne reakcije, što je odlika izuzetno hrabrih filmova. Ne propustite priliku da sami steknete mišljenje o njemu.
SUTRA SE SELIMO
(DEMAIN ON DEMENAGE, Šantel Akerman – Francuska, Belgija, 2004, 110′)
Vodvilj je živ i prilično zdrav u novom filmu belgijske rediteljke Šantel Akerman, kod nas poznate po ostvarenju Kauč u Njujorku. Sutra se selimo je priča o neobičnom odnosu između majke i ćerke koje, pokušavajući da prodaju stan u kome zajedno žive, rešavaju svoje životne probleme, ali i nedaće potencijalnih kupaca, koji svaki na svoj način iz stana odlaze omađijani. Brojni živopisni likovi koji prolaze kroz film doprinose histeričnoj brzini koja raste kako se bliži kraj. U maniru karaktera Vudija Alena, svi pričaju dugo i uglas, tako da često poželite da ućute, dok u par trenutaka potpune tišine poželite da ponovo počne neurotično čavrljanje. Silvi Tiso je očaravajuća kao Šarlota, glavna junakinja pravljena po uzoru na samu rediteljku, koja uporno pokušava da se izvuče iz centra dešavanja i u miru radi na svojoj novoj knjizi. Zabavan i na trenutke preteran, ovaj film na čudan način predstavlja proslavu života.
VERA DREJK
(VERA DRAKE, Majk Li – Velika Britanija, Francuska, Novi Zeland, 2004, 125′)
Majk Li, čovek koji je svetu otkrio poeziju zadnjih dvorišta engleske srednje klase, režirao je ovaj film minuciozno, skoncentrisano i precizno. U potpunoj egzaltaciji bez ijednog suvišnog detalja Vera Drejk je svakako vrhunac njegove rediteljske zrelosti. Scenario, koji takođe potpisuje, napisan je tako da je iz ove priče o posleratnoj praksi ilegalnih abortusa, istisnut svaki angažman, moralni stav ili komentar. Pravi prostor ovog filma jeste lice glavne junakinje, u tumačenju Imelde Stanton, koja je za ovu ulogu osvojila Zlatnu palmu na poslednjem Kanskom festivalu. Vera je predstavljena kao dobroćudna žena potpuno nesposobna da se nosi sa negativnim posledicama svojih dobrih namera. U tom smislu ovaj film je savremena tragedija bez sitne moralizacije i samozadovoljnih zaključaka.
VREMENA SE MENjAJU
(LES TEMPS QUI CHANGENT, Andre Tešin – Francuska, 2004, 90′)
Jedan od najzanimljivijih reditelja koje je francuska kinematografija iznedrila nakon novog talasa, Andre Tešin filmom Vremena se menjaju potvrđuje svoju reputaciju majstora elegantnih filmova koji se bave teškim temama međuljudskih odnosa. Zbog toga je rad sa glumcima, a naročito glumicama, bio osnov Tešinovog rediteljskog uspeha. Katrin Denev, jedna od njegovih omiljenih glumica, i Žerar Depardje su centralne figure filma Vremena se menjaju kroz čiji zakasneli odnos Tešin pripoveda ovu ljubavnu dramu za odrasle. Depardje je građevinski inženjer koji dolazi u Maroko da nadgleda izgradnju novog TV studija, a zapravo ima skrivene motive – da ponovo osvoji svoju staru ljubav, koju igra Katrin Denev. U priču su upleteni i brojni rođaci i prijatelji, dok je u pozadini iskrena slika nevesele socijalne svakodnevice današnjeg Maroka.
