Ako nemate nikakvo mišljenje o Josipu Brozu Titu, mora da ste jako mladi ili da niste odavde; kad kažem „mladi“, mislim na one rođene bar deceniju nakon njegove smrti; kad kažem „odavde“, mislim na bilo koji deo zemlje kojom je Tito živ vladao trideset i pet godina, a onda još desetak godina mrtav komandovao njenoj vojsci, policiji, politici i svemu drugom. Mi koji nismo tako mladi, a jesmo tako odavde, o Titu, o njegovoj državi, o njegovoj ideologiji, o njegovoj epohi, naposletku i o samima sebi unutar njegove države i epohe, nužno imamo mišljenje, sud, stav; ovo ne znači nužno da o Titu i koječemu što je u neposrednoj i bitnoj relaciji s njegovim životom i delom znamo bog zna šta mimo opštih mesta, truizama, popularnih zabluda i ostalog trunja. Mada nam je, s druge strane, neprihvatljivo da mogućnost vlastite insuficijentnosti priznamo: tako dugo natkriljujući naš živote, Tito je postao i ostao opšta svojina, koju ravnopravno dele obožavaoci, negatori i nesvrstani, svi oni koji bi da se smeste negde između. A o opštoj svojini svi sve znaju, zar ne? Autor ovog teksta nipošto ni sebe ne izuzima iz tog društva: i sam rado podležem iluziji kako o Titu „sve važno odavno znam“.
Čemu, pak, služe knjige? One loše, tome da nas učvrste u našem ubogom neznanju ili toksičnom poluznanju, da nas ohrabre da proširimo i produbimo vlastitu beslovesnost, da je nadogradimo na načine o kojima nismo ništa ni slutili, da sa više samopouzdanja trućamo besmislice. One dobre, naprotiv, tome da nam pokažu koliko su naša znanja krhka, a upravo zato da ih učine bar malo solidnijim. Ako hoćete: da nas poljuljaju, ne bi li nas učvrstile.
Monumentalan biografski poduhvat zagrebačkih istoričara, oca i sina (a nije kanda ni Sveti duh bio daleko) Slavka i Ive Goldštajna Tito (srpsko izdanje: Akademska knjiga, Novi Sad 2018), na preko 900 stranica „gustog“ teksta osvetljava sa svih strana ključnu političku ličnost južnih Slovena u XX veku, prilično uspešno izbegavajući bezbrojne zamke na putu s Titom kroz hobsbaumovski „kratki XX vek“. O kojim zamkama govorim? Olake generalizacije, glorifikacije, demonizacije, ideologizacije, personalizacije, fascinacije, iritacije, poopštavanja na osnovu anegdotalnosti… samo su neke od njih.
O Titu je, dakako, napisano bezbroj knjiga. One najtiražnije i najčitanije po pravilu su i najgore. Za njegovog je života u „titovini“ naštampano valjda na milione primeraka hagiografskog smeća koje ga je prikazivalo kao natčoveka i zajedničkog nam sveoca gromovitog i sveca blaženog; nakon njegove smrti, a osobito nakon krvavog smaknuća njegove (i moje, i tvoje, čitateljko i čitaoče) zemlje, ispečatane su nove tone smeća koje je o njemu svedočilo kao o demonu koji je najradije jeo malu decu (srpsku, hrvatsku, ili već čiju – o tome nema niti će biti konsenzusa među Demonizatorima) i iza kojeg je ostala samo pustoš – a ni dok je bio tu ništa mu to što je radio, moj kume, nije valjalo. Oknjiženo-okuraženi debilitet zvezdane je trenutke dotakao u svescima koji su i samo Brozovo postojanje, to jest identitet momka iz Hrvatskog Zagorja koji se uspeo do globalnog priznanja dovodile u pitanje, buncajući da nam je, ovako čestitima i naivnima, podvaljen nekakav Poljak, Rus, Aboridžin ili ko zna šta već, a sve mahom na osnovu tragikomičnog neznanja (jezičkog i drugog) groteskno loše maskiranog u ozbiljnu argumentaciju. Knjiga Ive i Slavka Goldštajna nije, dakako, prva koja se Titom bavi ozbiljno, odgovorno i studiozno, ali jeste među najboljim i najznačajnijim od te vrste, sinteza bez koje se ubuduće o Titu i njegovoj zaostavštini neće moći ozbiljno raspravljati. Pri tome, ova je knjiga, mada napisana uz svu aparaturu koju zahteva i podrazumeva ozbiljna istoriografija, istovremeno izvedena sa punom svešću o potrebama i željama čitaoca-uživaoca, a to će reći da je izvajana stilom pripovednim, prozračnim, savršeno prohodnim, mada bez žovijalnosti i neprijatnih iskliznuća u suvišno podilaženje lenjosti uma bilo koje vrste. Ostvariti sve to u isto vreme najzahtevniji je mogući zadatak; ko ne veruje, neka proba i neka mu je sa srećom.
Zamašna, po mnogo čemu impresivna no nimalo pompezna, ova biografija, dakako, prvo prati detinjstvo i mladost Brozovu, ekspresivno oslikavajući svet u koji je mali Josip bačen, i u kojem je imao tako malo razloga da se oseća dobro, a tako mnogo motiva da mu poželi što skoriji kraj. Buntovnik s hajdučko-romantičarskim osećanjem za socijalnu (ne)pravdu iskristalisaće se s vremenom u komunistu, tvrdog lenjinistu i staljinistu, nepokolebljivog boljševika, nikako lišenog doze fanatizma bez koje teško da bi iko jurišao na naizgled neosvojive tvrđave odvajkadašnjih poredaka, nazora, ustrojstava, hijerarhija. Odbacivši, s predobrim razlozima, okove starih vera, zapašće u novo praznoverje, i ispovedaće ga sa zavidnom gorljivošću, a neće mu biti strano ni da u njeno ime uprlja ruke, mada ne preko onoga koliko se mora ne bi li se preživelo u tom surovom svetu. I takav će, prekaljen u ilegali, stati na čelo jugoslovenske partizanske vojske, grešeći i gubeći, ali učeći i preživljavajući, sve dok nije zajahao pobednički talas – koji je, uostalom, dobrano i sukreirao. Malo sreća, malo izuzetnost: nema drugog, boljeg recepta, neće ga nikada ni biti. I takav će, izašavši iz „šume“, postati državnik, iznova stvoriti Jugoslaviju na zdravijim osnovama, uzvisiti je do razina na kojima nikada jedna tako omalena i sirotinjska zemlja nije bila, ali i – nevoljan ili nesposoban da prevaziđe svoj ipak skučeni svet ideoloških himera – propustiti da s njom učini sve ono neophodno da ga ona uistinu i trajno nadživi. Ali, niko mu, ponajmanje plemenski vračevi svih fela, nikada neće moći oduzeti, izbrisati, ili barem uprljati veliki, epohalni antifašistički podvig, a ni makar pokušaj stvaranja nekog humanijeg socijalizma; „humanijeg“, to zapravo znači razvodnjenijeg, manje socijalističkog socijalizma (otuda se u njemu mnogo lakše disalo), što Tito srećom po sve nas nikada nije baš shvatio… O svemu tome, o svim političkim i drugim uspesima, lutanjima, greškama, grehovima, postignućima, zabludama, posrtanjima, blefovima, lucidnostima, ograničenostima – o svim relevantnim detaljima tog neuporedivog života Goldštajn & Goldštajn pišu tako da se knjiga čita „trilerski“, kao da već ne znamo „šta je bilo na kraju“. Uostalom, znamo li?
Nemoguće je i ne treba verovati u ispisivanje istoriografije savremenosti ili sasvim nedavne, našim životima iskušane prošlosti bez osvrta na udeo ličnog; čovek je, naposletku, taj koji piše, a to ne može biti beznačajno jer – a šta je onda uopšte značajno? Slavko Goldštajn bio je Titov partizan, Ivo je barem dočekao punoletstvo za Titovog života, beogradska predstavljačica ove knjige Latinka Perović bila je Titova politička saradnica, a zatim njegova politička žrtva. U poređenju s tim ozbiljnim i teškim biografskim nanosima, moja je priča s Titom priča anonimnog, nevoljkog statiste, nezapamtljivog dečijeg lica iz jednog od bezbrojnih špalira kakvi su ga dočekivali i ispraćali kuda god bi krenuo, odakle god bi se vraćao. Za mene je, dakle, Tito kao „stvarna“, fizička ličnost tek staračka ruka u beloj rukavici koja rutinski, gotovo lenjo odmahuje kroz prozor maršalski nabudženog mercedesa, dok ja dvanaestogodišnji, okružen okeanom sličnih, u pionirskoj marami i s plavom titovkom na glavi, pod nedremanim okom nastavnice mašem papirnatom crveno-belo-plavom zastavicom s petokrakom zvezdom. Nikada mi nije bilo stalo do toga da poljubim tu maršalsku ruku koja kao da je već tada legitimno pripadala nekoj nepovratno minuloj epohi, još manje da joj predam onu idiotsku štafetu; osim toga, vrlo sam rano postao svestan da je njena belina daleko od besprekorne, da se tu dade naći svakojakih nanosa i primesa, uključujući i krv nekih nedužnih ili ne-tako-krivih; pa opet, baš me je sve ono što će uslediti dosta godina nakon što tu belu ruku proguta grob, uverilo da je ona, kako je znala i umela, sačuvala nekolike naše generacije od onog najgoreg među nama, od nasleđa crne ruke (i crnih šubara, vaistinu) kod jednih, crne legije kod drugih, i od mnogo čega još sa Tamne strane. To što su se ove posle vratile i naplatile se s kamatom, hm… pa ne bih ja to baš njemu stavljao tek tako na raboš; pre mi deluje kao dokaz da je i ta bela ruka bila samo ruka smrtnika (a to smo valjda znali, ili nismo?), ali i da joj dugo, dugo nisu mogli ništa, a onda ni nama s njom, nama na jedan nestvarni trenutak (od nekoliko decenija) izvedenim na veliki odmor od istorije, pa onda brutalno vraćenim s te ekskurzije, privedenim pravo u crnu i crnju stvarnost večito samoobnavljajućeg tribalnog varvarstva. Zato nam ta ruka danas izgleda beljom nego što je „realno“ bila: zbog toga što u prokleto ubedljivu realnost crnih legija još crnjih ruku koje nas dave nismo ni na trenutak mogli niti stigli da posumnjamo.
