Tri baletska događaja ispreplela su se i nadovezala jedan na drugi krajem prošle nedelje: jedan spektakl, jedan festival i jedna video-manifestacija. Spektakl stigao iz Moskve i naslovljen Zvezde ruskog baleta označio je nastup prvaka i solista Baleta Boljšoj teatra i Teatra „Stanislavski“; iste večeri, 12. maja, održano je finalno veče devetog Festivala koreografskih minijatura; u nastavku, Francuski kulturni centar predstavio je novije Video danse radove, no za razliku od prethodnih godina ovoga puta isključivo francusku video-produkciju.
Krenemo li od spektakla Zvezde ruskog baleta, važno je reći da je bio i masovno posećen (preko 3000 gledalaca), ali i to da je reč o jednom od najboljih gostovanja ruskog baleta kod nas u poslednjih nekoliko godina. Trupa igrača koja je iz Moskve krenula na svetsku turneju (Beograd, Barselona, Los Anđeles, Japan) sebe proglašava jednom od dve najbolje trupe koje ruski balet ima za ovakve turneje-spektakle, mada bi se o tome moglo diskutovati. Ipak, mora se priznati da od devet igrača koje smo videli u ovoj večeri baletskih dueta, barem petoro njih nećemo zaboraviti. Očekivalo se da će glavne zvezde biti stari miljenici beogradske publike Tatjana Černobrovkina i Dmitrij Zababurin, međutim, kako se program bližio kraju sve je bilo jasnije da će salve aplauza i povike oduševljenja pobrati nama neka nova lica: Marija Alaš, Ljilja Musvarova i Ajdar Ahmetov. Uvek atraktivni, laki i graciozni pokreti ruskih igračica, brzi i čisti, ali i furiozni skokovi igrača, u zanosu izvedeni – simboli su večite i velike ruske baletske škole. Kao odavno najcenjeniji izvozni artikl te zemlje, ruski baletski spektakli, pa makar i sa uvek sličnim Petipa-Čajkovski programima, organizuju se svako malo, i kod nas i u svetu. Uprkos ogorčenim protivnicima ovih „tezgaroških“ gostovanja, populizmu, klasičnom programu, kič kostimima… – na kraju svega, priznajmo, gledalac izlazi posve zadovoljan, zadivljen tehničkom i umetničkom moći ruskih igrača, oraspoložen pasivnim uživanjem u prijemčivoj muzici i vrhunskoj igri. Možda se tu negde i krije odgovor na zabrinutost savremenih igrača sa Zapada koji se sve češće pitaju: zbog čega publika svega jedanput pogleda savremeni komad, ma kako odličan bio, dok dosadnu i zastarelu klasiku gleda i po stotinu puta?
Na drugoj strani, o suštini i svrsi igre razmišljala je i Dragana Bulut, jedini nagrađeni koreograf IX Festivala koreografskih minijatura, u svom posve interesantnom trećeplasiranom radu Upitnik…?. Prva i druga nagrada su izostale, što govori o uopšte lošijem kvalitetu pristiglih radova iz Beograda, Novog Sada, Subotice. Festival je ove godine i najzad izgubio svoju internacionalnost, a time, može biti, i pretpostavljeni kvalitet. Tačnije, ove godine internacionalni je bio samo žiri, sastavljen od prvaka i direktora baleta Beograda, Novog Sada, Osijeka, Sarajeva. Organizator festivala, UBUS, tvrdi da je ove godine napravljen organizacijski pomak, samo što to valjda nisu saznali i svi potencijalni učesnici širom regiona. U svakom slučaju, držimo se obećanja organizatora da će raditi na razvoju Festivala, te da će mu vratiti ugled, makar onaj koji je nekad imao. Što se publike tiče, ona je ostala verna Festivalu: i pored ruskog baleta u Centru „Sava“, dupke je ispunila Scenu „Raša Plaović“ u Narodnom pozorištu.
