Najnovije izdanje Festivala evropskog filma nije izneverilo nijednu od svojih tradicija: Palićka šuma je tamo gde je i do sada bila, komarcima na Letnjoj pozornici nije opao krvnički entuzijazam, zvezdanim letnjim nebom i dalje svetlucavo špartaju avioni čiji usnuli putnici nemaju pojma da nekoliko kilometara ispod njih neki čudaci gledaju filmove, kiša i loše vreme pokvarili su nekoliko večeri (mojom srećom, pre mog okasnelog dolaska), bilo je manjih opravdanih tumbanja u programu etc. Važnije od toga, glavnu festivalsku hommage nagradu „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskom filmu ove su godine dobili Slobodan Šijan i Austrijanac Ulrih Zajdl, što je bilo, kako se ono kaže, „kao da su mene pitali“.
S obzirom na to da je vaš izveštač, razlozima koji s festivalom nemaju veze, bio sprečen da bude prisutan na prve dve večeri te na trećem danu festivala, i njegov će izveštaj nužno biti ovlašniji nego inače. Pobednik zvaničnog takmičarskog programa bio je nemački film Toni Erdman Maren Ade, 162-minutna nemačka komedija (!!! – po jedan uskličnik za svaku od ovih kategorija) koja je letos u Kanu pokupila sve moguće simpatije publike i kritike, ali ne i glavne nagrade, dok je nagrada za režiju pripala jednom od onih vanserijskih Rumuna, Kristijanu Munđiuu, za film Matura, što je podela nagrada koja vam može zazvučati ziheraški, ali samo ako niste gledali dotične filmove: kad ih vidite, bude vam jasno da je to sasvim u redu, i da, uostalom, kao što ne valja da se nagrade dodeljuju „uobičajenim sumnjivcima“, tako je još manje primereno da žiri kapriciozno i narcisoidno insistira na sopstvenoj originalnosti i nekonvencionalnosti, po cenu da nagradi slabije, ali, eto, „nefavorizovane“ filmove. Znate, poprilična većina „manje zapaženih“ umetničkih dela je manje zapažena s dobrim razlozima.
Kakav je to nemački komički cunami u trajanju od skoro tri sata? Čitajući neke tekstove o ovom filmu očekivao sam nešto drugačije – ne znam tačno šta, ali svakako bliže komediji u klasičnom žanrovskom smislu; ono što sam video zapravo je žanrovski bastard težak za definisanje: ne znam kako bih preciznije nazvao komediju u kojoj prođe i po pola sata da se ne nasmejete, a da se i dalje radi o izvrsnom filmu? Enivej, Ines je mlađana korporativna menadžerka, pripadnica globtroterske kaste opsluživača Boga Mamona, jedna od onih preozbiljnih i nekako aseksualnih mladih žena u onim nemogućim skupim kostimićima, sva predana poslu, napredovanju i dokazivanju u tom „žanru za odrasle“ koji danas nije ništa sa seksualnim konotacijama, nego sa onim novčanim: to je svet onih koji prave preozbiljne pare za svoje poslodavce, a poneki fragment tih apstraktno zamašnih đengi ostane i njima – mada teško da znaju šta s njima da rade, ali to valjda i nije u programu, jer je tu novac vrednost po sebi. Vinfid je njen otac, zgubidan na pragu starosti, neki levi profesorčić u beznačajnoj školi, dežurni lakrdijaš na poslu, u životu i svemu između. Živi kod brata nakon što se raskantao sa ženom i čitavim „porodičnim životom“, a kćerku viđa kad svrati kući za praznike. Onda, međutim, Vinfrid naprasno pozove samog sebe u goste kod Ines u Bukureštu, i komandoski upadne u njen tako starmalo ozbiljni svet, i među korporativne ajkule, diplomatski krem i ostalu kamarilu neokolonijalnih gospodara ili barem nadzornika jedne poluraspadnute balkansko-tranzicijske zemlje, za šta je Rumunija odličan model, a ni Srbija ne bi bila loša, samo da je filmičnija i da ne asocira na neke sasvim druge konotacije. U na prvi pogled klasično komičkom maniru, Vinfrid svojom socijalnom trapavošću i neprilagođenošću načinu razmišljanja i komuniciranja unutar (polu)sveta u koji je upao, napravi kćeri čitav niz problema i dovede je na rub nervnog sloma, a onda se spremi na povratak kući… Osim što se kući uopšte ne vrati nego inkognito ostane u Bukureštu uzevši obličje „Tonija Erdmana“, jednog od onih life coach šamana, gurua i uopšte prevaranata koji korporacijskim fahidiotima služe kao instant propovednici, ispovednici i štošta još, što je inače u redu: red je da banalni opsenari u ponečemu uspešno opsenjuju i muzu prevejane opsenare na mnogo široj skali… Kako god, tu pravi zaplet tek počinje, a Toni i Ines upadaju u niz urnebesnih, ali zapravo i posve melanholičnih i tužnih situacija, u kojima se otkriva ne samo dubok egzistencijalno-vrednosni zjap između oca i kćeri, nego, i to je ono što u filmu mnogi prepoznaju kao ključni referentni sklop, temeljnu razliku između „večite neodraslosti“ (post)šezdesetosmaškog naraštaja večitih hipika, sanjara, „apstraktnih humanista“, salonskih revolucionara (odraslih na pogibljenom miksu Markuzea i Hesea) i uopšte Lako Ćemo mesečara, i njihove dece, tako starmaloposvećene down–to-earth kultu Napredovanja i Sticanja unutar jednog programatski sterilnog sveta. Nešto kao poslovični „bunt mladosti“ okrenut naglavačke, ne ka labavljenju stega nego ka njihovom jačanju, kao u genijalnom komadu Tango Slavomira Mrožeka. Ne znaš šta je gore: doživotna bludnja na srednjoklasnim marginama jedne ocvale Utopije, ili programatsko odricanje od nje, nakon čega kao da je iz života isisana svaka radost, ali i svaki rizik, ako pod ovim potonjim ne podrazumevate, šta znam, onaj na berzi… Na koncu, ovaj film ne presuđuje: i on i ona postepeno će uvideti makar deo svoje porcije gluposti i nesposobnosti da se životni izbori sagledaju iz bitno drukčijeg ugla. Da li je to katarza? Možda, ali s neotklonjivim šmekom melanholije i gorčine, to jest, bez lake utehe. Jedan od originalnijih filmova nove evropske produkcije, za nepropuštanje u svakom smislu.
Svet u kojem Vinfrid i Ines žive isti je onaj u kojem su Rumuni tek pripravnici; ako je Rumunija u Toniju Erdmanu poput neke slikovnice tranzicije slikane ipak iz gornjeg rakursa metropolitanskih dobitnika, u Munđuiuovoj Maturi kamera se spušta znatno niže, u gluhu transilvansku provinciju, u gradić u kojem lokalni lekar pokušava da, makar i uz pomoć izvesnih „korisnih malverzacija“ i ne baš ozbiljne korupcije – više je to jedna i nama jako dobro poznata „ruka ruku mije“ kultura nego ne znam kakva „zlodela“ – obezbedi svojoj kćeri dobar prolaz na maturi, jer je samo visok maturski prosek deli od neke stipendije u Engleskoj. A ta stipendija je, dakako, karta u jednom pravcu (geopolitički cinik bi dodao: vidi se da je film snimljen pre brexita) jer sve što otac želi jeste zapravo da je skloni iz beznadežne Rumunije u bolji, „razvijeniji, civilizovaniji“ svet u kojem čovek napreduje u skladu sa svojim trudom i sposobnostima i ne treba mu „štela“ za svaku sitnicu. Hm, pa postoji li takav svet uopšte? Ne baš sasvim, ali izgleda da je san o njemu neodvojiv deo istočnoevropskog bluza. Paralelno s tim, Matura je i film o moguće radikalnim konsekvencama roditeljstva i roditeljske odgovornosti shvaćene na pokroviteljski način (u tom smislu, mada po svemu drugom različit, snažno podseća na Poziciju deteta još jednog sjajnog Rumuna Korneliu Porumboja), ali i slobode i odgovornosti u ljubavi i životnim raskrsnicama koje stoje pred sredovečnim supružnicima, kojima odlazak deteta u beli svet može označiti i kraj igrokaza zajedničkog života, odavno ispažnjenog od svakog smisla osim onog čuvenog „zbog dece“. Ovo svakako nije najbolji i najimpresivniji Munđiuov film, ali je dostojan svake pažnje i respekta, obaška što po stoti put izaziva isto tugaljivo pitanje: kako je moguće da „mi“ ne snimamo ovakve filmove, mada nas se podjednako tiču?
O ostatku viđenog telegrafski. Zoologija Ivana Tverdovskog mogla je biti odličan film da je autor znao da iskontroliše sopstvenu metaforu, i da je dostojno isprati do finala. Priča o usamljenoj ženi koja radi u zoološkom vrtu u ruskom primorskom gradiću, a onda joj iznenada naraste ogroman rep, koji okolina gleda ili kao odvratnu medicinsku malformaciju ili kao znak veštičarenja i pripadnosti đavolu (uz sjajan prikaz licemerja „hrišćana“ koji s hladnom mržnjom odbacuju Bližnjeg koji se po nečemu makar i nevoljko razlikuje), a u kojoj se Tverdovski mestimično upečatljivo poigrava psihoanalitičkim i ostalim aspektima „repa“, na kraju pada u jednom lošem, konfuznom, nedomišljenom (ne)razrešenju. Šteta. Izraelski Iza brda i planina Erana Kolirina odlična je priča o intimnim identitetskim krizama svih članova i članica (otac, majka, kćer, sin) jedne „obične“ porodice, koji prolaze, svako na svoj način, kroz ekstremne situacije (avanturistička veza s palestinskim „teroristom“, flert i veza s učenikom koja se za nastavnicu pretvara u moru i javno ponižavanje; tu je sjajno prikazana ta nepodnošljiva kultura stalne eksponiranosti i „umreženosti“ u generacijama digitalnih urođenika preko tzv. društvenih mreža: što nije uslikano i podeljeno, to se nije ni dogodilo), ili slučajnog bizarnog ubistva za koje zakonska kazna nikada neće stići jer se ispostavlja da je zakon zapravo prilično indiferentan…) i koja se prividno završava scenom tipa „kao da ništa nije bilo“, inteligentan je i suptilan film, pravi festivalski pogodak. Mađarski film Ubica čistog srca Atile Tila bio je totalni ljubimac palićke publike, no prikazan je pre nego što sam stigao. Poljski Ljubav je gorka Tomaša Vasilevskog, smešten u sivo i hladno vreme kraha komunizma, još je jedno razračunavanje s bezbojnim aspektima kompleksa katoličke krivice u intimnom i društvenom životu, na mahove sasvim intrigantno, ali opet: dokle više? Hoće li se ti Poljaci ikada opustiti i emancipovati od potuljenih muškaraca u belim haljinama, te malo više zaličiti na Čehe…? Kad smo već kod Čeha, u selekciji Paralele i sudari videli smo odličan, moćan film Nikad nismo sami Petra Vaclava; ova priča bi zaslužila zaseban prikaz, no recimo bar da ako želite da vidite anatomiju sporog i nezadrživog narastanja tihog, toksičnog ubilačkog fašizma „običnih i dobrih ljudi“, ovo je pravi izbor! Svakako bolji od razvikanog mađarskog Većina duša koje žive ovde tzv. Braće Buharov (niti su braća, niti su Buharovi), kaleidoskopa međusobno slabo povezanih zaumnih prizora kroz koje gdegde prozrači neki bljesak „društvene kritike“, ali teško da je to palamuđenje vredno sat i po života; borio sam se sa snom, priznajem, pa sam možda nešto važno i propustio kroz poluzatvorene kapke.
Sledeće godine, kažu, i Palićko jezero će biti pogodno za kupanje, pa će biti lakše rashladiti glavu nakon projekcija. Kako god, nakon što mu je zapretila neka vrsta zamračenja u režiji lokalnih naprednjačkih diletanata, Palić je ipak preživeo u neokrnjenom (mada osiromašenom) izdanju, a ni to nije uopšte malo „u ovim okolnostima“. Da, ponovo su došla vremena kada ćemo sve meriti po tome kakvo je i koliko ga ima „u ovim okolnostima“. No, za to Palić i ljudi koji ga prave nisu baš ništa krivi.
