One dolaze! Protekle nedelje su malim ekranima suvereno vladale drugarice i dame, ako izuzmemo ono bembanje kod Čumeta. Posle smo gledali slučajne prolaznike po Zemun Polju kako eksplozije stručno porede s NATO bombama. Zbog blizine Batajnice, ovom delu naših građana razvio se istančan sluh, pa mislim da su procene verodostojne. Tamo su, izgleda, prvo svratili maskirani majstori, natenane minirali, a nije bilo domaćina da pita majstore je l’ može kafa i rakijica, pa je posle grmilo dva dana. No to su muška posla, kod nas dečaci prva pirotehnička iskustva stiču veoma rano – zar ne čujete prangije i petarde.
Šta je s devojčicama? Prvo je gospođa Plavšić dala domaći zadatak svim haškim optuženicima, toliko težak da se ovde o njemu upadljivo malo diskutovalo. Svi bivši i sadašnji Očevi nacije ćute i promišljaju jer je jednoj ženi uspelo da preko usta prevali ono što se ovde ne govori. Neko je prvi put, koliko pamtim, javno priznao da je pogrešio. Ne priznajem ono, jeste malo smo se zaneli, ili radili smo pa se možda i negde pogrešilo. Prihvatanje lične odgovornosti i krivice toliko je endemsko iskustvo da izgleda sada ne znamo šta s njim. OK, biće izrečena kazna, ali ajmo dalje – ko će sledeći, to je izgleda pitanje koje se logično nameće i u Hagu i u Srbiji.
Drugi ženski TV fenomen jeste serija „Lisice“ koju nedeljom emituje RTS. Produkcija bogata, vidi se da se nije štedelo, ni u garderobi ni u slici. Glavni likovi su četiri mlade žene danas u Beogradu, što neumitno asocira na seriju „Seks i grad“. Nemam nameru da pravim poređenja da li su naše cice lepše ili pametnije od amerikanskih, niti da tragam za autorskim pozajmljivanjima. Ono što je zanimljivo jeste činjenica da su mlade, lepe i relativno uspešne gradske dame zaista realnost u Beogradu. One su možda najupadljiviji znak promena u Srbiji, da tako kažem – iznose tranziciju na dekolteima. Istina je takođe, da nemaju adekvatne partnere među novobogatašima, takozvanim biznismenima ili političarima. Zato su same i verovatno frustrirane ljubavnim jadima. Sve ove stvari „Lisice“ manje ili više spretno prikazuju, te je dobro što se jedna TV serija bavi ovdašnjim ženama. Međutim, sponzorske pare moraju da se vrate, pa scene često liče na TV reklame za kafu ili uloške, a dijalozi pobegnu u drugi ili treći plan. Zato su se autori mnogo namučili da održe fokus kamere i dijaloga samo na devojkama ne hvatajući manje lepe detalje iz tranzicione stvarnosti. Ako je to želja da se dočara jedan eskapistički životni stil devojaka, to je OK, ali se onda opasno približavamo granici ružičaste televizije. Drugi problem u vezi je sa shvatanjem TV serije kod naših autora, koje je smrtno zarazio virus „Boljeg života„, posle kojeg sve serije izgledaju gotovo identično. Paradoksalno je što popularni filmovi koji se poslednjih godina bave urbanim životom u Srbiji izgledaju kao savremene svetske TV serije, pa sam se nadao da će „Lisice“ doneti i savremenu TV formu. Istorija dramskog programa RTS-a pokazuje da se više eksperimentisalo pre 20 ili 30 godina nego danas.
Sličan ženski kvartet nedeljom uveče pojavljuje se u emisiji TV Politike pod nazivom „Gala“. Četiri voditeljke u večernjim toaletama pokušavaju da atmosferu Nedeljnog popodneva prebace u Nedelju uveče. Pola Srbije se tada kupa, a druga polovina zeva misleći na mrki ponedeljak. One ukočeno, probranim rečima diskutuju o kulturi – „u najširem smislu„, mučenice dovode goste i na kraju ih javno kritikuju lektor i TV kritičar. Neke od dama pamtim s kanala Yu info– na sreću su zbrisale na vreme. Ko može da vidi daleki uzor u gala programima italijanskih televizija, taj zaista vidi daleko. Za gala program je potrebno više od večernje haljine.
Zato glasam za dame iz Kluba debelih, o kojima sam video reportažu na RTS-u i Studiju B. Punačke dame, koje su uspele da shvate da su lepe, da odbace podsmeh okoline i najezdu kojekakvih preparata za smanjenje telesne težine. Pobedile su sopstvenu nesigurnost i pobedile su marketinški imperativ televizije kojom vladaju tablete i čajevi za mršavljenje. Izabrale su i Miss – gospođicu Vesnu Jovanović Bebu kojoj upućujem čestitke. Posle nje, one anorektične nesrećnice iz telešopa, što valjaju tablete za mršavljenje, deluju patetično.
Moto Nišvil džez teatarskog festivala glasi „Igrati ili ne igrati” jer zaista živimo tu dualnost koju živi Hamlet i koja asocira na „biti ili ne biti”, kaže za „Vreme” Maja Mitić, umetnička direktorka i selektorka festivala
Ko zapravo politizuje Festival scenarija u Vrnjačkoj banji i da li je Srpska napredna stranka napravila festival za sebe i svoju kulturu
Barem desetak festivala različite muzike biće održano do kraja avgusta diljem Srbije, nekoliko njih čak i istovremeno
Bivši niški odbornik tužio je pisca Dejana Stojiljkovića zbog nanesene duševne boli koja je trajala tri dana a počela, koicidencijom, dan nakon što je Stojiljković studentima predao svoju nagradu „11. januar“
Producent šest od devet filmova Glavnog programa Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji je Željko Mitrović. Javnosti se to nije dopalo. Producent festivala Marko Jovičić kaže da nije imao drugu opciju
Srbija srlja u građanske sukobe na jesen kada se oni koji su otišli na odmor vrate orni i poletni da se više ne povlače pred golom silom koja brani bezakonje
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
