Transformacije i generacije

Petnaestog januara 2018. godine navršiće se važan jubilej za strip izdavaštvo na prostoru bivše Jugoslavije – 50 godina od kako je novosadski „Dnevnik“ objavio prvi broj edicije „Zlatna serija“, a ubrzo i „Lunov magnus strip“. Novina koju su ove dve edicije donele jeste pojava italijanskih stripova izdavačke kuće „Serđo Boneli“, odnosno Zagora, Teksa, Komandanta Marka… Od tada do danas strip se transformisao kao pop kulturna pojava, ispitivao limite medija, iskušavao posvećenost čitalaca i prošao tranziciju od jeftine zabave do umetnosti. Starije generacije će se uvek sa setom sećati kako su čitale stripove ispod školske klupe, uz neizostavne prekore nastavnika. Sada ti isti nastavnici – ili njihovi naslednici – pominju strip na svojim časovima. Brojna strana i domaća izdanja (Vek stripa u Srbiji, Stripovi koje smo voleli, Strip: Poreklo i značaj – pomenimo samo neka) prate svaki aspekt nastanka i razvoja stripa. Neki od tih autora su prethodnih godina citirani i na stranicama „Vremena“. Ali, šta je realnost današnjeg stripa? Kakva je njegova budućnost?

BONELI GENERACIJA: Pre „Zlatne serije“, stripovi su objavljivani u nastavcima u magazinima – „Kekecu“, „Politikinom Zabavniku“, „Dečjim novinama“, pa su licencna strana izdanja i bogata domaća produkcija osvojili maštu generacija rođenih 40-ih i 50-ih godina. „Kekec“ je upoznao jugoslovensku publiku sa, na primer, Krckom i Taličnim Tomom, i to u izvanrednom prevodu Duška Radovića ali, što je još značajnije, i sa Princom Valijantom Harolda Fostera. Može se uputiti dosta primedbi Valijantovoj naraciji i odsustvu dinamike na crtežu. Ali edukativna komponenta, junak sa snažnim moralnim načelima i osećajem za čast, kao i monumentalnost Fosterovog crteža, naveli su protivnike novonastajuće strip supkulture da porazmisle o potencijalima ovog medija.

Ključni period u istoriji stripa je kraj 60-ih: kada u Jugoslaviju iz Italije stižu „Boneli“ junaci, a u Americi se pojavom Krambovog „Zap komiksa“ rađa andergraund strip. Skoro istovremeno nastaje Pratov Korto Malteze, a koju godinu kasnije Mebijus pomera granice stripa radovima u „Metal irlanu“. Postaje jasno da ovaj medij može biti provokativna i društveno-kritička pojava. Kod nas, makar oni koji su zahvaljujući „Kekecu“ i „Politikinom Zabavniku“ ozbiljnije porinuti u svet stripa, pronalaze načine da dođu do „Zapa“, francuskih „Hara Kirija“, „Pilota“… Upoznaju se sa novim trendovima i šire vidike, a ujedno postaju apologeti trenda da strip nije štivo za ispod klupe.

Na ovdašnju generaciju rođenih između druge polovine 60-ih do kraja 80-ih, najviše su uticale edicije „Boneli“. Popularnost i distribucija stripova poput Zagora i Komandanta Marka doveli su do formiranja supkulturne grupacije posvećene praćenju „Boneli“ stripova. „Boneli“ je privukao tadašnje generacije novim, dinamičnim i fleksibilnim pristupom stripu. Zagor, Teks, Komandant Mark i drugi uspeli su da spoje egzotičnost lokacija, dinamičnu i pitku radnju sa obiljem akcije, sasvim primeren humor, avanturu uz povremene uplive fantastike pa i horora i, najvažnije, sasvim adekvatnu moralnu pouku. Većina poznavalaca, izdavača i urednika strip izdanja u Srbiji danas čine ljudi koji su prve korake u devetoj umetnosti napravili razmenjujući „Boneli“ sveske u školi.

Međutim, deca i omladina 70-ih i 80-ih imala je pristup raznim školama devete umetnosti i bila je u prilici da prati sve savremene trendove u svetskom stripu, a u svetskim razmerama nema važnijih godina od tih. Novosadski „Progres“ je u „Panorami“ objavljivao stripove savremene svetske, posebno frankofone produkcije, Alan Ford zagrebačkog „Vjesnika“ je postao junak duboko ukorenjen u jugoslovensku pop-kulturnu mitologiju, dok je Korto Malteze Huga Prata, među prvim stripovima koje je svetska kulturna avangarda prihvatila kao visoku umetnost, bio dostupan i čitaocima u Jugoslaviji – prvenstveno u „Stripoteci“, „Politikinom Zabavniku“ i sarajevskom „Stripartu“. Dakle, „Boneli“ generacija nije isključivo vezana za ovu školu stripa, niti je treba posmatrati kao jednoumnu celinu, već kao rezultat uticaja na obrazovanje čitalačkog ukusa. Jer, mali je korak od čitanja sveprisutnog i najpopularnijeg Zagora ispod školske klupe, do razumevanja društvene satire Alana Forda.

PROMENE: Bilo je to vreme transformacije stripa u umetničku tvorevinu. Međutim, iako je strip postepeno dostigao pomenuti status, podozrivost prema njemu nije prestala. Niko nije mogao da spori kvalitet Korta, Mebijusovih radova, Inkala i sličnih. Ali Teks, Komandant Mark, Blek, kasnije i Marti Misterija, a posebno Zagor smatrani su šund štivom „za klince“. Zaboravlja se da neko ko sa devet ili deset godina prvi put uzme strip u ruke neće biti fasciniran stilizovanim grafizmom Korta i poetikom njegove naracije, ali hoće, na primer Zagorom. „Boneli“ je, naime, imao ulogu inicijacije u svet stripa, bez obzira što Zagor i uz njega pomenuti stripovi zaista imaju mahom manje kvalitetne priče u poređenju sa Kortom i ostalim remek-delima devete umetnosti.

Devedesetih je došlo do kraha strip izdavaštva u Jugoslaviji. Strip je bio među prvim kulturnim kolateralnim štetama ratova i sankcija. Nakon 1103 broja „Zlatne serije“ i 997 brojeva „Lunovog magnus stripa“, edicije su ugašene zbog sankcija i hiperinflacije. I ostala izdanja su propala na sličan način, pa smo nakon godina obilja strip izdanja i junaka, ostali bez ijedne edicije. Strip se preselio na ulice, kod preprodavaca polovnih izdanja. Svakodnevna okupljanja na Platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu obeležila su prvu polovinu devedesetih. Supkultura se transformisala u andergraund pokret, gde je robna razmena postala osnovni oblik proširivanja kolekcije stripa. Trećina vrednosti stripa u otkupu ili dva stripa za jedan iste vrednosti u zameni, bili su osnovni principi trgovaca na Platou.

U to vreme počela su da se pojavljuju piratizovana strip izdanja nastala uglavnom u kućnoj radinosti. Strip entuzijasti su prevodili i štampali stripove, prodavali ih „ispod tezge“, a tek pojedine knjižare su ih javno stavljale na police. To su retko kad bila „Boneli“ izdanja, i dalje najpopularnija na ovim prostorima, već najčešće Mebijus, Manara, Gejmanov Sendmen, Betmen: Crno i belo, Torgal i Šninkel Žana van Hama i Gžegoža Rosinskog, Aster Blistok Kristijana Godarda i Hulija Ribere…

KAKO JE DANAS: Danas, domaći izdavači se nadmeću u objavljivanju savremenih hitova, strip klasika i manje poznatih remek-dela devete umetnosti. „Darkvud“, „Veseli četvrtak“, „Makondo“, „Sistem komiks“, „Komiko“, „Besna kobila“, „Čarobna knjiga“ – samo su neki od izdavača čiji su stripovi često recenzirani i na stranicama „Vremena“. Ali, kakva je stvarno slika strip izdavaštva u Srbiji? Godišnje se objavi više od 200 različitih izdanja, o stripu se predaje na fakultetima, tema je čak i doktorskih disertacija. Sve deluje kao renesansa strip izdavaštva. Međutim, manje je prisutan nego 80-ih godina, kada su ga bili puni kiosci, kada je štampan u velikim tiražima, na jeftinijem papiru, po ceni jedne školske užine. Sada su u tvrdim koricama, na policama uglednih knjižara, dizajnirani su do najsitnijih detalja, izdavači uništavaju tiraž zbog i najmanje greške i – slave kad rasprodaju tiraž od 500 primeraka. Preskupi su za srednjoškolca ili osnovca.

Ali, zašto na kioscima nema više stripova po ceni jedne užine – kad se oni i dalje objavljuju? „Stripoteka“ redovno izlazi, a novo, mlađe uredništvo nastoji da predstavi razne škole stripa i modernija izdanja kakva bi se, bez sumnje, dopala novijim generacijama. Pre godinu i po dana u ovom magazinu pojavio se Betmen. U januarskom broju izlazi nastavak novog Korta Maltezea Peljehera i Kanalesa, premijerno objavljenog u Francuskoj 2015. godine. „Veseli četvrtak“, izdavač koji je oživeo „Boneli“ stripove u Srbiji, ove godine obeležava deceniju postojanja. Svakog meseca mogu se pratiti najnovije avanture Zagora, Dilana Doga i drugih junaka i dalje popularnih na našim prostorima. „Darkvudove“ mange su kulturni fenomen među mlađim čitaocima. Pa ipak, u moru tabloida, upaljača, kroasana, sokova i knjiga za 199 dinara, na prosečnom kiosku u Srbiji moguće je nazreti eventualno pokoju „Stripoteku“ skrivenu iza ukrštenica. Za izdanja „Veselog četvrtka“ i mange neophodan je upit kod prodavačice, koja se vidno zgrane što strip košta koliko i kutija cigareta (za čiju cenu nema primedbe), pa brže-bolje ponudi čokoladice i upaljače na akciji. I to pod uslovom da pronađe traženi strip na gornjoj polici, iza kutije sa remitendom. Dakle, izdavači ne mogu da se oslanjaju na kiosk izdanja koja su najpristupačnija prosečnom čitaocu, s obzirom da distribucija ne funkcioniše. Prinuđeni su da prodajom jednog stripa u knjižari, u luksuznom izdanju, pokriju gubitke na drugoj strani.

Otkup za biblioteke potcenjuje ili potpuno zaobilazi strip. Na primer, u Hrvatskoj veliki broj izdanja završi u bibliotekama, pa građani po ceni jednog stripa mogu da plate članarinu i upoznaju se sa godišnjom produkcijom najrazličitijih naslova devete umetnosti. Najnoviji primer je izdanje stripa Kako pauci dolaze na svijet zagrebačke „Fibre“, gde je od 400 štampanih primeraka 260 otišlo u biblioteke. Preostalih 140 primeraka se lako rasprodalo, a „Fibra“ može da planira novo izdanje. Nijedan izdavač iz Srbije ne može da se pohvali ni približnim rezultatom, a bilo je godina kada je broj otkupljenih stripova za biblioteke bio – nula.

Da li su mladi krivi za novi položaj stripa? Istini za volju, oni i nisu ciljna grupa strip-izdavačima, niti mlade interesuju skupa i luksuzna izdanja legendi devete umetnosti. Naviknuti na drugačiji ritam života, ne zanima ih strip na čiji nastavak moraju da čekaju po mesec i više dana, ili priča za koju im treba strpljenje i multidisciplinarno obrazovanje. Na ceni su strip junaci viđeni u bioskopskim blokbasterima, anima serijama i video-igrama. Odgleda se najnoviji bioskopski hit, pa se brže-bolje kupi majica ili zavesa za tuš-kabinu sa likom glavnog junaka, strip je tek na kraju te liste. Ali, ti isti „klinci“ se otimaju za mange u izdanju „Darkvuda“ i superherojske stripove domaćih izdavača, kao što su se nekadašnji školarci bavili „Bonelijem“. To je moderna inicijacija u svet stripa. Dovoljno je videti gužve oko ovih izdanja na strip festivalima i Sajmu knjiga, i steći sliku da strip nikako nije mrtav u Srbiji, niti je rezervisan za onih 500 ljudi spremnih da iskeširaju par hiljada dinara za luksuzno izdanje u knjižari. Samo se promenila kulturološka slika pristupa svetu stripa. Nove generacije će stupiti na stripsko tlo preko Dedpula, Naruta ili Beležnice smrti, kao što su to nekada činili Zagorom ili Martijem Misterijom. I uz malo sreće i volje, veliki deo njih će uz te stripove s vremenom pročitati i neki od klasika ili modernih remek-dela, zaljubiti se u devetu umetnost, i eto za koju deceniju nekoliko novih izdavača, kritičara ili autora. Znači, samo se treba prilagoditi novonastaloj situaciji.