Knjigom pesama Muzika za liftove Zoran Panović (1970) pojavio se na obzorju srpskog pesništva.
Bez zadrške pesnik razotkriva bezdan traumatičnih događaja iz nedavne prošlosti našeg podneblja, pa kumulativno generisanu lirsku energiju oslobađa ogoljavajući u eksploziji slika i metafora pseudomitološku, političku i ideološku matricu utemeljenu na rasapu sistema vrednosti devedesetih godina prošlog veka, ne izostavljajući da bljeskovitim asocijacijama takne istorijsko zaleđe takozvanog „mekog socijalizma“ („pad nove klase / Milovana Đilasa / uz dve boce čivasa“) koje je iznedrilo sunovrat.
Iako poetske reference Muzike nedvosmisleno upućuju na Srbiju kao istorijsko-kulturološki model čija bolna iskustva iz poslednje dve decenije dvadesetog veka (Dejton bluz, Dokaz i dr.) ispituje Panović u svom lirskom diskursu, takvo fokusiranje nužno ne ograničava simboličko polje knjige, te se ono širi i meandrira ka univerzalnom preseku pri čemu lirski subjekt ispoveda egzistencijalni strah i mučninu pred ništavilom, spoznajući da je propadanje – duhovno i fizičko – lice posuvraćenog sveta („ubilo nas jaje s groba / gde je bilo nebo sad je katakomba / tamo gde se čula reč božanska / gubavo lice krije od bundeve maska“), u kome je „smrt kolotečina“, „krv gazirana“, a duša „izdata pod kiriju“.
Banalnost bivstvovanja dočarava ironijskim razglobljavanjem isečaka stvarnosti i sugestivnim naturalističkim slikama koje u poetskom totalu hvataju pustoš neoduhovljene svakodnevice. Valpurgijanska noć u Panovićevom pesništvu objavljuje se kolovratom – „košmarnim grohotom što kroz san leluja“ gutajući „oborene heroje oborenih pogleda“, „proroka zbunjenog, nedorečenog“, „besnog što sirotinju kolje“ „princa koji je i posle čarolije / ostao krastača žaba“, „nudiste s gelerom u stomaku“, sveštenika što umesto mantije nosi „pancir pidžamu“ i druge pojave grotesknog kolopleta, koji vapeći za spas mole: „bar mesiju dajte na veresiju!“
Panovićeva poezija objavljuje se aforistički zbijenim izrazom koji predstavlja generacijsku (u ime svih nas iz sedamdeset i neke) i kulturološku šifru, čije dekodiranje počiva na poznavanju mrkline tamnog vilajeta koji je bivao naše stanište u poslednje dve decenije i, često, jedina mera života. Prepoznaje se u jezičkim i metaforičkim spregovima Muzike Panovićev fini dosluh sa pesnicima svoga zavičaja (Ljubomir Simović, Milosav Tešić) i to kovibriranje daje blagotvornu nijansiranost Panovićevoj poeziji.
Ono što u određenoj meri predstavlja balast u knjizi Zorana Panovića odnosi se na njenu kompoziciju. Namere da među korice bude sabrana poezija nastala u rasponu od 1990. do 2009. godine, donela je kompozicionu (pre)razuđenost Muzike (sastoji se od 238 pesama), odatle i stilsko-estetsku disperziju, tako da Panovićevo stvaralaštvo u knjizi koja bi trebalo da predstavi izabrane pesme možda nepotrebno osciluje od kozersko-duhovite igre (Vinjeta, Kraj dinastije Obrenović, Demokratska pesma, Noć i dr.) do utančanih uzleta stvaralačke imaginacije (Šećerna vuna, Istinozborac, Put svile, Zora i dr.). Strukturna nekoherentnost ipak ne prigušuje – što je u krajnjoj liniji i teško moguće kada se radi o autentičnom pesničkom instinktu kakav poseduje autor Muzike – snažan i sugestivan poetski glas kojim Panović obznanjuje svoju pojavu u savremenom srpskom pesništvu.
