Tragovi prošlosti i podosta ožiljaka

Upućeni tvrde da se u ogromnoj većini slučajeva savremeni narativni film (dakle, film koji u središtu ima priču, zaplet, pripovedanje, likove…) i dalje prilično doslovno, pa čak i bojažljivo, pridržava čuvenih Dikensovih postulata književne naracije. I, imajući u vidu neretke ishode post ili čak i postpostmodernih eksperimenata na tom polju, i dobro je što je tako. S druge strane, od publike se (ma koliko taj termin i taj konstrukt nepopravljivo disperzivni bili i ostali) svako malo očekuje da u hodu menja svoje navike, stavove, filmofilmske nazore. Suštinski, dobro je i što je to tako. Tako, recimo, u navali sve beslovesnijih i sve infantilnijih sadržaja koji pristižu na ono malo preostalog planetarnog bioskopskog repertoara, možemo, a da pritom ne pogrešimo u iole značajnijoj meri, odrednice neophodne za pojašnjavanje nekih od atipičnijih noviteta u kino-ponudi pozajmimo iz vokabulara kojim se opisuje nova ili skorašnja muzika; tako, recimo, skraćenicu AOR (adult oriented rock – r’n’r zvuk koji se obraća odrasloj / zreloj publici) možemo da preinačimo u AOF (adult oriented films – filmovi koji ciljaju zrelije gledateljstvo), naravno, uz dužno razumevanje barem većeg dela onog na šta bi ta novosintagma mogla ili trebalo da referiše.

FILM trag divljaci

I na toj tački ad hok i brzopotezno nazvanoj AOF stižemo i do mogućeg ugla gledanja na barem deo biti onoga što nam je u svom celovečernjem igranom prvencu naslovljenom Trag divljači predočio Nenad Pavlović. U gotovo svim aspektima to se ostvarenje kreće u tim okvirnim koordinatama filmova sa AOF štambiljem. Na nivou zapleta stvari stoje otprilike ovako – nominalno neposlušni novinar biva poslat iz Beograda u grad na istoku Srbije, sa zadatkom da napiše rutinsku novinsku priču o samoubistvu tamošnjeg srednjoškolskog profesora (za koga će reporter ubrzo saznati da je imao fetiš za mlade, nevine devojke). Negde u isto vreme, u blizini istog tog gradića pronalaze leš jednog od visokopozicioniranih uposlenika Državne bezbednosti, jurišnika koji je u tom kraju poznat po osvetničkim i drugim zločinima nad “poraženim i retrogradnim snagama” i drugomislećima nakon Drugog svetskog rata. Tu će se, naravno, našem glavnom junaku profesionalne, a i druge staze ukrstiti sa čuvenom Službom, ali i sa pokojnikovim saborcima i neprijateljima, kao i akterima drugih intriga u tom klaustrofobičnom, neprekidno tinjajućem grotlu osvete, niskih strasti, neraščišćenih računa, zlobe… uključujući tu i odmetnutog i otuđenog pokojnikovog sina, nekada perjanicu studentskih protesta deset godina ranije, glasovite i diskutabilne 1968. godine… Već iole pomniji pogled pojašnjava da se Trag divljači ne samo u hronološkom aspektu svoje osnovne priče obraća ovde već pominjanoj i isticanoj zrelijoj publici. Istina, mlađi naraštaji će, kanda, imati poteškoća da prepoznaju i mapiraju geopolitički, ideološki i širi, društveni okvir Traga divljači (kao što, na primer, ni deca, čak ni ona kojima se silno dopao taj film, naprosto nisu prepoznala i razumela deo zapleta filma Leto kada sam naučila da letim koji se tiče pomirenja i hrvatsko-srpskih sukoba i zavada s kraja prošlog veka), ali usmerenost ka odraslijoj publici Pavlovićev Trag divljači očitava već i u neprolaznoj fascinaciji delovanjem narečene Službe, što jesu saznanja, koncepti (možda i ‘konstrukti’) kojima se ovladava i koji se upijaju u zrelijoj životnoj dobi.

FILM trag divljaci

Naravno, premda u svojoj srži stereotipna, ta fascinacija je sasvim legitiman izbor za jedan od najznačajnijih motiva, a možda i jedan od potpornih stubova čitave priče i njenih značenja, jasno predočenih ili, pak, implicitno datih, tim pre jer dobar deo žanrovski usmerenih filmova (a Trag divljači se prilično evidentno pozicionira i kao retro-krimić, a u jednom delu i kao whodunnit triler sa potragom za neznanim ubicom). Uostalom, opčinjenost radom ove ili one službe ovog tipa kod nas (a, gotovo sigurno, ne samo i nikako isključivo samo kod ili na ovim prostorima) u isti mah je i deo nekakvog iskonstruisanog nadidentiteta dobrog dela populacije i podatan i izdašan filmski temelj za priču koja bi da se zaodene i podiči i ruhom enigmatičnosti svojstvene onovremenskim klasicima žanra (uključujući tu i paranoidni triler, vidno voljen i popularan sedamdesetih i osamdesetih godina veka za nama, a zaslužan i za sjajne filmove poput, recimo, The Parallax View Alana Dž. Pakule). U tom smislu, Trag divljači dosta dobro kreće, a do kraja uspeva da zadrži uverljivost predočene premise i tu oslikanog sveta kao važan adut na svojoj strani; međutim, oseti se i primećuje se da priča povremeno ispada iz najprirodnijeg ritma, a posebno je upitna nepouzdana perspektiva putem koje pratimo priču, a da pritom ovde nije rabljena rašomonska struktura pripovedanja, zahvaljujući kojoj iste događaje gledaoci bivaju u prilici da spoznaju iz različitih vizura. Naprosto, u tom aspektu ima upadljivih ponavljanja u Tragu divljači, gde udarni junaci: reporter – tumači ga Radivoje Bukvić – i prijatelj i nekada saborac drugog pokojnika, i dalje visoko rangiran u Službi, i dalje neupitni autoritet – taj lik igra Predrag Miki Manojlović – u par mahova saopštavaju ostalima nešto što se već zbilo i razotkrilo, te gledalac stupa u nenadanu prednost u odnosu na aktere i najvažnije pokretače radnje. Na to se nadovezuje i primetno odsustvo eksplozivnije završnice, odnosno, gradirana i sugerisana napetost na koncu ove priče stupa na kolosek prilično mirnog i svedenog razrešenja, što je u izvesnom vidu u suprotnosti sa tropama žanrova na koje se Trag divljači svesrdno oslanja.

FILM trag divljaci

Ipak, nasuprot upravo pomenutom pojašnjenju imamo dosta toga sasvim zadovoljavajućeg – počev od spomenute kultivisanosti i artikulisanosti filma čiji autori nisu stremili ka instant-simpatijama gledalaca, već su ciljali empatijsko razumevanje te zrelije publike (kadre da, između ostalog, pojmi i težinu, ne samo metaforičnu, one sada već legende o lapotu, kao posebno teškom vidu oceubistva). Osim toga, tu je i izvanredan snimateljski rad Bojane Andrić (direktorka fotografije i u slučaju filmova Mali Budo, Jesen samuraja, Reži), koja iz filma u film biva sve bolja i sve sigurnija, a u Tragu divljači i izrazito vešta po pitanju nijansama bogatog kolorita i umešne kompozicije kadra. Kao vrhunski doprinos svakako se može oceniti i kostimografski rad Momirke Bailović, zahvaljujući kojoj Trag divljači poentira na planu rekreacije ne toliko daleke koliko estetski raznorodnije ere od ove naše, i tu je Trag divljači superiorniji u odnosu na neke od skorašnjih sličnih pokušaja, a pohvale zasluženo idu i na račun Filipa Mitrovića, autora muzike i njegovih smislenih varijacija na džez-teme znane iz doba noir-filma, sa kojom Trag divljači, i mimo tog istorijskog i hronološkog razmimoilaženja ipak ima poviše dodirnih tačaka, a što je upravo takvim muzičkim skorom znalački potcrtano, i mimo tog nominalno začudnog spoja prizora sa istoka Srbije i nota gorenavedenog stila. Kada je u pitanju glumački ansambl (a u podeli je primetan izvestan otklon u odnosu na očekivane i uvrežene kasting-izbore), najviše su pokazali Nada Šargin (kao femme fatale koja to zapravo i nije, a možda ni ne želi da bude), Petar Zekavica i Jovo Maksić, koji su svojim junacima i na omeđenom prostoru udahnuli primetnu višeslojnost.

Trag divljači proistekao je iz proza Živojina Pavlovića, koji je u svojim čuvenim Dnevnicima (Dnevnik 1994–1998, u izdanju zrenjaninske Agore) napisao i sledeće: “Čežnja za Evropom, za ‘evropskom kulturom’, drugo je lice pohlepe za blagodetima civilizacije kojoj ne pripadamo. Jer, čežnja za ubiranjem plodova bez rizika i bez ulaganja tipična je tlapnja otpadnika amorfnih civilizacija, koji bi da se, izbegavajući napor, premetnu iz sfera nužnosti u carstvo zadovoljstava, u stupidnoj svesti izjednačenog sa ‘slobodom’, poimanom kao jedinom tekovinom individualizma. Misle (uvereni su) da su individualizam i parazitizam jedno te isto. (To jest, najviši stupanj slobode.)”

Junaci Traga divljači, filma u režiji sina Živojina Pavlovića, takođe i sasvim prirodno čeznu za slobodom, spremni su i za nekakvu žrtvu na tom putu, a ovaj film, sagledavan kao celina, (ponajpre na planu već više puta isticane zrelosti), ostavlja utisak ekscesa čiji će prijem kod publike biti zanimljivo pratiti. Tim pre što se Trag divljači, ukupno uzev, dosta dostojanstveno nosi i kada se posmatra i u kontekstu evropske filmske ponude te fele – tamo gde žanr sreće iskrenu potrebu da se kaže nešto o vremenu u kome živimo (a neki i stvaraju), pa bilo to i u vidu fikcionalnog podsećanja na prošlost koja je ovakvu sadašnjost možda i ponajviše oblikovala.