„Tragom rezervne istorije“: Beletrističke akrobacije pravom

Prašnjavi, jedva čitljivi papiri stari više decenija, neki čak više od jednog veka, parnice zbog zaključanog špajza, bračnog kreveta, psovki i kleveta, mnoštvo banalnih pravnih slučajeva u rukama majstora pripovedanja kakav je Tibor Varadi postaju uzbudljive, često komične, ponekad tragične, ali uvek literarno dragocene priče.

Spaja ih narator, koji je i sam pravnik, tako da mogu da se čitaju i kao roman. Kao ekvilibrista koji se igra sa mnogim loptama on baca u vis parnične slučajeve, pusti ih da se zavrte, ali nikad da padnu na zemlju nezanimljivi. Novom knjigom, ponovo na osnovu arhive svog dede i oca, pod naslovom „Tragom rezervne istorije“ (izdavač Akademska knjiga) još smelije i originalnije nego u ranijim delima sa istom bazom Varadi uvodi svoje lične uspomene, upoređuje ovdašnje parnice sa nekim američkim ne manje neverovatnim i apsurdnim, a na kraju novim zaletom odlazi u neku vrstu naučne fantastike, dovodi u baštu bečkerečkog (zrenjaninskog) hotela „Roža“ Tita, Gebelsa, filozofa Jaspersa, književnika Milana Kunderu, pesnika Brehta i junakinju jedne njegove drame Majku Hrabrost da svečano ručaju sa junacima ove svoje knjige.

Lažni razvodi brakova

Po ulasku nemačkih okupacionih snaga u Banat došlo je do niza brakorazvodnih parnica kad bi se „arijevske“, znači nemačke ili mađarske supruge, razvodile od svojih jevrejskih bračnih drugova da bi spasli decu od logora i sigurne smrti. Ti su razvodi formalnopravno bili važeći, ali znalo se da su lažni, i muževi i žene su nameravali da nastave zajednički život ako prežive rat i Hitlera. I meni je poznat jedan takav slučaj.

Varadi je uporedio „lažne razvode“ sa jednim slučajem „lažne smrti“ u Americi. Izvesni Benjamin Šrajber osuđen je na doživotnu robiju zbog ubistva bez prava pomilovanja. Imao je problema sa bubrezima, neuspešno lečen u zatvorskoj bolnici proglašen je mrtvim, bio je po američkom zakonu u jednom trenutku legally dead. Međutim, lekari su uspeli da ga ipak nekako povrate u život i on je sad krenuo da dokazuje da je odslužio celu doživotnu kaznu – sve  do legalne smrti – te da treba da ga puste na slobodu. Pored lažnih parnica sa tragičnim ishodom Varadi složi ovakav američki apsurdni, gotovo komični proces. Knjiga sadrži niz takvih neočekivanih primera, čudnih obrta.

 Slučajevi „kurvi mađarskih“ i „kurvi srpskih“

Ima podosta stranica o parnicama zbog toga što je neko neku žensku osobu nazvao „kurvom mađarskom“ ili obrnuto „kurvom srpskom“. Posle oslobođenja, konstatuje Varadi, toga više nije bilo, bilo je naziva „kurvo belosvetska“ ili „kurvo zrenjaninska“, ali po nacionalnoj osnovi više nije. Bilo je “kurvi bečkerečkih”, ali ne “kurvi petrovgradskih”.

I na osnovu masnih psovki stranice ove rezervne istorije vrve humorom, komičnim dosetkama.

Slučaj bračnog kreveta i odlaska u partizane

Dugačko je poglavlje koje se odnosi na slučaj vezan za partizansku brigadu „Petefi“ sastavljenu od vojvođanskih Mađara. Šandor, momak iz Zrenjanina, koji joj se bio priključio junački je poginuo. Nakon njegove smrti pokrenuta je parnica ko nasleđuje bračni krevet – otac ili udovica, sa kojom se rastavljao pred odlazak u partizane? Odluka sudije je zavisila od tačnog datuma njegova smrt, što se nije znalo, kao što nije jasno ni zašto se priključio partizanima – zbog iskrene želje da se bori protiv fašizma ili zbog nesrećne ljubavi.

Kroz ovu priču Varadi ispituje i motiv odlazaka u narodnooslobodikačku borbu u poslednjem trenutku, kad je ishod rata već bio izvestan.

Zanimljivo je što je u ovoj parnici oko kreveta jednu stranku branio Tiborov otac, a drugu njegov teča. U to vreme stanovali su u istoj kući i tu borbu pred sudom jedan protiv drugog shvatili kao teniski meč. Činjenica je da su advokati suprotstavljenih stranaka, tužioci, čak i sudije, često dobri poznanici, ponekad čak i prijatelji, ali da su tako bliski rođaci je retkost.

U knjizi Tibor Varadi to ilustruje fotografijom tate i teče za trpezarijskim stolom.

 Trojezičnost

Moram da priznam da knjige Tibora Varadija ne čitam samo kao sugrađanin – rođeni smo u istom gradu Velikom Bečkereku, kasnije Petrovgradu, za vreme okupacije Grossbecskereku, danas Zrenjaninu, ali vezuje nas i više od toga. Tiborov deda je ponešto radio za mog dedu, njegov otac za mog oca, njegov brat za mene i moju sestru, ali posebno sam zapamtio da je moja baba, kad bi htela da naglasi da je nešto stopostotno sigurno, dodavala: „Pa to je Varadi rekao!“ To je za nju značilo da je nešto neosporno kao da stoji u bibliji.

Citati iz parničnih spiskova su na mađarskom, srpskom i nemačkom, katkad se jezici mešaju u istom pasusu, iako je uvek sve prevedeno i na srpski jezik, pa su čak objašnjene i nijanse iste reči na raznim jezicima po učestalosti, težini, mogućnosti asocijacija, u prednosti je čitalac koji zna bar dva, ako ne sva tri jezika.

Tibor Varadi, umirovljeni profesor međunarodnog prava, doskora predavač na američkim univerzitetima, bivši ministar, predstavnik Srbije u međunarodnim sporovima, član srpske Akademije nauke i umetnosti, u mladosti je pisao beletristiku, uređivao književne časopise u Novom Sadu. Možda se sada okuša i u naučnoj fantastici, kao što nagoveštava poslednje poglavlje njegove nove knjige.