Ne dešava mi se često tako radikalna očaranost, epifanija, i to iskustvo i jeste nešto posebno, zato što mora da je retko i ekstremno ‘ svet koji se sastoji isključivo od ushićenja bio bi svet do srži pokvaren i ekstreman, na svako remek-delo mora da dođe na desetine i desetine neobaveznih dela, na svaku očaranost – stotine degute stvari i hiljade razočaranja. Film Velika lepota Paola Sorentina gledao sam tek dva puta, jednom pre nego što je dobio “Oskara”, i drugi put posle dobijanja Oskara. Uskoro će se ova očaravajuća slika pojaviti na DVD-ju, dakle, čekaju me naredne peregrinacije po tom svetu sazdanom od najprekrasnije pustoši, kakvu samo možemo da koncipiramo. To je film koji se u suštini beskonačno može gledati, još nijedno filmsko delo koje traje dva i po sata nije mi se učinilo tako kratko. Nikad nisam voleo Felinija, i dalje nemam aspiracije za klub njegovih obožavalaca, štaviše – ja Felinija organski ne podnosim, Osam i po još nekako i varim, Dolče vitu još nekako i gutam, ali sve te manirične, patetične, napirlitane i cirkuske ujedno naduvanosti Rima, Kazanove, Grada žena, A brod plovi ili Amarkorda ‘ neizrecivo su mi nepodnošljive. Pošto klinički ne trpim maniričnost Felinijevu, slepo sam zaljubljen u maniričnost Velike lepote, a to je drečavošareni filmski esej maniričan izuzetno, maniričan transparentno, svesno i bezočno. Zašto se onda tako egzaltirano oduševljavam Velikom lepotom koja direktno vodi poreklo od Felinija? Možda zato što očigledno direktno vodi poreklo iz Dolče vite, ali se penje mnogo više: Velika lepota je film o savremenosti, temi koja savremenim režiserima često izmiče, a naročito poljskim režiserima, ovde pak imamo više publicista nego filmskih pesnika. Ja znam, naravno, da je u nekom, možda čak vrlo snažnom smislu, Velika lepota priča o večnom Rimu, da možda takav film ne bi mogao da nastane izvan Rima, da je o lepoti i praznini Rima, večnom Rimu mudrosti i svakodnevnom Rimu gluposti. To je – kako kaže glavni junak – mesto u kom su najzanimljiviji ljudi turisti. Rimljani se tako utapaju u svojoj brokatnoj pustoši, u jalovosti diskoteka, ubijajući ostatke datog im vremena eskapističkim cupkanjem na kolektivnim đuskama ili vodeći uz skupa pića buržoaske razgovore o marksizmu – jedna od snažnijih potki filma je ona u kojoj jedna književnica visokoparno iznosi postignuća svog života, istaknutost svojih 11 angažovanih romana ili svoje monografije partije (pretpostavljamo italijanske komunističke partije). Ali Velika lepota je nešto stoput više od maniričnog filma o Rimu, ona je o čovekovoj sudbini i sudbini pisca, a to je već veoma mnogo.
Jep Gambardela, glavni junak te parade individualnosti, bavi se time čime i Marčelo u Dolče viti, dakle, najjalovijim delanjem koje može da zamisli neko ko se pisanjem bavi – vođenjem društveno-tračerske hronike u šarenom časopisu, taljiganjem u čitavoj toj balezi glamura. Gambardela je pre 40 godina napisao roman Ljudska mašina, osvojio je književnu slavu, posedovao nekakve nagrade, prikupio neku grupu obožavalaca, stekao naklonost kritike, od tog vremena ipak ćuti kao pisac i traći ostatke svog talenta na pravljenje intervjua sa glupacima koji se nazivaju ljudima umetnosti, ili na brčkanje u pustoši raskošnih prijema. Pisanje je odbacio, ali ga vidimo u trenutku kada se na pragu starosti rađa u njemu refleksija da se pisanju vrati, klija svest o tome da to što radi nije najbolji način za traćenje života, ima i boljih načina, u takve spada pisanje. Život će ionako protraćiti, onda ga vredi stvaralački protraćiti. Najvažnije je da je Gambardela toga svestan, čitavu večnost nisam na filmu video osobu koja je tako svesna jalovosti svoje egzistencije, a istovremeno u tu jalovost samoubilački grezne. Možda je to tako da ti treba velika hrabrost i odlučnost da bi protraćio transparentno svoje talente, da odbaciš spisateljske izazove i da zaroniš u tu septičku jamu selebritstva koja miriše na najskuplje parfeme, možda je to izbor u najdubljem metafizičkom smislu. “Svi smo na ivici očaja”, kaže propali pisac i to veliko spajanje erupcije boja, muzike, plesova, tračeva, ljubavnih afera, čitavog tog dekadentnog anturaža sa ovim bezgraničnim očajanjem vodi u suštu apopleksiju ludila u Velikoj lepoti.
Osim toga, to je delo koje se ruga, pošto se ni u čemu očaj ne prožima tako kao što se prožima sa smehom, zajedljivo štektanje režisera nad hohštaplerstvom savremene umetnosti najveću radost donosi onda kada vidimo otupele rimske snobove koji se oduševljavaju umetnicom koja obnažena (sa naslikanom ruskom zastavom na stidnom delu) trčeći udara glavom u zid, a u intervjuu trabunja koješta predstavljajući svoju pretencioznu glupost. Ili devojčica koja histeričnim plačem razmazuje na velikom platnu farbu da bi bogatuni šmokljani mogli ove dečje drljotine da kupe za ogromne pare. Uvek mi srce raste kad neko ume da se tako naruga hohštaplerstvu, Sorentinov odnos prema tržištu savremene umetnosti zaslužuje zasebne eseje. Uostalom, toliko smisla, toliko značenja i nijansi, toliko velikih priča i toliko epizoda ima u Velikoj lepoti da bi ne jedan feljton, nego masivan ciklus feljtona i egzegeza trebalo napisati, neki zaseban Institut istraživanja Velike lepote trebalo bi osnovati, jer šta god napisao o tom filmu ionako će biti premalo i previše površno. Svakako, izazov mi je da se isključivo bavim Sorentinovim filmom sada, makar slikom katolicizma u Velikoj lepoti, gde kardinal Beluči, kandidat za papu i slavni egzorcista, retorički paradira o tome kako pripremiti zečetinu i jagnjetinu, ali o eshatologiji i metafizici ništa nema da kaže, a njegova suprotnost je stogodišnja redovnica koja se hrani isključivo korenjem i koja će o životu i o siromaštvu imati pojma.
Velika lepota je beskonačan rezervoar tema. Taj svet koji nam Sorentino pokazuje naravno da će propasti, ne dramatično kao Titanik, ali žalosno kao Kosta konkordija, čiju olupinu vidimo u jednoj od scena. Taj raskošni turistički brod okončao je svoj život na podvodnoj steni, vodio ga je narcistički i kukavički kapetan, tako će upravo tonuti i taj pijani brod kojim plove do pogubljenosti svi junaci Velike lepote, a i mi plovimo, ne u prvoj klasi kao rimski dokoličari, nego u trećoj, duboko pod potpalubljem, na kojem i dalje traju đuskanja.
S poljskog prevela Milica Markić