Serija mnogih gluposti u vezi sa ovim filmom počinje već njegovim distributerskim nazivom – dakle, slovo po slovo, Tomb Raider („Šta, da nećemo možda da učimo taj njihov engleski, ko im je kriv što nisu imali Vuka, majku im nekulturnu zapadnjačku.“). Ceneći logiku prodaje, dobro, namera je bila da se ovdašnjoj deci dâ na znanje da je reč o filmu po njihovoj omiljenoj video-igri, te prevod nije dolazio u obzir. Ali šta je koga tako surovo omelo da u ovoj teškoj situaciji iskoristi famozno „Lara Kroft“?
Ukoliko vas je, međutim, ova sitnica u salu poslala s nedefinisanim osećajem neprijatnosti u stomaku, možete biti – samo razumno zahvalni. Mala priprema donekle će ublažiti ono što vas tamo čeka.
Fama o Lari Kroft nije fama o najboljoj video-igri, to je fama o „najboljoj ribi na svetu“. Ta fama je kao takva mogla da opstane zahvaljujući tome što je Lara bila – crtani lik. O njoj tako nikad nije bilo previše dilema – ni da li su joj sise prave ili veštačke, ni kako izgleda iz levog profila, ni da li ima celulit, ni je l’ radila liposukciju, ni kako izgleda bez šminke… Stoga je Andželina Džoli bila hrabra koliko i alava na pare kada je prihvatila ovu nezahvalnu ulogu: takmičenje sa vrhunskim estetskim dometom visoke tehnologije. Reditelj Sajmon Vest (Kon Er, Generalova ćerka) je, čini se, zato bio svestan veličine zadatka: učinio je sve da obezbedi što začudnije stupidan zaplet kako bi skrenuo pažnju sa svih eventualnih sumnji i preispitivanja glede njegove junakinje, koja se, uostalom, sa opasnim izazovom bori onoliko dobro koliko je valjda jednoj živoj ženi i armiji najboljih stilista uopšte dostupno.
Tako u filmu imamo masonski red imenom Iluminati, čiji je cilj da ponovo dođe u posed nekakvog Trougla svetla, čija su dva dela posejana na suprotnim krajevima Zemljine kugle, upravo kako ih ovi ne bi našli. Trougao omogućava kontrolu nad vremenom, što bi masoni, normalno, odmah iskoristili da unište svet. Lara, međutim, u sopstvenoj kući (vili, zamku, dvorcu) svojim supersoničnim sluhom locira izvesno Svevideće oko zamaskirano u sat, a bez njega ovima nema majci tih trouglastih parčića. Lara inače deluje po šifriranim uputstvima svog preminulog oca (Džon Vojt, Andželinin real–life otac), koje joj je on, uprkos priličnoj hići oko spasavanja sveta, mudro ostavio unaokolo po knjigama Vilijama Blejka, sve po pravilima video-igre.
Naravno, na ovaj zaplet neko koga nisu puškom naterali u bioskop nema pravo da se žali: razloga da očekuje bilo šta smislenije nije bilo ni u naznakama. Ako je pak gledao Povratak Mumije, zna da i od grđeg sižea biva odličan film. Upravo, sličnost između ova dva projekta odgovornima je na početku morala izgledati zabrinjavajuće: u oba slučaja osnova je, ikonografski koliko i pričom, Indijana Džons i Potraga za izgubljenim kovčegom. Od ove tačke stvar se različito razvijala: dok su tvorci Tomb Raidera odmarali uljuljkani činjenicom da oni, pobogu, imaju Laru Kroft, ekipa oko Mumije pisala je likove, koncipirala fantastično zabavnu podelu, smišljala gegove, dizajnirala čudna mala bića i scenografsku rekvizitu… drugim rečima, pravila film.
Vest i drugari su to smatrali izlišnim. Iz nekog, nimalo jasnog razloga, oni koji ekranizuju video-igre uvek su smatrali da likovi u filmu treba da budu jednako prazni kao u video-igri, inače će ih gledaoci valjda prezreti kao lažne. Kako bi ovu fantastičnu filozofiju dodatno potcrtali, osim Džoli (i njenog oca u epizodi), umesto zvezda koje bi blaženo isprazne likove valjda nepotrebno opteretile svojom ličnošću, imamo lica koja do kraja uspevaju da ostanu nepogrešivo nezagađena smislom i neopterećena razmišljanjem. Sama Lara je pak trebalo da ispadne neranjivi ženski Bond, sa aston martinom u garaži, sopstvenim hakerom i dizajnerom oružja, vernim batlerom, prostranim imanjem, neodoljivim osmehom i pripijenom majicom sa pokrićem. Kako je opisan asortiman, međutim, trebalo prevesti na platno, bio je direktno zavisan od milion stvari od kojih su barem kadriranje, montaža i kamera ovde potpuno promašeni. Davno, na primer, nije viđen film sastavljen od toliko kratkih kadrova koji bi bio približno spor u ishodu. Takođe, direktor fotografije Piter Menzis Junior uspeo je još jednom da podseti na nezadrživo survavanje nivoa ovog zanimanja tokom vremena. Što je tehnologija savršenija, to se manje mozga koristi, e da bi i to malo obično bilo uloženo u bunarenje prostora za isprobavanje novih dostignuća, u uverenju da film postoji zbog tehnologije, a ne tehnologija zbog filma. Širok prostor raznoraznih mogućnosti koje je pružala ženska aristokratska verzija Bond-Džons ikone ostao je tako neokrnjen.
Ne zato što je nastao prema video-igri, već zato što su ga pravili ljudi koji o video-igrama uopšte, pa tako ni o ovoj, nemaju nimalo dobro mišljenje, a rečeno im je da video-igru ne iznevere, Tomb Raider je loš film.
Kao i u slučaju sličnih pokušaja pre njega, nije ponudio mnogo preko viđenog na monitoru. A to bi možda bilo dovoljno da u sali dele džojstike.
