Desni talas je u ekspanziji u celoj Evropi. Pokretačka snaga koja je u osnovi tog talasa je uvek strah. Strah od nepoznatog, strah da ćemo morati da delimo ono što imamo – jer ko to želi da radi? Nama intelektualcima je uvek lako da pričamo. Mi kažemo: „Treba deliti ono što imaš!“ Spreman sam takođe da se u bilo kom trenutku javno deklarišem da je neophodno da podelimo naša bogatstva. Ali kada posle dođe migrantska porodica i kaže: „Imaš prelepu kuću, da li možemo da živimo kod tebe?“, ni ja ih neću primiti. Svi smo korumpirani i kukavice, i to ne doprinosi želji za životom.
(Mihael Haneke)
Gledano s Balkana, pa bogme i iz Mitteleurope, Švedska je jedna relativno egzotična zemlja koja budi izvesnu radoznalost upravo time što Šveđani izgledaju nekako „baš kao mi“, a opet su dovoljno drugačiji… Pa ipak, nekako nije uobičajeno da rumunski ili srpski, pa valjda čak ni austrijski pisac ili novinar s tzv. publicističkim nagnućima ode u Švedsku, Norvešku i Dansku na koji mesec ili godinicu ne bi li dokonao u čemu je tačno ta intrigantna specifičnost skandinavskog načina života, shvatanja politike, umetnosti… Na toj unutarevropskoj sever-jug relaciji, „mi“ smo malo kad posmatrači (osim iz socijalno podređene, gastarbajterske pozicije, ali to je nešto sasvim drugo), a mnogo češće „posmatrani“. Neravnoteža resursa, šta ćete…
Švedska autorka Sesilija Hanson zaputila se u Austriju, Mađarsku i Rumuniju, „zemlje u kojima umetnost i književnost imaju važnu ulogu“ (pati, Endru Baruše Vahtele!), da kroz razgovore s njihovim tzv. umnim ljudima – među kakve, dakako, spadaju i poneki koje bi konzervativna svest radije smestila među vandvorske lude – dokona koji je to tajni sastojak koji srednjoevropsku umetnost i kulturu čini tako osebujnim i – u njihovim boljim izdanjima – tako specifično provokativnim, nabijenim tmurnom vedrinom kakva se opire definisanju, a kamoli oponašanju. Ali, bogme, i šta je to što ta društva (koja čudnovato uspevaju kroz istoriju da budu periferna i na vetrometini u isto vreme) periodično uvaljuje u blato i prašinu, srozava ih u nacizme, boljševizme, nacionalističke populizme, u endemski rasizam takoreći bez drugih rasa, antisemitizam takoreći bez Jevreja… Rezultat njenog visprenog istraživanja dostupan je i srpskim čitaocima, u vidu knjige Beznadežno, ali ne sasvim (sa švedskog prevela Milica Nikolić; Albatros plus, Beograd 2019).
Zanimljiv je, i na podsticajan način neortodoksan, već i autorkin izbor zemalja; naime, pošto je tu i Austrija, ne može biti reči o kriterijumu „bivših komunističkih zemalja“; iz istog razloga, ne može se ni raditi samo o relativno ili manje relativno siromašnim zemljama; Austrija takođe štrči i kada je u pitanju perifernost, iz bar dva dobra razloga: mada malena zemlja, ona je centralna baštinica možda i ključnog „unutrašnjeg“ evropskog carstva u poslednjih više stotina godina, a pri tome je i zemlja u kojoj se govori i piše na velikom evropskom i svetskom jeziku. No, ako je Mađarska još i nekako „prirodno“ u podunavskom geografskom, kulturnom i istorijskom paru sa današnjom alpsko-dunavskom republičicom, Rumunija se tu teško uklapa, uz nju idu asocijacije na „Balkan“, na grofa Drakulu, na sumračne orijentalističke stereotipe… Ali i na plejadu „uvrnutih“ genija, doduše redom (frankofonih, germanofonih…) emigranata, te na veliki savremeni rumunski filmski talas.
Ali, Hanson zna šta radi. Izbor sagovornika/ca je besprekoran – od neizbežnih do uzbudljivih, te do onih koji su pravo otkriće, ne samo za ovog čitaoca. Od Austrijanaca, ne zna se je li zanimljiviji filmadžijski superstar Haneke ili mahniti, „opasni“ Herman Nič, njegova feministička antagonistkinja Marlena Štreruvic (ponešto od njenog dramskog stvaralaštva dostupno je u prevodu), konceptualna zvezda Valie Export, itd., sve do odnekud u ovu bečku kvotu ubačene Marine Abramović (?); ipak, najupečatljiviji sagovornik ostaje Peter Turini, fenomenalni, kod nas premalo izvođeni i prevođeni dramatičar, sjajan analitičar onog „maloaustrijskog“ filonacističkog drajva, u čemu pomalo podseća na Bernharda – osim što je sasvim drugačiji.
Potom naša autorka ide Dunavom nizvodno… Mađarski „kontingent“ (i kontinent, s obzirom na melanholičnu usamljenost mađarskog jezika…) uključuje, između ostalih, naše odlične znance Petera Esterhazija, Lasla Krasnahorkaija i Petera Nadaša, a ono što autorku zanima razumljivo više od patnji disidenata pod jednoparijskim režimom gulaš-komunizma jeste kako je, dođavola, ta poletna i prosperitetna Mađarska iz devedesetih, zemlja-model obećavajuće tranzicije u kojoj svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo kao uzorni pioniri kapitalizma i globalizacije, završila kao kisela, sumračna provincijska satrapija pod svevlašću jednog slabo izrihtanog seoskog đilkoša? Je li to do masne ‘rane koja tera u rezignaciju (što bi rekao vragolasti poljako-mađar Kšištof Varga) ili do recidiva trijanonske traume, ili do ekonomskog nezadovoljstva, ili do loše fokusirane pobune protiv „otuđenih elita“ ili šta već, bazmeg?
I Rumune Sesilija Hanson pita prave i važne stvari, a oni odgovaraju onako kako ćete i očekivati od jednog Mirče Kartareskua, Radu Žudea i drugih… naposletku, od Herte Miler. Zemlja je to s najtežim nasleđem – nacističko po strani, ono nije za poređenje – i sa najozbiljnjim problemima, koja se, obrni-okreni, još i sasvim dobro i pristojno s njima bori. Kako i po koju cenu – i to ovde piše…
A zašto u ovoj knjizi nema Srbije, niti bivše Jugoslavije? Pa, ne moramo mi u svakoj čorbi biti mirođija. A ionako nas je bilo previše poslednjih decenija, red je da se malo povučemo i obrađujemo svoj vrt.
