Tesla u Gracu

U gradu štajerskih markgrofova

Kad je Nikola utrčao u zgradu fakulteta, spoljni glasovi su umukli. Aula je bila hučna kao školjka. Studenti su se šalili klizajući se po mermernim podovima. Pričali su uglavnom na nemačkom, mada se čuo srpski, mađarski, poljski…
– Ja sam sad u drugom svetu. Ja sam u zamku – radovao se mladić iz Like.
Uopšte uzev, Nikola je prodisao u gradu štajerskih markgrofova. Prvi put u životu mogao je da bira predmete koje najviše voli. Sviđala mu se čak i hladna studentska soba u Atemsovoj ulici. Istina, postojao je jedan mali problem. Nikola je kupio lepe jabuke i radovao im se vraćajući se sa predavanja. Onda je ušao u sobu i…
– Zašto mi jedeš jabuke? – vrisnuo je sa vrata.
– Zato što sam ih vidio – odgovorio je punim ustima njegov cimer Kosta Kulišić.
Nikola je grgoljio bolesno grlo solju i toplom vodom.
– Izgledaš kao ptica koja guta zmiju – rekao mu je Kulišić.
Ujutro bi pošao da se umije i iznenadio se:
– Zašto si uzeo moj peškir?
– Zato što je bio čist – sa velikom pribranošću je odvratio Kulišić.
Bilo je lakše nasmejati se nego svađati se. Kulišić je bio osoba medveđih očiju i kvrgavog nosa. Mnogo je patio zbog krvoprolića u okolini svog rodnog Trebinja. Kad se najviše junačio, Nikoli se činilo da jedva uzdržava suze. Nedeljom je Grac bio tih, kao da u njemu žive sami sobari. Tada bi cimeri ostali duže da leškare. Prema prozoru istačkanom mrazom, mogli su videti svoj dah. Vetar je ljuljao sobu a Nikola je govorio Kosti o svojoj mašini za letenje. Kosta ništa nije razumeo. Nije razumeo ni zašto se u najhladnije radne dane njegov cimer budi pre svanuća.
– Kako te ne mrzi… – mrmljao je – da se dižeš u ovaj mrak prije boga i stvaranja svijeta…
– Bilo bi šteta propustiti ijedno predavanje ovako učenih profesora – izvinjavao se Nikola.
Po Nikolinom mišljenju najbriljantniji predavač na fakultetu bio je stručnjak za integrale i diferencijalne jednačine, doktor Ale. Ale je ljudsku glupost smatrao bezobrazlukom. Na kraju predavanja bi potražio Nikolu i upitao:
– Hoćemo li?
Po čitav sat bi mu zadavao specijalne zadatke.
– Bravo! – uzvikivao je Ale.
Posle matematičkih seansi zajedno su napuštali zgradu fakulteta. Student je iznenadio profesora pitanjem:
– Vidite li ove kočije na ulicama Graca?
– Vidim – zatreptale su Aleove oči, uvećane cvikerom.
– Mnoge od njih su postavljene na elastične opruge i tapacirane po modi devetnaestog veka.
– Da?
– Ali inače, u principu to su iste kočije opisane kod Homera i u Starom zavetu.
– I?
Nikola je otvorio torbu i pokazao profesoru nacrte mašine za letenje koja bi se pokretala na električni pogon.
– Zar nije vreme da ljudi lete? – upitao je uzrujano.
Te prve godine Nikola se slabo zanimao za svet van biblioteke i auditorijuma politehnike. Nije ga impresionirala ovdašnja prijatna klima, ni termalni izvori u Tobelbadu. Ni sahat kula iz šesnaestog veka. Ni Mura. Ni mostovi. Ni pivnice. U ovom gradu dobrih šeširdžija i optičara zanimale su ga elektrotehnika i knjige.
Pravio se neiznenađen životom Graca koji nije nastojao da upozna. Dame su nosile nešto što je ličilo na portikle od čipke. Gospoda su nosila kapute, zakopčane samo pod grlom, koji su padali ravno kao šator. U sobama su se igrali Šubertovi „valceri Graca“. Pod lusterima su se okretala gospoda u crnom i dame u čipki. U tim krugovima su naizgled ponovo u jedno biće bili sastavljeni Platonovi animus i anima. Oficiri su ublažavali naklone finim osmesima. Ljudi su pričali o hercegovačkom ustanku, o nedavnoj ekonomskoj krizi, o češkoj kuhinji, o prednostima akademskog slikarstva nad francuskim eksperimentom.
A Nikola?
Nikola je bio slobodan. Činilo mu se da je dosad bio izmišljena ličnost a da sad postaje stvaran. Svakodnevno je šetao po brdu čija je neosvojiva tvrđava nekad prkosila Turcima i Napoleonu. Govorio je da voli „električni vazduh“ Šlosberga. Krojač Murko mu je na veresiju, ali uz kamatu sašio odelo i par košulja. Dotad su tog mladića uvek zvali Nikola. Sad su počeli da ga zovu Tesla. Gospodine Tesla.
Gospodin Tesla je provodio svako veče u biblioteci. Sa zida su ga gledale aligatorske oči Hegelove. Pod svodom su lepršali barokni anđeli i mirisalo je na sedamnaesti vek. U Nikolinoj glavi nastavljao je da gunđa otac i da dovodi u sumnju njegovu odluku.
– Ja vidim da je Progres sada tvoj bog – govorio je Milutin u sinovljevoj glavi. – Ako tvoj Progres i postoji, on ne bira nego uvećava svaku stvar. Uvećava i zlo. Uvećava homo homini lupus.
Nikola je te misli ogorčeno odgonio. Da bi sebi dao oružje protiv oca, počeo je sistematski da čita Voltera. Volter ga je ubedio da je „izvrsno neprijatelj dobrog“. Zato je gospodin Tesla počeo da radi po osamnaest sati dnevno.
Na prvoj godini, položio je devet ispita – dvaput više nego što je potrebno. „Vaš sin je zvezda prvog reda“, pisao je dekan parohu u Gospić. Milutin je pokazao malo entuzijazma za Nikoline uspehe, a mnogo brige za njegovo zdravlje. A Nikola je očevu brigu doživeo kao zdravorazumsku banalnost.
– Znanje, ako je pravo, presjeca dah – govorio je – i mnogo je uzbudljivije od praktičnog života.
U njemu su se borile topla ljubav i hladna ljubav. Topla ljubav je bila ljubav prema ljudima. Hladna ljubav je bila ljubav prema onom što je Teslin otac nazivao Bogom (i on ga je voleo toplom ljubavi). Hladna ljubav je bila usmerena na slatku i – kao vatra – žestoku moć otkrića. Topla ljubav je bila ništa prema njoj. Ništa. Senka.
Biblioteka je za Nikolu bila mesto izvesnosti, koju pop Milutin možda nikada nije imao. Drugi studenti su učili „nauku“ kao pesmicu od koje će živeti, recitujući je celog života. Tesla se pak od srca interesovao za samu suštinu stvari. Pored fizike, gutao je čitave tomove klasične i filozofske literature.
On je čitao i svet se širio. Najposle, hteo je da bude pronalazač a pronalaženje je širenje sveta. Pred zatvaranje je izlazio iz biblioteke i zurio u Kantovo zvezdano nebo. Osećao je kako raste pod eksplozijama zvezda. Osećao je da će sledećeg časa njegove šiljate uši biti u ravni gradskih tornjeva. A zatim? Zatim će se sazvežđa zavrteti u njegovoj kosi.
A zatim?

Poljupci i Volter

U senci baroknog svoda, mladić i devojka su se pripijali jedno uz drugo. Mrak kapije je bio pun meškoljenja i poljubaca. Devojčini prsti bi se odpleli samo da bi se opet prepleli sa mladićevim prstima. Njen obraz se trljao o njegov i to je bilo tako interesantno. Doticale su im se grudi i to je bilo tako uzbudljivo. Ni kad bi mladić odlazio u rat, ni kad bi sutra bio kraj sveta, oni se ne bi ljubili drukčije. Negove usne su pale preko njenih usana, preko njenog obraza i oka. Onda je devojka stavila prste preko tih požudnih usana.
– Moram da idem.
– Čekaj – sanjivo je rekao mladić. – Samo još malo.
Ona je pokušala da ga odgurne.
– Samo jedan.
Kad su se namagnetisane usne odvojile, devojka je dotakla čelo i prošaputala:
– Stvarno moram…
U tom trenutku, prozor na spratu je lupnuo i začuo se neugodni glas:
– Ulrika! Nesrećo! Ulazi u kuću!
Devojčino zažareno lice se ukočilo.
– Gazdarica me zove – prošištala je uplašeno.
– Ti nemaš ni stida ni srama – zaorilo se sa prozora.
Devojka je pogledala mladića užasnutim očima. Otrgnula se od njega. Stala. Dobacila mu poljubac. Zatim je nestala u kapiji. Mladić je popravio odelo. Podigao je pogled i video da krovovi i odžaci stoje nakrivo. Samo je mesec nad njima ostao prav. Posle malopređašnjih zagrljaja, primetio je da su mu koraci nesigurni. Nasmešio se sebi u bradu i koketnim šapatom priznao:
– Ja ne znam gde sam.
Tiho pevušeći, mladić je spustio pogled sa zvezda i ugledao kasnog prolaznika. Bio je to oštronosi dugonja. Slep za gugutanje parova u kapijama, dugonja je grabio odlučnim korakom. Nije bilo sumnje da taj prolaznik zna koji je grad, koja je godina i ko je on. Kada biste ga upitali, on bi vam spremno odgovorio da je grad u kome se nalazi Grac, da je godina 1876, a da je on… U tom trenutku, mladić iz kapije ga je prepoznao i viknuo:
– Ej, Tesla!
Užurbani dugonja se okrenuo i lice mu je obasjao osmeh:
– Sigeti!
– Gde ste bili? – sustigao je Teslu kasnonoćni ljubavnik.
Sigeti je primetio da Tesla ima oštar ali pravilan profil. Nos mu beše kao putokaz koji je sledio užurbanim korakom. Teslino visoko čelo bilo je ispupčeno među očima. Glas kojim je odgovorio na pitanje bio je hrapav i tih:
– Dugo sam radio, pa sam se sav zamaglio. Izašao sam da prošetam sebe, kao psa.
Pod rukom, Tesla je držao Volterov Filozofski rečnik, jedan od sto tomova koje se, pričalo se, zakleo da pročita.
– A ja baš otpratio svoju dragu – rekao je Sigeti bezuspešno nastojeći da suzbije trijumf u glasu. – A, ako smem pitati, kako vi… stojite po tom pitanju?
– Šta? – upitao je Tesla.
– Šta – šta? Imate li devojku?
Ispostavilo se da je Sigeti postavio ovo pitanje na nepoznatom jeziku. Tesline obrve su se nabirale i lice poprimalo bolan izraz. Nije odgovorio. Kad se tišina prekomerno produžila, Sigeti je podigao ruke:
– O, molim, molim. Ja nisam ništa mislio.
– Ne, u redu je – rekao je Tesla ljubazno.
Nikola nije imao baš ništa da kaže na ovu temu. Još u Karlovcu, Mojo Medić ga je korio zbog toga što se „kloni đevojaka kao žive vatre“. U Gracu ih se klonio još više. Sigetija je prenerazila ovakva reakcija kolege-studenta pri pomenu najinteresantnijeg pitanja na svetu. Odlučio je da na sledećoj raskrsnici skrene levo i ostavi ovog čudaka nasamo sa njegovim Volterom. Na raskrsnici, Sigeti je pokazao svoje lepe zube i rekao da se njegov put na ovom mestu odvaja. Da bi ublažio iznenadnost rastanka, on je promrmljao:
– Možda bismo jednom mogli da doručkujemo zajedno „Kod Aleksandra“?
– Odlično! – prihvatio je Tesla i predložio: – Sutra u devet?
Sigeti je bio siguran da njegov večito zaposleni drug iz klase neće prihvatiti poziv. Kada je ovaj neočekivano prihvatio, Sigetiju se oteo uzvik:
– Ne, pa čekaj…
– Šta? – upitao je čudak.
Sigeti je izvadio džepni sat. Kazaljke su se pojahale na rimskom broju I.
– Već je uveliko ponedeljak – obavestio je on kolegu. – Koliko vi uopšte spavate?
Tesline oči su imale boju divljeg kestena koji je tek iskliznuo iz ljuske. Te neobične oči su zaiskrile i on je odgovorio:
– Ja spavam četiri sata na svaka dvadeset i četiri.
Spavalica Sigeti je opsovao u sebi.
– U redu – uzdahnuo je. – Naći ćemo se u devet „Kod Aleksandra“.
Obojica su pošla kućama. Sigeti je otišao da još neko vreme lebdi od sreće zbog Urlikinih zagrljaja a zatim da spava. Tesla je otišao da radi još dobar deo noći. Konačno, i on je ugasio svetlo. Noć je tekla i ljudi su hrkali pod visokim krovovima. Nebo boje indiga je izbledelo. Ružoprsta zora dotakla je krovove. Sunce je počelo da budi svet. Probudila se carevina Austro-Ugarska i u njoj grad Grac. U Gracu su se probudila dvojica studenata, Antal Sigeti i Nikola Tesla, obukli se i, prema dogovoru, pošli da se nađu u kafeteriji „Kod Aleksandra“.
– O, izvolite! Izvolite! – obratio se vlasnik pansiona „Kod Aleksandra“ prvim jutarnjim mušterijama. Velika Elza i mala Elza smešile su se iznad istovetnih kragni i kecelja. Velika Elza je u četrdesetoj bila privlačnija od kćerke. Njene oči su se zadržale na Sigetijevim trenutak duže nego što je bilo nužno. Antal Sigeti i Nikola Tesla odabrali su sto do prozora, obasjan suncem i zastrt kariranim stolnjakom. Mala Elza, prćasta kao slepi miš, bila je nasmejana i brza. Na stolu su se za tili čas stvorile šoljice kafe u gnezdašcima od čipke. U srebrnoj činiji svile su se orošene kuglice putera. Zemičke u korpi bile su zastrte krpom da se ne hlade. Sunce koje je grejalo Sigetijev obraz padalo je na staklence džema od kajsija na stolu. Atmosfera je nekako od početka bila prijatna. Razgovor je potekao neusiljeno i za pola sata mladići su bili na „ti“ i zvali jedan drugoga „Antale“ i „Nikola“. Nerasanjeni Antal je sa čuđenjem gledao besprekornog Nikolu. Nikolina kosa bila je zalizana unazad, a koščati prsti su precizno spustili šoljicu sa belom kafom.
– Kako je svež – nije se mogao načuditi Antal.
U razgovoru se pokazalo da taj Nikola nije ni grub ni uobražen kao što je Antal podozrevao… Bar ne uobražen na način na koji je Antal očekivao da bude. Antal je sebi uzeo slobodu da predloži svom novom prijatelju da deli kosu na sred glave umesto da je češlja unazad. Da, Nikola će razmisliti.
Tesli je njegov sagovornik bio simpatičan još otkad se prvi put u auditorijumu nasmešio plavim brkom, ispružio ruku i rekao: Antal Sigeti. Kod tog mladića mu se naročito sviđalo to što je, baš kao i njihov profesor Pešl, uozbiljen, umeo da izvali najsmešnije stvari. Oni su svaki čas doticali jedan drugom rame kad su hteli nešto da naglase ili, što se neretko dešava među mladićima, da jedan drugoga prekinu. Pokazalo se da je i Sigeti čitalac Voltera. Mladići su požurili da impresioniraju jedan drugog mislima velikog Francuza. Ispalo je da su citati koje su odabrali protivrečni.
– Doktor zna sve slabosti čovečanstva. Pravnik svu njegovu pokvarenost, a teolog svu njegovu glupost – rekao je Nikola Tesla.
– Da bog ne postoji trebalo bi ga izmisliti. Ali čitava priroda kliče da postoji – citirao je Sigeti istog Voltera.
Ne prestajući da se osmehuje, Tesla je rekao Sigetiju da se ne seća takve Volterove izjave. On je prelomio zemičku i, gledajući kako se puši, priznao:
– Verovatno se toga ne sećam zato što sam u Volteru tražio argumente protiv oca koji je želeći da mi spasi dušu pokušao da mi zgazi dušu. Da nisam umalo umro, oterao bi me na bogosloviju.
Tad se i Antal uozbiljio i rekao da je on, naprotiv, verovao da oseća „poziv“ i sam želeo da postane sveštenik.
– Zašto? – začudio se Nikola.
– Sanjao sam o čistoći – pogledao ga je Antal plavim očima. – Ne samo da sam čitao teološke knjige nego sam osećao mistično jedinstvo sa postojanjem. Želeo sam da se ljubavnim rečima obratim svetu, kao sveti Franjo Asiški u čuvenoj pesmi: Pozdravljam Braću Sunce i Mesec. I Sestre Zvezde. I Sestru Smrt.

Nemoguće

Kad je prvi put video profesora teorijske i eksperimentalne fizike Jakova Pešla, Nikola se upitao da li je to čovek ili medved? Ako je medved, gde su ga uhvatili? Kako su uspeli da ga obriju? Ko ga je sputao u sivo odelo? Pešlova stopala su morala baciti u očaj obućara. Šake su bile kao lopate. Brucoš se čudio kako profesor tolikim šakama uspeva da izvede pipave eksperimente?
Tesli još nešto nije bilo jasno. Zašto se taj čovek istinskih sposobnosti hvali dvospratnicom u centru koju mu je žena donela u miraz? Zašto govori o radnim stolovima od dominikanskog mahagonija koje je kupio kćerkama, zato jer je bez radnog stola „nemoguć intelektualni rad?“ Čemu gluposti? Studentu se učinilo da profesor žudi za stvarima koje ne ceni i ponosi se neželjenim stvarima koje je već stekao. Učinilo mu se da se Pešl više uzda u svoju osrednju lukavost nego u svoj prvorazredni um. I učinilo mu se da je taj čovek, ne primetivši, izgubio nevidljivo vođstvo u životu, ono koga je Nikola u svom životu tek postajao svestan.
Revolucionarna 1848. godina zatekla je Jakova Pešla sred liberalnih demonstracija u prestonici. U martu te godine, bio je Šilerov i Bajronov junak. Sa vetrom u kosi i pesmom na usnama on je vikao: „Sloboda!“ i „Ustav!“ Kao član „akademskog legiona“ bunio se protiv Meternihovih špijuna i nadvojvodu Ludviga javno nazivao magarcem. Činilo mu se da nijedan od gradskih tornjeva nije viši od njega i da Istorija prati pokrete njegove dirigentske palice. Kad ga je stariji rođak upozorio da su njegovi zahtevi za univerzalno pravo glasa, civilni brak i ukidanje cenzure nemogući, mladić je samouvereno odgovorio:
– Šta je moguće određujemo mi.
Pešl nikad nije oprostio sebi što se užasno uplašio onog 17. oktobra kad je Alfred Kandid fon Vindišgrac dobio naređenje da uguši pobunu u gradu. Pred Jelačićevim vojnicima, među kojima je skromno marširao i Nikolin teča Branković, Pešl je pobegao iz Beča i sklonio se u rodni Grac. To više nije bio zakonodavac koji je grmeo protiv prinčeva ovoga sveta. Sad je Pešl vodio računa ne samo o tome šta je moguće već i o tome šta je poželjno. Gledao je kako se guše tekovine revolucije i kako se neke od njih usvajaju decenijama kasnije i pustio je da njegov život vode društveni obziri.
Međutim, Pešl nije oprostio sebi što se odrekao nekadašnjih uverenja i nikad nije izgubio sve crte buntovnika iz 1848. godine. Umesto da se doveze, on bi ponekad dojahao na univerzitet. Kao golub iz mađioničarevog šešira, iz Pešlovih usta bi izletelo nešto tako neočekivano da bi studenti popadali od smeha. Naravno, neki đaci su ga voleli, a neki nisu. Žena mu je govorila:
– Mislim da te oni koji te ne vole bolje razumeju.
Pešlovi kućni gosti su tvrdili da njegova bogata žena, baš kao i profesor, smislom za humor ublažava rđavu narav.
– Svako ima neku predrasudu – govorio je Pešl kolegi Rogneru. – Neko mrzi Slovene. Neko mrzi Jevreje. Neko Francuze. Ja mrzim studente.
Kolegu Rognera ništa nije koštalo da sapatnički klimne glavom. Rogner je znao da je njegov ćudljivi kolega dobar profesor i da je sposoban za iznenadne entuzijazme. Prve godine Nikolinog studiranja Pešl je jednim kružnim pogledom utišao studente u auditorijumu i obećao:
– Sledeće godine izvodićemo eksperimente sa Gramovim dinamom. Časna reč. Upravo smo ga naručili iz Pariza.
I zaista, sledeće godine ručerde trijumfalnog profesora otpakovale su Gramov dinamo.
– Jakobinci su računali godine od trenutka Francuske revolucije – reče Pešl. – Ja predlažem da mi počnemo da merimo vreme od ovog trenutka – sad!
I on je uključio Gramov dinamo.
Na uveseljenje studenata, mašina je jako zapucketala.
– Ovo varničenje može se umanjiti, ali ne i eliminisati – profesorov glas je nadjačao pucketanje iskri. – Gramov dinamo će ovako varničiti dok god struja teče u jednom smeru i dok god magnet ima dva pola…
– A zašto mora da teče samo u jednom smeru? – šapnuo je Nikola Tesla kolegi iz klupe Sigetiju.
Pešl je prekorno odmerio prvo Teslu a zatim Sigetija. Zatim je nastavio jačim glasom:
– … Dok god magnet ima dva pola od kojih svaki deluje suprotno na strujni tok, bićemo primorani da koristimo komutator koji, u pravom času, menja strujni tok.
– Sve dok magnet ima dva pola a ne, recimo, pet – šapnuo je Sigeti Tesli.
Južef Pl. Pliniecki iz Krakova je podigao ruku i primetio:
– To znači da smo i mašina i mi koji njome upravljamo, ograničeni jednosmernim tokom struje koji koristimo.
Komentar je bio koliko razložan toliko i suvišan.
Pešl je mrzovoljno klimnuo glavom. U tom trenutku, Nikolin pogled je postao užasnut. S njim je počelo nešto da se dešava. Bilo je to kao da se upravo sprema da kine. Osetio je približavanje nečega čemu je samo nedostajao okidač. Čovek zreliji od Tesle bi to osećanje uporedio sa približavanjem napada padavice ili orgazma. U jednom času Tesla nije znao gde je. Svetlost mu je zapljusnula svod čela. Zatim se pribrao od snažnog intuitivnog stresa, digao ruku i upitao:
– A zašto… Zašto ne bismo potpuno izbacili komutator?
Pešl je nemoćno raširio ruke, kao čovek suočen sa ljudskom nerazumnošću.
– Kako? – podigao je on obrve.
– Zašto ne bismo izbacili komutator? – ponovio je Sigeti nadbiskupskim basom.
Pešl je ignorisao Sigetija i pogledom potražio bademaste oči Nikole Tesle. Pešlove velike oči plivale su u staklima naočara. Za trenutak, profesor i učenik su se gledali kao David i Golijat.
– Zašto? E sad ću vam reći zašto… – uzviknuo je osvetoljubivo Pešl.
Pešl je demonstrirao nezamenjivost komutatora koji je konstruisao Amper a prvi put izradio proizvođač instrumenata Ipolit Piksi. Sa lakoćom i ubeđenjem govorio je o opasnostima naizmenične struje i nezamenjivosti jednosmerne. Nikola je još koliko malopre neopozivo osećao da izbacivanje komutatora mora biti moguće. Rečiti Pešl ga je pokolebao. Istovremeno, on je znao da profesor nije u pravu isto kao što je znao da Milutin nije bio u pravu kad je hteo da ga pošalje u sveštenike. Milutin nije bio u pravu jer je bio „samo“ sveštenik. Pešl je bio samo profesor.
– Ovo nije istina – mislio je. – Ovo su trikovi sa rečima.
Tesla nije smeo to da misli. Bio je slab. Bio je mlad. Bio je neovlašćen. Užasavalo ga je da misli to što je u dnu duše ipak mislio. Pešl se nasmešio zlobno i sažaljivo i zadao mu završni udarac:
– Možda će gospodin Tesla uraditi velike stvari, ali mu sigurno neće poći za rukom da uradi ovo. To bi bilo isto kao kad bi se jedna konstantna privlačna sila, kao gravitacija, preobratila u rotacionu.
Tesli je bilo na vrh jezika da kaže:
– Pa, zar nije upravo gravitacija uzrok što se Mesec vrti oko Zemlje i što se Zemlja vrti oko Sunca.
On se ujeo za jezik.
Pešl je razmahnuo džinovskim šakama i pobedonosno zaključio:
– To nije teško. To je nemoguće!
– Šta je moguće određujemo mi! – otelo se Nikoli sa usana.
Pešl nije rekao ništa, ali je njegov pogled postao topliji. Čovek koji je govorio „ja mrzim studente“ najednom se zbunio. Sažaljivim osmehom obuhvatio je Nikolu Teslu, Sigetija, Plinieckog i sav veliki auditorijum prepun mladosti.