Verovatno je glavna boljka savremenog rokenrola to što više nismo sasvim sigurni koji je razlog za rokenrol stav i ponašanje danas. Zbog čega bi on uopšte postojao? Čemu sve to cimanje? Međutim, ispostavlja se da za neke mlade žene on i te kako ima smisla kao muzika lične slobode, sa one strane tržišne, socijalne, pa i rodne predvidljivosti – uprkos legendama koje ga prate i neumitno čine da cela istorija rok muzike deluje kao neka prepotopska muška bajka iz srednjeg veka popularne kulture. Možda je krajnje vreme da i rokenrol konačno spozna svoju lepšu polovinu.
Zaključimo takođe da rok verovatno ipak nije sasvim izgubio svoju relevantnost dok god je u stanju da proizvede – supergrupe. Najnoviji primer je sastav Boygenius, koga čine tri mlade, ali već ugledne američke kantautorke: Phoebe Bridgers, Julien Baker i Lucy Dacus. Imaju uspešne solo karijere i veoma vernu društvenomrežnu publiku, što je navelo kritiku da u njima prepozna tri važna najnovija rokerska glasa za digitalna vremena, neku vrstu budućnosti alternativnog pogleda na svet. Nije ni čudo – na ženama su veći rizici današnjice, njima je rokenrol kao sredstvo opisivanja stvarnosti potrebniji, pa i veliki deo njegove budućnost pripada damama (kao što je opisano u sad već kultnom tekstu dvojca Kojić i Ambrozić: “Novi muzički matrijarhat”, “Vreme” 1595, 29. 7. 2021).
To su pomenute cure shvatile još 2018. kad su se kao početnice upoznavale na koncertima, radio-stanicama i u studijima, sve ganjajući svoje muzičke karijere. Njihov tada objavljeni, spontano nastali zajednički Boygenius EP bio je proklamacija nastupajuće feminine estetike, koju je upravo objavljeni album Boygenius – The Record (Intrescope) podigao na viši stepen pretvarajući se u značajan događaj sezone. Tri ujedinjena ženska senzibiliteta dala su mnogo veći zajednički kvalitet nego što bi se očekivalo, sasvim po ugledu na svojevremenu saradnju Crosby, Stills & Nash i njihov takođe bezimeni debi, ali u miljeu savremenog alternativnog rok zvuka (u čemu je Dacus – Crosby, Bridgers – Stills, a Baker – Nash).
Album Boygenius ima sva obeležja alt–rocka kakav je on danas: milozvučan i naizgled ne mnogo uznemirujuć, sve dok se ne udubite i pročitate tekstove. Pesnički svet ove grupe nudi toliko toga što uobičajena striming-konfekcija ne nudi, a pre svega jedan čulni opis stvarnosti kao nečeg što je tu da nas izaziva, uznemirava, testira i izvlači iz svake “zone komfora” u kojoj se nalazimo. Tako nam postaje jasno da je definicija rokenrola ovog doba vezana za beskompromisnu emotivnu spontanost, kao suprotnost umreženoj predvidljivosti. Drugim rečima, Boygenius propovedaju življenje života umesto surfovanja po njemu. Dokle smo stigli kad je i uživanje u svom postojanju, sa svim usponima i padovima – smelost, na koju više nije svako spreman u ovom od svega uplašenom univerzumu…
Boygenius obznanjuju dolazak nove stvarnosti, u kojoj je teško biti stvaran. U njoj se borimo za svaki dah. One donose nešto novo i nimalo dizajnirano, nipošto ne preslikavajući alternativni rok zvuk iz devedesetih, kad je on bio na vrhuncu popularnosti, niti kopirajući bilo šta iz prošlosti, uključujući daleke hippie uzore – istorija nam više ne može pomoći u sudaru sa nemilosrdnim izazovima dolazećeg doba. Upravo suprotno, ove devojke ponovo izmišljaju rokenrol mitologiju, osporavajući je na svoj nežan način. Sve pesme od kojih je sačinjen The Record zasnovane su na večnom motivu traganja za sobom, uglavnom kroz romantična iskustva, najtoplije opisana u We’re in Love, Emily I’m Sorry, True Blue, Cool About It i Not Strong Enough. Kroz njihove stihove ćete postati saučesnici sudara sa poretkom sveta koji je pogrešno ustrojen oko muške osovine – u Leonard Cohen slavni pesnik uz gitaru sveden je na simbol osećajne dileme, dok je završna Letter to an Old Poet direktan obračun sa starijim kantautorom koji misli da sve zna najbolje, pa i kako da se okonča veza. Možda baš zbog svega toga Revolution 0 tako dirljivo pripoveda o ljubavi sa izmišljenom osobom.
Ako ste pomislili da možda nije baš u redu što su ovaj album sasvim namerno same snimile tri devojke, dok su u studiju bile isključivo druge ženske osobe kao tehničko osoblje – pomislite samo koliko miliona drugih ploča je zabeleženo od strane bendova u kojima su muzičari i tehničari bili samo dečaci…
Ima neke poetske pravde u tome da su CSN nove generacije – devojke, i ovo pišem bez ikakvog neozbiljnog smajlija na kraju.
