Kako to mnogi vole kod nas da kažu, postoji više istina. Jednu istinu o uspehu našeg filma u svetu kreiraju sami autori koji domaćim medijima ili putem teledirigovanih izveštača šalju izveštaje o senzacionalnom uspehu na festivalu u Baton Ružu, ili Tikritu. Ili gde već, negde u belom svetu, što ni karte najveće razmere ne mogu da zabeleže. Druga istina je ono što lično možete da overite na legitimnim festivalima i po evropskim bioskopima. A laž. Laž je slepa, ali lepa, govorio je Vuk. Karadžić.
Srpskocrnogorski film, u stvari srpski film, jedina je naša umetnost koja ima evropski i svetski prestiž. Pitanje je proporcije prema onima sa kojim želimo da se merimo, ali uspeh je nesumnjiv i nije relativan. Veliki uspeh, u poslednje vreme, imaju kinematografije ex-Yu provenijencije, bosanska, pre svega, slovenačka u kontinuitetu, hrvatska sve više, dok je makedonska samo blesak Milča Mančevskog. I to je jednostavno tako. Renesansu doživljavaju Poljaci i Mađari. A i Česi su se okitili Oskarom. Naravno, nije to bez političke kombinatorike i političke (ne)korektnosti, ali takva je utakmica, pa izvolite, borite se, a posle se žalite na sudije.
Godina 2003. je bila godina trijumfalnog pohoda na A festivale, Srđan Karanović u Veneciji, Goran Marković kao laureat Montreala, gde je lovorikama okićen i Profesionalac Dušana Kovačevića, koji i dalje odnosi nagrade, na značajnim festivalima. Uspeh studenata u Berlinu, Kanu i Hjustonu samo je zaokružio sliku sezone za pamćenje.
Godine 2004. Berlin, ništa, i naravno Kusturica u Kanu. Čak je i Teo Angelopulos bezuspešno zbrisao u Berlin. I tu dolazimo do ključnog momenta za priču o relevantnosti i uspehu našeg filma u svetu. Jer knjiga je,realno, u poslednje vreme svedena na jedno, veliko slovo: K, Emir Kusturica. No pitanje je koliko prava imamo da svojatamo njegov uspeh, jer jedno je izvesno – da je on selfmade man, koji može da bira zastavu pod kojom nastupa.
U vreme dezintegracije prostora SFRJ, srpski film je na neshvatljiv način imao kontinuitet produkcije, prestiža i nagrada na festivalima. Neosporno je bio najdominantnija kinematografija u regionu. Ali… ako nekoga u inostranstvu, ko nije fanatik balkanskog filma ili student slavistike, upitate koga poznaje iz Srbije, odgovor je samo jedan. Kusturicu. Vlasnik „lavova“ i „palmi“, sada u niskom startu za istorijsku poziciju trostrukog laureata u Kanu. Posle Kuste, mnogo praznog prostora pa onda Goran Paskaljević, koji je dobro pozicioniran kod kritike, Goran Marković sa kontinuitetom svog rada, i možda Srđan Dragojević sa nedovršenom holivudskom avanturom. Dušan Makavejev je još uvek doajen i istorija koja hoda, onaj čije se mišljenje i prisustvo cene. Neki se još sećaju Aleksandra Petrovića i Živojina Pavlovića, a Želimir Žilnik ima svoju utabanu stazu koja ne vodi put najvećih festivala.
Nezavisno od krajnjeg skora meča u Kanu, Emir Kusturica će još jednom protutnjati Evropom. Njegovi filmovi prikazuju se i u redovnoj distribuciji (ruku na srce jer su i koprodukcije), kao i filmovi Gorana Paskaljevića (ne samo zbog kvaliteta). Sve ostalo se završava sa festivalskim prikazivanjem, vorholovskih petnaestak minuta slave i ponekom retrospektivom. Osim ARTE-a, i sličnih umetničkih programa, domaći film nije zastupljen ni u televizijskoj ponudi stranih kanala. Još je ređa zverka u inostranim video i DVD klubovima, kao i na prodajnim mestima elektronskih i digitalnih nosača.
Ipak, u poređenju sa drugim umetnostima u zemlji Srbiji, naročito u proporciji u kojoj se u film ulaže, uspeh je nesaglediv. Za nešto više nedostaju organizovan nastup, vreme i naravno novac, koji ne mora nužno da bude iz državnih izvora, jer država i ne mora da bude producent, ali može da pomogne. Naročito u promociji filmova u inostranstvu. Srpska kinematografija je relevantna u Evropi, postoji na mapi sveta, ali to ponajviše duguje individualnim uspe(hu)sima. A metafora iz naslova, o belim slonovima koje retko ne vidimo i upornim termitima, duhovna je tvorevina američkog kritičara, čiji je verni pas, koji ga je pratio u bioskop i na festivale, video više filmova nego neki ovdašnji donosioci odluka o sudbini srpskog filma. Pa i njegovom položaju u svetu.
Leks specijalis za Generalštab se donosi po hitnom postupku. Time će biti abolirani svi oni koji su odgovorni za buduće rušenje Generalštaba, a koje istražuje Tužilaštvo za organizovani kriminal
U 37 filmova Festivala Slobodna zona istovremeno u deset bioskopa u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu biće priča o Gazi, o životu balerina, o emancijaciji...
Malobrojni posetioci Sajma knjiga odali su počast novosadskim žrtvama. Mnogi štandovi su zatvoreni i pokriveni crnim platnom. Incidenata nije bilo
Za subotu 1. novembra mnogi izdavači na Sajmu knjiga, iako neće raditi, iznajmili su obezbeđenje da im čuva štandove od eventualnog napada
Izložba „Sazvežđe znamenitih ruskih umetnika 19-20. veka iz Zbirke Vladimira Pešića“ jedina je prilika da se originalna dela ruskih klasika vide van Rusije. Otvorena je u Salonu muzeja Grada Beograda
U Novom Sadu je održana ogromna komemoracija za žrtve nadstrešnice, dirljiva i neophodna. Fiksacija na tačan broj ljudi tu je potpuno promašena jer ovo više nije ta igra
Bol Dijane Hrke od ovog trenutka bol je svakog građanina Srbije, koji je sačuvao u sebi jezgro ljudskosti u neljudskom režimu Aleksandra Vučića
Junaci priče o oslobađanju Srbije od varvara već godinu dana su studenti. Oni su prozreli srpskog gospodara muva, isprečili se nekadašnjim gradorušiteljima na putu uništavanja civilizacijskih vrednosti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
