Kako to mnogi vole kod nas da kažu, postoji više istina. Jednu istinu o uspehu našeg filma u svetu kreiraju sami autori koji domaćim medijima ili putem teledirigovanih izveštača šalju izveštaje o senzacionalnom uspehu na festivalu u Baton Ružu, ili Tikritu. Ili gde već, negde u belom svetu, što ni karte najveće razmere ne mogu da zabeleže. Druga istina je ono što lično možete da overite na legitimnim festivalima i po evropskim bioskopima. A laž. Laž je slepa, ali lepa, govorio je Vuk. Karadžić.
Srpskocrnogorski film, u stvari srpski film, jedina je naša umetnost koja ima evropski i svetski prestiž. Pitanje je proporcije prema onima sa kojim želimo da se merimo, ali uspeh je nesumnjiv i nije relativan. Veliki uspeh, u poslednje vreme, imaju kinematografije ex-Yu provenijencije, bosanska, pre svega, slovenačka u kontinuitetu, hrvatska sve više, dok je makedonska samo blesak Milča Mančevskog. I to je jednostavno tako. Renesansu doživljavaju Poljaci i Mađari. A i Česi su se okitili Oskarom. Naravno, nije to bez političke kombinatorike i političke (ne)korektnosti, ali takva je utakmica, pa izvolite, borite se, a posle se žalite na sudije.
Godina 2003. je bila godina trijumfalnog pohoda na A festivale, Srđan Karanović u Veneciji, Goran Marković kao laureat Montreala, gde je lovorikama okićen i Profesionalac Dušana Kovačevića, koji i dalje odnosi nagrade, na značajnim festivalima. Uspeh studenata u Berlinu, Kanu i Hjustonu samo je zaokružio sliku sezone za pamćenje.
Godine 2004. Berlin, ništa, i naravno Kusturica u Kanu. Čak je i Teo Angelopulos bezuspešno zbrisao u Berlin. I tu dolazimo do ključnog momenta za priču o relevantnosti i uspehu našeg filma u svetu. Jer knjiga je,realno, u poslednje vreme svedena na jedno, veliko slovo: K, Emir Kusturica. No pitanje je koliko prava imamo da svojatamo njegov uspeh, jer jedno je izvesno – da je on selfmade man, koji može da bira zastavu pod kojom nastupa.
U vreme dezintegracije prostora SFRJ, srpski film je na neshvatljiv način imao kontinuitet produkcije, prestiža i nagrada na festivalima. Neosporno je bio najdominantnija kinematografija u regionu. Ali… ako nekoga u inostranstvu, ko nije fanatik balkanskog filma ili student slavistike, upitate koga poznaje iz Srbije, odgovor je samo jedan. Kusturicu. Vlasnik „lavova“ i „palmi“, sada u niskom startu za istorijsku poziciju trostrukog laureata u Kanu. Posle Kuste, mnogo praznog prostora pa onda Goran Paskaljević, koji je dobro pozicioniran kod kritike, Goran Marković sa kontinuitetom svog rada, i možda Srđan Dragojević sa nedovršenom holivudskom avanturom. Dušan Makavejev je još uvek doajen i istorija koja hoda, onaj čije se mišljenje i prisustvo cene. Neki se još sećaju Aleksandra Petrovića i Živojina Pavlovića, a Želimir Žilnik ima svoju utabanu stazu koja ne vodi put najvećih festivala.
Nezavisno od krajnjeg skora meča u Kanu, Emir Kusturica će još jednom protutnjati Evropom. Njegovi filmovi prikazuju se i u redovnoj distribuciji (ruku na srce jer su i koprodukcije), kao i filmovi Gorana Paskaljevića (ne samo zbog kvaliteta). Sve ostalo se završava sa festivalskim prikazivanjem, vorholovskih petnaestak minuta slave i ponekom retrospektivom. Osim ARTE-a, i sličnih umetničkih programa, domaći film nije zastupljen ni u televizijskoj ponudi stranih kanala. Još je ređa zverka u inostranim video i DVD klubovima, kao i na prodajnim mestima elektronskih i digitalnih nosača.
Ipak, u poređenju sa drugim umetnostima u zemlji Srbiji, naročito u proporciji u kojoj se u film ulaže, uspeh je nesaglediv. Za nešto više nedostaju organizovan nastup, vreme i naravno novac, koji ne mora nužno da bude iz državnih izvora, jer država i ne mora da bude producent, ali može da pomogne. Naročito u promociji filmova u inostranstvu. Srpska kinematografija je relevantna u Evropi, postoji na mapi sveta, ali to ponajviše duguje individualnim uspe(hu)sima. A metafora iz naslova, o belim slonovima koje retko ne vidimo i upornim termitima, duhovna je tvorevina američkog kritičara, čiji je verni pas, koji ga je pratio u bioskop i na festivale, video više filmova nego neki ovdašnji donosioci odluka o sudbini srpskog filma. Pa i njegovom položaju u svetu.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
