Kako to mnogi vole kod nas da kažu, postoji više istina. Jednu istinu o uspehu našeg filma u svetu kreiraju sami autori koji domaćim medijima ili putem teledirigovanih izveštača šalju izveštaje o senzacionalnom uspehu na festivalu u Baton Ružu, ili Tikritu. Ili gde već, negde u belom svetu, što ni karte najveće razmere ne mogu da zabeleže. Druga istina je ono što lično možete da overite na legitimnim festivalima i po evropskim bioskopima. A laž. Laž je slepa, ali lepa, govorio je Vuk. Karadžić.
Srpskocrnogorski film, u stvari srpski film, jedina je naša umetnost koja ima evropski i svetski prestiž. Pitanje je proporcije prema onima sa kojim želimo da se merimo, ali uspeh je nesumnjiv i nije relativan. Veliki uspeh, u poslednje vreme, imaju kinematografije ex-Yu provenijencije, bosanska, pre svega, slovenačka u kontinuitetu, hrvatska sve više, dok je makedonska samo blesak Milča Mančevskog. I to je jednostavno tako. Renesansu doživljavaju Poljaci i Mađari. A i Česi su se okitili Oskarom. Naravno, nije to bez političke kombinatorike i političke (ne)korektnosti, ali takva je utakmica, pa izvolite, borite se, a posle se žalite na sudije.
Godina 2003. je bila godina trijumfalnog pohoda na A festivale, Srđan Karanović u Veneciji, Goran Marković kao laureat Montreala, gde je lovorikama okićen i Profesionalac Dušana Kovačevića, koji i dalje odnosi nagrade, na značajnim festivalima. Uspeh studenata u Berlinu, Kanu i Hjustonu samo je zaokružio sliku sezone za pamćenje.
Godine 2004. Berlin, ništa, i naravno Kusturica u Kanu. Čak je i Teo Angelopulos bezuspešno zbrisao u Berlin. I tu dolazimo do ključnog momenta za priču o relevantnosti i uspehu našeg filma u svetu. Jer knjiga je,realno, u poslednje vreme svedena na jedno, veliko slovo: K, Emir Kusturica. No pitanje je koliko prava imamo da svojatamo njegov uspeh, jer jedno je izvesno – da je on selfmade man, koji može da bira zastavu pod kojom nastupa.
U vreme dezintegracije prostora SFRJ, srpski film je na neshvatljiv način imao kontinuitet produkcije, prestiža i nagrada na festivalima. Neosporno je bio najdominantnija kinematografija u regionu. Ali… ako nekoga u inostranstvu, ko nije fanatik balkanskog filma ili student slavistike, upitate koga poznaje iz Srbije, odgovor je samo jedan. Kusturicu. Vlasnik „lavova“ i „palmi“, sada u niskom startu za istorijsku poziciju trostrukog laureata u Kanu. Posle Kuste, mnogo praznog prostora pa onda Goran Paskaljević, koji je dobro pozicioniran kod kritike, Goran Marković sa kontinuitetom svog rada, i možda Srđan Dragojević sa nedovršenom holivudskom avanturom. Dušan Makavejev je još uvek doajen i istorija koja hoda, onaj čije se mišljenje i prisustvo cene. Neki se još sećaju Aleksandra Petrovića i Živojina Pavlovića, a Želimir Žilnik ima svoju utabanu stazu koja ne vodi put najvećih festivala.
Nezavisno od krajnjeg skora meča u Kanu, Emir Kusturica će još jednom protutnjati Evropom. Njegovi filmovi prikazuju se i u redovnoj distribuciji (ruku na srce jer su i koprodukcije), kao i filmovi Gorana Paskaljevića (ne samo zbog kvaliteta). Sve ostalo se završava sa festivalskim prikazivanjem, vorholovskih petnaestak minuta slave i ponekom retrospektivom. Osim ARTE-a, i sličnih umetničkih programa, domaći film nije zastupljen ni u televizijskoj ponudi stranih kanala. Još je ređa zverka u inostranim video i DVD klubovima, kao i na prodajnim mestima elektronskih i digitalnih nosača.
Ipak, u poređenju sa drugim umetnostima u zemlji Srbiji, naročito u proporciji u kojoj se u film ulaže, uspeh je nesaglediv. Za nešto više nedostaju organizovan nastup, vreme i naravno novac, koji ne mora nužno da bude iz državnih izvora, jer država i ne mora da bude producent, ali može da pomogne. Naročito u promociji filmova u inostranstvu. Srpska kinematografija je relevantna u Evropi, postoji na mapi sveta, ali to ponajviše duguje individualnim uspe(hu)sima. A metafora iz naslova, o belim slonovima koje retko ne vidimo i upornim termitima, duhovna je tvorevina američkog kritičara, čiji je verni pas, koji ga je pratio u bioskop i na festivale, video više filmova nego neki ovdašnji donosioci odluka o sudbini srpskog filma. Pa i njegovom položaju u svetu.
Ministar Selaković je najavio obnovu zgrade Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu uništene u bombardovanju 6. aprila 1941. Tragovi o njoj, govore da je bila izuzetna
Sindikat glumaca Narodnog pozorišta u Beogradu podneo je TOK-u krivičnu prijavu protiv ministra kulture Nikole Selakovića, predsednika Upravnog odbora Dragoslava Bokana i v. d. upravnika Dragoljuba Bajića. Razlog: štetno delovanje po kolektiv
Krajem februara Ministarstvo kulture je objavilo 11 konkursa za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, uz nekoliko nejasnoća. Na primer, kad će biti završeni svi prošlogodišnji
Filmski centar Srbije je odlučio da ne raspisuje konkurse, zato što filmovi kojima je dao 13 miliona evra još nisu završeni. Ovom odlukom, FCS gubi svoju misiju i razlog zašto postoji
Nagradu „Pavle Vasić“ dobila je Una Popović za tekst u monografiji „Goranka Matić“
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
Zašto su studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci „kobre“ oduzele karte na ulazu u pozorište? Zbog čega je smenjena Jelena Mirković, direktorka srednje škole u Loznici? Šta govori naprednjačko vređanja zaposlenih iz britanske ambasade u Aranđelovcu? I da li ste i vi postali građanin drugog reda
Ćacilend 6. marta slavi prvi rođendan. Naprednjačka okupacija Pionirskog parka govori sve o režimu Aleksandra Vučića. I mnogo o onima koji se protiv njega bune
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
