U lakoći kojom Žižek usko povezuje film sa elementarnim filozofskim temama krije se razlog što je ovaj dokumentarac jedan od najvažnijih događaja za teoriju filma danas
Ove godine ljubiteljima kinamatografije FEST donosi nekoliko dokumentarnih filmova upravo o sedmoj umetnosti. I to kakvih. Od američkog problema sa cenzurom u ostvarenju Film još nije cenzurisan reditelja Kirbija Dika do našeg problema sa cenzurom u posleratno doba i pojavom takozvanog „crnog talasa“ u filmu Zabranjeni bez zabrane Milana Nikodijevića i Dinka Tucakovića. Treba pomenuti i film Aspolutni Vilson o legendarnom pozorišnom reditelju Bobu Vilsonu, ali prava poslastica je ostvarenje Perverznjakov vodič kroz film rediteljke Sofi Fajns, inače sestre Ralfa i Džozefa Fajnsa, a u virtuoznoj izvedbi slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka. U izdvojenoj programskoj celini Slavoj Žižek: Izvor i posledica u sredu 28. februara u Kinoteci ste mogli ste da vidite tri klasična filma koje Žižek pominje u svom vodiču: Psiho i Ptice Alfreda Hičkoka i Plavi somot Dejvida Linča, na kraju dana u 21 čas bio je prikazan i Perverznjakov vodič kroz film u, nažalost, jednom jedinom terminu.
Kratka biografija Slavoja Žižeka zauzela bi previše mesta. Žižekova javna ličnost i biografija pokazuju njegovu sklonost preterivanju. Teško da je u istoriji bilo filozofa koji je poput njega prisutan u medijima i u javnosti. Pored toga što je spisak njegovih akademskih dostignuća gotovo beskrajan, postoji kod njega i izvestan nagon za provociranjem, pa čak i dečačka potreba za skretanjem pažnje na sebe. Tome u prilog govori i njegova kandidatura za predsednika Slovenije ispred Liberalne demokracije Slovenije na prvim demokratskim izborima 1990. godine, kao i podatak da se 2004. godine oženio 26-godišnjom argentinskom manekenkom Analiom Houni i time postao, verovatno, jedini filozof ikada o čijem su venčanju izveštavali tabloidi.
Njegov filozofski metod korespondira sa ovim nasumičnim izvodima iz biografije. Naime, on je jedan od onih autora koji skoro da ne govore o onome što obrađuju. Ovaj lakanovski psihoanalitičar, marksista i kritičar kulture, čime god da se bavi, Hegelom, Kantom, kritikom savremene levice, komparativnom teologijom, kritikom rata u Iraku, kognitivnom filozofijom ili sajber-prostorom, uvek navodi obilje primera iz područja popularne kulture, od Braće Marks, preko Stivena Kinga i Patriše Hejsmit, opere, anegdota iz sovjetske ere pa čak i masnih viceva. Do Žižaka treba dopreti, i to ne kroz gust, nepristupačan tekst, opterećen suviše komplikovanim rečenicama i zamagljenim značenjima, već kroz njegovu lakoću, njegovu uzbudljivost i anegdotičnost. To je razlog što je i popularan i omalovažavan. Žižekov paradoks sastoji se u tome da je previše zanimljiv da bio ozbiljno shvaćen.
U njegovim knjigama i člancima uvek su posebno, gotovo počasno mesto zauzimale filmske reference, u čemu se mogla jasno razaznati iskrena fascinacija filmskom umetnošću. Ovaj dokumentarac, zamišljen kao dvoipočasovno Žižekovo predavanje, počinje upravo u tom maniru. Inserti koje gledamo služe da ilustruju ne teoriju filma, već neke druge sfere njegovih teorijskih interesovanja. Kada opisuje kuću Normana Bejtsa ili trojicu braće Marks, to mu služi da pokaže kako su strukturirana tri nivoa ljudske subjektvnosti: superego, ego i id. Psihoanaliza je konstanta koja se provlači kroz ceo film. Nju je relativno lako projektovati na bilo šta. Sa psihoanalizom ide nešto teže kada dođe do Linča. U Plavom somotu funkcioniše samo delimično, kada Žižek, u ključnim scenama, namerno ignoriše neke važne detalje kao što je (Van Gogovo) uvo. Sa Lost Highway i Mulholland dr. njegov psihoanalitički pristup, iako elegantan, ipak maši upravo ono što je kod Linča najzanimljivije. Međutim, kroz lagano meandriranje motiva i naizgled nasumično nabacivanje tema Žižek izvodi neke veoma bitne poente, kao „film je krajnje perverzna umetnost. On nam ne daje ono što želimo. On nam govori kako da želimo.“ Ili, jedan od ključnih: „Kinematografija kao umetnost pojavnosti govori nam nešto o samoj stvarnosti. Govori nam kako se stvarnost konstituiše.“
Nećete ni primetiti kako kod Žižeka film kao rekvizit u filozofskoj argumentaciji postaje jedan od elementarnih pomagala u razumevanju realnosti. Veliki filmovi nisu, za Žižeka, važni zato što proizvode zavodljivu fikciju, već zato što pokazuju kako je svet za ljudsku subjektivnost, zapravo, na sličan način fikcionalizovan. Dilema u Matriksu između plave i crvene pilule nije dilema između iluzije i realnosti. Žižek zahteva treću pilulu koja će nam omogućiti da percipiramo ne realnost koja se krije iza iluzije, već realnost u samoj iluziji. Ako iz naše realnosti uklonimo simbolične fikcije koje je regulišu, gubimo samu realnost. To je, upravo, ono što se dešava u horor flmovima. Ukratko, film nam otkriva unutrašnju strukturu same stvarnosti. Ovo je samo jedna od Žižekovih teza, svakako najbombastičnija. Ostatak Perverznjakovog vodiča prepun je sličnih, možda manje burnih, ali podjednako prodornih uvida. „Ovde, mislim, možemo videti kako film i filozofija dolaze na isto. Kako nam veliki sineasti, zapravo, omogućuju da mislimo na vizuelan način“, kaže Žižek.
Možda će vam se cela stvar na trenutke učiniti previše lakom, zaključci odveć senzacionalnim, teze već poznatim, ali u tome i jeste suština. Upravo u toj lakoći kojom Žižek predstavlja film kao usko povezan sa elementarnim filozofskim temama krije se razlog što je ovaj dokumentarac jedan od najvažnijih događaja kad je reč o teoriji filma danas.
Bilo bi vrlo nepošteno sa moje strane da kažem da to ima ikakve veze sa sadašnjim političkim trenutkom u Narodnom pozorištu – komentariše Nataša Ninković svoju odluku da Narodno pozorište zameni Jugoslovenskim dramskim
Batinaši su na očigled policije iscepali fotografije koje su nastajale devet meseci tokom protesta u Vojvodini. Demokratska stranka u tome vidi jasan znak nemoći države pred istinom koju te fotografije nose
Četiri igrana dugometražna, jedan dokumentarni, dva kratka igrana i jedan studentski film iz Srbije takmičiće se na renomiranom Sarajevo film festivalu
Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji omalovažava struku: ljudi koji ga kreiraju su iz drugih profesija, jedan od sponzora je producent šest filmova koji su odabrani za Glavni program, a za maskotu je izabran robot koji je scenarista AI – smatra predsednik Udruženja filmskih scenarista Srbije
Moto Nišvil džez teatarskog festivala glasi „Igrati ili ne igrati” jer zaista živimo tu dualnost koju živi Hamlet i koja asocira na „biti ili ne biti”, kaže za „Vreme” Maja Mitić, umetnička direktorka i selektorka festivala
Može li Vučić nešto da učini za Dodika? Naravno. Može da ga pomiluje. Ali ne u pravnom smislu, već u onom ljudskom – po kosi i obrazu
Srbija srlja u građanske sukobe na jesen kada se oni koji su otišli na odmor vrate orni i poletni da se više ne povlače pred golom silom koja brani bezakonje
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
