Poslednji film Žike Pavlovića Država mrtvih premijerno je prikazan pred beogradskom publikom 29. novembra, na četvorogodišnjicu autorove smrti. Gotovo neverovatne poteškoće na putu ovog filma od teksta, preko snimanja i mučnog procesa montaže do publike pratio je i niz uzastopnih smrtnih slučajeva. Posle Pavlovića, napustili su nas direktor fotografije Aleksandar Petković, kao i glumci Dragan Maksimović, Predrag Milinković i Ranko Gučevac – što se mračno nadovezalo na naslov filma.
SLIKE STVARNOSTI : Radnja Države mrtvih smeštena je u period devedesetih i u vreme raspada SFRJ. Prema drami Janez, Siniša Kovačević (autor drame) i Pavlović napisali su scenario koji uz opštu prati i ličnu dramu jedne jugoslovenske porodice. Rediteljev prikaz događanja je, naravno, poseban – uzdigavši se iznad besmisla rata, ne predstavljajući ga stereotipno, Pavlović pušta tenkove da bučno grme kroz kadar, prskajući blatom okolinu. Njegovi likovi urlaju od straha i unutarnjeg bola, životna struja nemilosrdno ih bacaka i svako od njih, pokušavajući da se snađe, zapada u sve dublje probleme.
Žikino nemo gađenje i ogorčenost izbijaju iz svake dolazeće scene, pogleda i izgovorenih replika. Instinkti likova, kod Pavlovića uvek podvučeni, ovde su jači od morala i ubeđenja. Brižljivo isplanirani kadrovi (kamera je pokretna, prati radnju dugim, setnim farovima ili u krupnim planovima ispituje fizionomije glumaca), kojima Pavlović sagledava državu mrtvih, proučavaju ogoljene prostore i vreme koje je stalo, vreme u kome se kreću još samo ljudske emocije. Bez poigravanja sa nezasluženo teškom stvarnošću kojom plutaju likovi, reditelj nas šamara surovim, realnim situacijama i ubedljivo prikazanim duhovnim stanjima.
Odlična glumačka podela koju predvodi nezamenljivi Radko Polič (otac) dobro je izukrštana i savesno prati ritam filma, a doprinela je i da se priča odvija pravim tokom, spontano i autentično. Epizode za pamćenje napravili su Marko Nikolić i Bogdan Diklić, u ulozi majke gledamo izražajnu Katinu Ivanovu, ćerku zrelo tumači Milena Pavlović, a sina filmični Nebojša Glogovac, uz odličnu moć transformacije. Nisu izostali ni za Pavlovića karakteristični prikazi voza, kao ni smele ljubavne scene.
SKANDALOZNA PREMIJERA: Ako ni zbog čega drugog, onda iz poštovanja prema preminulom autoru, premijera Države mrtvih zaslužila je da bude dobro organizovana i najavljena publici, što nije bio slučaj. Reklamni foršpan vrteo se na televizijskim stanicama svega jedan dan pre premijere. Za ovakav tretman Pavlovićevog poslednjeg dela odgovorna je producentkinja Zoja Todorić. Od početka realizacije projekta u očiglednom raskoraku s autorom, gospođa Todorić je posle njegove smrti na svoju ruku nastavila da „vodi“ film, pa je, prema rečima Pavlovićevog sina Vuka, Slobodanu Šijanu koji je trebalo da bude reditelj finalne verzije filma onemogućen rad na montaži materijala. Marketinški gotovo neispraćena, Država mrtvih premijerno je prikazana pred ne baš punom salom Sava centra, a uvodnu reč dala je – gospođa Todorić. Da je Pavlović živ, verovatno bi se samo ironično nasmejao.
Film tek kreće na svoje putovanje od velikog platna, kroz magični mrak bioskopskih dvorana do publike, a već na premijeri mogla su se videti tužna lica sredovečnog i starijeg sveta, vidno pogođena težinom i istinitošću dela, ali i čuti nervozna cupkanja nogu mlađeg sveta, generacije koja dolazi i nema strpljenja ni interesovanja za tematiku koja je se i te kako tiče. To je samo još jedan od pokazatelja koliko je publika, pod uticajem trenutno popularnih filmova, otupela i izgubila osećaj za prave vrednosti.
Za razliku od nekih drugih dešavanja u Sava centru koje je pratila velika medijska pompa, najave za premijeru Države mrtvih gotovo da nije ni bilo, pa ne čudi što je velika dvorana bila poluprazna. I deo ekipe filma odbio je da se pojavi na premijeri u Sava centru. Prema rečima Dinka Tucakovića, čoveka angažovanog da na osnovu dnevnika snimanja uradi konačnu verziju filma, ranije je bilo zamišljeno da film bude prikazan u isto vreme u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani i to baš na Dan republike, na dan kada je i Živojin Pavlović preminuo pre četiri godine. To se nije dogodilo jer nije postojala spremnost producenta Zoje Todorić i njene kuće Delfin film. Tucaković smatra da je izabran loš trenutak za premijeru filma jer su bioskopi prenatrpani brojnim blokbasterima, a u isto vreme je trajao festival autorskog filma. „Postojala je ideja da film ide najpre na jedan veliki filmski festival“, kaže za „Vreme“ Tucaković, „da ga potom prikažemo na FEST-u i da od marta naredne godine ide u regularnu bioskopsku distribuciju, ali se to nije dogodilo jer je tako odlučio producent filma.“ O ideji je informisano i Ministarstvo kulture jer se smatralo da ovakav projekat zavređuje posebnu pažnju zbog svog značaja. Zoja Todorić demantuje za „Vreme“ ovakve tvrdnje i smatra da je sramota da se deo ekipe ne pojavi na premijeri u Sava centru jer je njihov posao da podrže film a ne da ga miniraju. „Zamera mi se godinama da sam krivac što film nije završen, a ja sam učinila sve što je bilo u mom domenu, čak sam insistirala da se premijera održi prošle godine, pa je i tada odložena“, kaže Zoja Todorić i nastavlja: „Ne znam šta hoće ti ljudi – najpre me optužuju što film nije prikazan, a kada to treba da se dogodi oni traže odlaganje, što, generalno, nije nihov posao.“ Ona smatra da nije bilo potrebno da na nju Ministarstvo vrši pritisak da, ako je imao nekih zamerki, Dinko Tucaković je mogao da se s njom dogovori. Svojevrsno zamešateljstvo oko Države mrtvih nastavlja se i posle premijera u Beogradu i Novom Sadu, jer film još nije „ušao u bioskope“. To bi trebalo da se dogodi u četvrtak 5. decembra, prema onome što saznajemo u Media filmu (distributerska kuća), i pitanje je koliko će se zadržati na repertoaru bioskopa „Jadran“ ako se ima u vidu da su druga ostvarenja kudikamo reklamiranija. Producent Zoja Todorić ponavlja da ne želi da ulazi u polemiku ni sa kim više jer je ona u krajnjoj liniji finansirala ono što je bio njen deo, pa sad šta bude. U jednom se svi slažu, a to je činjenica da je reč o velikom filmu („Trudio sam se da se moj rad ne primećuje“, kaže Dinko Tucaković), koji bi trebalo da obeleži ovdašnji umetničko-filmski život. Toliko je, valjda na kraju, velikan filma, kakav je Živojin Pavlović, i zaslužio.
Slobodan Georgijev
