Tatjana Mandić Rigonat: Da smo kao mladi Ivanov koji je birao da se bori

Čehovljev Ivanov u adaptaciji i režiji Tatjane Mandić Rigonat, biće izveden pedeseti put  sutra u utorak u beogradskom Narodnom pozorištu. Smatra se jednom od nekoliko najboljih i najvažnijih predstava poslednje decenije. Na festivalima i van njih osvojila  je15 nagrada, a glumci Nikola Ristanovski, Hana Selimović, Nada Šargin, Vladan Gajović, Branko Vidaković, Nenad Stojmenović, Dragana Varagić, Branka Petrić, Nikola Vujović, Vanja Milačić i Bojan Krivokapić ostvarili su u „Ivanovu“ izuzetne uloge.

„Pedeseto igranje je veliko slavlje! Nadam se da neće biti i oproštajno“, kaže Tatjana Mandić Rigonat. Jer, predstave „mogu da iščeznu, tako da taj nestanak izgleda kao nešto normalno, prihvatljivo. Kao  što sluga Firs na kraju Čehovljevog  Višnjika kaže: Otišli su, a mene su zaboravili. . . Ne mari. . . posedeću malo ovde. Tako i publika može da  zaboravi da neki komad postoji na repertoaru ako se ne igra u normalnom ritmu. Nas, na svu sreću, publika nije zaboravila.“

Ivanov je premijerno izveden još oktobra 2016. i, s obzirom na renome predstave i uvek na rasprodate karte, očekivalo bi se da je do sad odigran mnogo više puta od ovih 50.

Tatjana Mandić Rigonat podseća da je Ivanov „imao intenzivan život od premijere do pojave korone – odigrali smo ga 45 puta, išli na domaće i međunarodne  festivale, gostovanja. Za pamćenje je igranje u Budimpešti na MITEM-u i u Zagrebu, u ZKM-u, kao i kritika koja ga je opevala. Ali poslednje dve sezone odigran je samo četiri puta, uvek pred punim gledalištem, uz ovacije. Repertoar pravi direktorka Drame, i nepostojanje “Ivanova” na redovnom repertoaru za mene je neshvatljivo. Umetnički neprihvatljivo. Pa Čehov je to!“

Foto: Naropdno pozorište

„Kad razmišljam o sudbini predstave  pomislim:  Ivanov – suvišni čovek, Ivanov – suvišna predstava, pa se trgnem i u meni proradi Saša (igra je Hana Selimović) iz komada koja je za aktivnu ljubav, koja veruje u ljubav, akciju, preobražaj voljenog čoveka. Njen lik sam režirala misleći na odvažne ruske anarhistkinje iz vremena despotizma. I onda  se borim da Ivanov živi.  A borba za tako nešto dovodi do sukoba. Ali i to je pozorište.“

Ivanov je simbol poraženog misaonog čoveka, a njegove reči se sad doživljavaju kao svakodnevna emocija.

„Mladi  Čehov stvara lik idealiste, poštenog i obrazovanog čoveka, koji se borio sa vetrenjačama, voleo, radio za desetoricu ne štedeći se, neumorno, i u budućnost  gledao s poverenjem kao dete koje gleda u oči majke. I onda je pukao. Strunio se. Ne razume više ni sebe ni svet, ljude oko sebe, kaže da se kao senka šunja među ljudima, da mu duša drhti od straha pred sutrašnjim danom. Umoran je od svojih misli, od života. I izgubio je veru, pre svega u sebe.“

Međutim, za svoju situaciju, Ivanov ne krivi druge.

„Ivanov ne prihvata da je on ruski Hamlet, da ga je ubila sredina koja ubija svaki idealizam. Sredina učmalog duha, zloduha, zluradosti, ogovaranja. . . On za propast krivi sebe, a ne druge, i to je njegovo hiper poštenje. Tako sam ga ja razumela. Biti poraženi čovek, idealista, onaj koji je gradio, pomagao drugima, a onda se slomio, e to boli. Biti intelektualac ne znači nužno biti dobar ili pošten čovek.“

U vreme premijere je, kaže Tanja Mandić Rigonat „intuitivno došla do  Ivanova, i publika je prepoznala šta sam sa njom htela da podelim, i kao ličnu ispovest i osećanje vremena, i kao mnoga ’zašto’ upućena i sebi i drugima.“

Podseća da je Čehov pisao Ivanova „u turobnim godinama  despotizma, cenzure,  užasne korupcije, pritisaka vlasti na sve oblasti života, osamdesetih godina 19. veka, kada je ubijen car Aleksandar II  i vladao  car Aleksandar III“.

„Nemogućnost da se izmeni postojeće stanje stvari rađa beznađe i apatiju. Beznađe i apatija jesu jedna konstanta već decenijama. Pogotovo sada, kada savremeni svet zaista pokazuje svoje neverovatno lice destrukcije, razaranja. Ivanov je postao kristalizujući komad za jedno stanje, osećanje koje nije isključivo lokalno. I trenutno bih da smo kao  mladi, vredni, strastveni  Ivanov, onaj koji je birao  da se bori za promenu sveta oko sebe, onaj iz vremena velikih ideala, vere u sebe i  život.“

Neslobodno vreme nije jedino u koje treba igrati Ivanova, kaže Tanja Mandić Rigonat, zato što će „uvek biti ljudi golubijeg srca, kako kaže Nabokov, koji će sanjati snove veće od života i tugovati za nedosegnutim, a neće činiti ništa da se oni ostvare. Čehov je pisac ljudske duše, njenih dubina i širina. U drami je čitava galerija likova, i svaki od njih je jedna ljudska sudbina. Materijalna propast, nesrećna ljubav, smrt, ogovaranje, odvratni sebični ljudi, ljudi maštari, ljudi mešetari, kockari, pijanci, prevaranti, grebatori, gotovani, oholi – sve to pripada  neprolaznom.“

Publika je na pozornici a glumci Ivanova su u njenom centru, što je još jedna posebnost predstave.

„Mi smo  publiku pozvali na zajednički obred najdragocenijih pitanja naše egzistencije. Na obred biti ili ne biti, živeti ili ne živeti, ako živeti – kako živeti, da se pitamo  o smislu života, da govorimo o duši. Da se smejemo i patimo sa   likovima u drami. Ovo pedeseto igranje posvećujemo pozorišnom žaru, ljubavi  s kojima je predstava stvarana, i glumcima kojih više sa nama nema – Predragu Peci Ejdusu u ulozi  Grofa Šabeljskog i Danijeli Ugrenović koja je igrala Zinaidu Savišnu i Branku Cvejiću koji je posle Pece igrao grofa.