Ovih jesenjih dana, sva domaćinstva u Srbiji pokušavaju da izađu na kraj sa finansijskim obavezama. Pristigli su računi od letovanja, opreme za školu, a tu je i zimnica. Dakle, koliko god da imamo – malo je.
Svi lanci supermarketa, ali i proizvođači robe široke potrošnje – pokušavaju da se izbore za naše pare. Obično, nam nude povoljne cene (one koje se završavaju na -99), sniženja, odloženo plaćanje do 300 dana, kartice i bonove za lojalnost. Dobićemo popust ako smo penzioneri, studenti ili ako smo odlučili da potrošimo više para. No, izgleda da u kupovini, ipak, postoji i iracionalni element koji nije zanemarljiv. Prodavci žele da nam ostave utisak bliskosti, gotovo familijarnosti.
Kao da se trude da nam privuku pažnju – poznatim rečima, slikama ili zvucima.
Ako su naši, udaraju u patriotska zvona. Ali šta ako su njihovi?
Međutim, u doba savremenog kapitalizma, roba i novac nisu jednonacionalni (ili vrlo retko), pa se familijarnost mora postići drugačije.
Od devedesetih godina naovamo, pokazalo se da je najlakši način da „kupite“ potrošača – muzika. Od TV Košave koja je tokom ratova devedesetih emitovala YU pop, preko Pinka, do danas je muzika bivše Jugoslavije ostala referentni okvir neverovatne komercijalne snage. To su „oni“ diskovi ili pre toga kasete, na kojima su kompilacije od šezdesetih do kraja osamdesetih, a na kojima je pisalo „YU hitovi“. Poslednje pesme su sa srpske strane Pogledaj dom svoj anđele od Čorbe, a kod Hrvata to su E moj druže beogradski od Filma i Tek je 12 sati od ET-ja. Tada je počela pucnjava, pa se žurka završila i niko ne pamti ratne i domoljubne pesme/pjesme sa Osmjehom (Grupa 220).
I zaista, ako premotate traku unazad – pronaći ćete gomilu pesama u reklamama. Kada su Slovenci i Hrvati počeli da trguju sa Srbima, nastala je potreba za muzikom koja će kupovinu učiniti poznatom i prijatnom.
Čokolada je postala Čokolada od Idola, cene su počele da padaju u obliku zvezdica Padaju zvijezde/ cijene), a leti je sladoled Pliz pliz, ja bih jedan dobar liz liz postao poznato osveženje. Ukoliko imate proizvod koji je kupcima poznat iz perioda YU, onda je muzička podloga Kako je dobro vidjeti te opet ili ako razmišljate gde ćete otići u kupovinu dobićete inspiraciju uz Ja imam ideju….
Yumco je obukao Bijelo dugme – za Napile se ulice pa još pamtim one vrećaste pantalone ¾ i balon mantile. Tu su hitovi za banke Izvini dušo izvini ili za mobilne operatere Ima neka tajna veza (Dugme) ili Ima nešto od srca do srca (Crvena jabuka). Kad planirate odmor – Bajaga će vas podsetiti na Montenegro, koji zove tebe. Bilo je, naravno, pokušaja političkog marketinga uz Partibrejkerse ili Azru, ali ipak mislim da analogija između kupca i birača nije najbolja. Konačno, pri izborima volimo da imamo iluziju da biramo i uz to da kupujemo domaće. U samoposluzi ipak u rukama držimo pare, a ne glasački listić.
Muzika osamdesetih, koja dira emocije kupaca (generacija 40+) danas se pojavljuje kao marketing podsetnik, ili inspiracija za folk umetnike. Ona ima jasan kraj i ostala je poput drugih YU ikona (Tito, YUGO, samoupravljanje) bez naslednika. Tu leži paradoks ex-YU hitova koji su noseći muzički deo svih žurki, jer pesama ima mnogo, sa neverovatnom tendencijom da se otkriju novi ex-YU treševi, ali nema novih pesama – jer nema tog senzibiliteta, nema zemlje i nema tog sistema – jer smo iz socijalizma uleteli u tranziciju. Da li to onda znači da kada u spotu za margarin čujete Nove Fosile, vi u stvari pomislite sledeće, ako ste moja generacija:
Joj, pa ovo su mi mazali u produženom boravku!
Uf, Fosili, je l’ to sa Đurđicom Barlović ili Sanjom Doležal?
Je l’ ovima na prošloj reklami bio Željko Joksimović, pa obeljen ko Nosferatu mazao deci kriške?
Dalji sled asocijacija prepuštam vašoj mašti, ali to mogu biti bivše devojke i momci, drugovi iz vojske, uspomene sa letovanja.
Ova raspevana trgovina – funkcioniše i sa druge strane granice. Ako imate poznati hit iz osamdesetih, onda nema potrebe da pravite prepeve/prepjeve kao, recimo, u reklami za uloške gde drugarice pevajući nagovaraju jaranicu da idu u provod iako su „oni dani“. Ja bih, recimo, u toj delikatnoj situaciji upotrebio domaći hit – Crveno je boja ljubavi, ili Hajde da ludujemo. Sigurno ćete se setiti bar još deset pesama koje su adekvatne.
Dakle, kada nestane zemlja – ostaju pesma i rasprodaja!
