Činjenica da u ovdašnjem filmu ili seriji glumi mlada Jovana Stojiljković, već par leta unazad je garancija kvaliteta i, naravno, promišljenosti autora i producenata. Serija Jutro će promeniti sve, istinska novina u srpskoj TV ponudi, ulazi u sam finiš, a film Južni vetar ima izuzetno veliku gledanost, dva aktuelna naslova u njenoj karijeri, okosnica su ovog razgovora.
Jovana Stojiljković je na filmu debitovala malom ulogom u čuvenom Klipu Maje Miloš. Zatim je igrala u filmovima Kad ljubav zakasni, Bićemo prvaci sveta, Otadžbina, Branio sam Mladu Bosnu, a pažnju je privukla izvanrednom glavnom ulogom u filmu Panama. Glumila je i u serijama Čizmaši, Sumnjiva lica, Senke nad Balkanom, a upravo ovih dana snima drugu sezonu serije Senke nad Balkanom Dragana Bjelogrlića. Jelena Stojiljković je članica „Ateljea 212“ gde igra u predstavama Ćelava pevačica, Kazimir i Karolina i Detroit.
Jutro će promeniti sve RTS-a predstavlja najprijatnije iznenađenje ovojesenje TV sezone kod nas. Serija je (doduše, u kod nas retko korišćenom formatu od manje po pola sata po epizodi) pred gledaoce dovela mlade junake, u dvadesetim i tridesetim godinama, gradskog profila, kao i bogatu galeriju bliskih likova, manje ili više slučajnih im saputnika i satelita. Svi oni duboko su ukorenjeni u stvarnoj životnoj dimenziji, te Jutro… daje osnove da se označi i kao društvena hronika mladih sada i ovde, hronika koja pokreće brojna aktuelna pitanja i fenomene poput iseljavanja iz zemlje, prokrastinacije, usložnjenih identiteta, društvenih uslovljavanja… Osim Jovane Stojiljković, u ovoj seriji udarne uloge nose i Nikola Rakočević, Isidora Simijonović i Andrija Kuzmanović, a seriju su u ovoj prvoj sezoni režirali Goran Stanković, Vladimir Tagić i Milica Tomović.
„VREME„: Koja bi bila tvoja prva asocijacija na seriju Jutro će promeniti sve?
JOVANA STOJILJKOVIĆ: Moja prva asocijacija je da je to jedan od najkompleksnijih likova koje sam do sada uradila iako je ovo serija koja se radila pet meseci, ima 40 epizoda, a priča prati godinu i po dana života četiri glavna lika. Do sada, ni na filmu ni na televiziji nisam imala prilike da igram tako složen lik. Saznala sam da su reditelji Goran Stanković i Vladimir Tagić, smišljajući te likove, odredili najviše promena upravo kod Anđele koju ja tumačim. I to mi je bilo posebno zanimljivo – kako da ta njena energija, ta pritajena seksualnost, kako da sve to ispod njenog oklopa nekim prirodnim tokom i ritmom izbije u prvi plan. Pritom, dešavaju se i druge okolnosti i situacije koje taj lik čine još intrigantnijim i zanimljivijim. Prva asocijacija mi je možda i da je bilo teško sve to uskladiti i izgurati.
Da li si, već samo čitajući tekst scenarija, prepoznala u sebi generacijsku bliskost, generacijski doživljaj sveta, što mnogi ističu kao značajan kvalitet ove serije?
Jesam. Zapravo, već sam to prepoznala iz razgovora sa rediteljima, još kad su me pozvali pola godine pre nego što su uopšte dobili novac od RTS-a za snimanje serije. Tada su mi ispričali priču sličnu onoj koju sada i gledamo u Jutru…, i nekako sam brzo poveravala u to zato što sam osetila da su u priču upleteni i njihovi lični životi i životi ljudi koje oni poznaju. I, zaista, neke situacije jesu autentične. Evo, recimo, dok sam spremala lik Anđele, išla sam i pratila predavanja jedne Vladine prijateljice na fakultetu, pošto mi predmet psihologije u tom smislu nije blizak, i negde su mi i ona i fakultet bili referenca za taj deo priče.
A da li si odmah osetila put bolne emancipacije kroz koji Anđela mora da prođe i to baš u trenutku kada se čini da stupa u mirnu i staloženu životnu fazu?
Čitajući scenario, ne, barem ne u meri koliko je pokazano u seriji. Rediteljska ideja je jača referenca od scenarija. Dešavalo mi se da imam nesigurnost i da se umorim…recimo, kad je došao treći mesec snimanja i Anđeli se tada događa, nazovimo ga tako, to nešto, a ja već znam u kom će pravcu njena priča teći i želim da sve uradim što bolje i potpunije. I onda nisam zadovoljna obavljenim, ali, srećom, imala sam tu slobodu da sa rediteljima komuniciram telefonom kad god poželim i da kažem ‘hajde da već u sledećoj sceni probamo da ispravimo grešku iz ove scene’. I nikada nisam doživela da me odbiju i da nešto bude tek tako gurnuto pod tepih.
Koliko je ova priča Jutra… autentična, reprezentativna u širem smislu, koliko je tačna?
Ne želim da zvučim pretenciozno, ali ovo jeste tačan presek našeg društva danas, mada to nije nešto o čemu čitamo u novinama. Možda to nije podudarno sa tim kako većina zamišlja mlade ljude danas, ali smatram da ovo zbilja jeste ono što moja ili nešto starije generacije proživljavaju, ono što zaokuplja mlade ljude sa kojima se mi družimo, koje srećemo, upoznajemo… I, povrh toga, to je i snimljeno i upakovano na zanimljiv način, i onda zaista možeš da osetiš da si tamo sa mladim ljudima iz serije, da se saživiš ili da ih barem u nekoj meri bolje i potpunije razumeš.
Pa, ima li onda nade za mlade i mlađe u Srbiji danas?
Ne znam. Mogu da kažem, čak i imam potrebu da kažem, da ne znam. Meni je tu, na primer, zanimljivo i to što se Goran (Stanković, jedan od reditelja) vratio iz Amerike pre par godina, i ja sam sa njim razgovarala kako mu je tamo bilo, koji su bili njegovi planovi, zašto je uopšte otišao i zašto se onda vratio. To im je bila osnovna referenca za Filipa (lik koji u Jutru… tumači Nikola Rakočević), od njega su krenuli i potom dodali ostale junake. Cela ta priča, iako to nije glavna tema ove serije, jeste odraz naše današnjice – mladi ljudi u velikom broju odlaze, mislim da mi intenzivno pričamo zašto je to tako, u čemu je poenta, a sada sve to možemo i da gledamo. Jutro… se bavi time i ne zadržava se samo na tome. Možemo da vidimo i kakvi su likovi serije i kad se vrate, da li su promenjeni, u kakvom su duševnom stanju, da li se snađu, da li pronađu mir, da li okolina prihvati i razume njihove poteze i odluke, šta onda pokušavaju, kako se ponovo navikavaju na stari način života… Mislim da ova priča daje puno osnova da porazmislimo i popričamo ima li ovde nade, po kom pitanju i u kom vidu.
A ako pričamo o Južnom vetru, u kome takođe igraš, da li si uspela da u ovih mesec i po dana od početka bioskopske distribucije razaznaš koja je tajna njegovog izuzetno velikog uspeha u bioskopima?
Mislim da je Miloš Avramović (reditelj Južnog vetra) napravio odličan potez što je sastavio ovakvu glumačku ekipu i što je okupio baš taj tim saradnika, izabrao odličnog direktora fotografije (Ivana Kostića) koji sjajno radi svoj posao. Mislim da je za uspeh zaslužan i dobar scenario, i da je, povrh svega, priča dovoljno uzbudljiva za jedan punokrvan bioskopski film upravo tog žanra. Tako da je tu reč o spoju autora, dobre ekipe, privlačne priče, dobrog tajminga i malo sreće.
Da li si osećala bojazan da bi Južni vetar možda mogao da doživi sudbinu Dragojevićevih Rana, da bi jedan deo društva mogao pogrešno da učita i protumači film kao romantizovanje sveta stvarnog kriminala?
Da, uvek je moguće i tako omanuti u čitanju nekog filma poput ovog. Kada sam ga odgledala letos na Festivalu u Nišu na premijeri, osetila sam da se Južni vetar ne odnosi afirmativno prema tom svetu, jer taj junak na kraju biva kažnjen. I to je jako važno, kazna i za njega i za sve iz njegovog okruženja. Što se moje uloge tiče, nije mi bilo teško da je snimim, zato što mi nikada ranije u toj meri nisu okolnosti i lokacije pomogle u kreiranju lika – mi smo snimali u zatvoru. To su zaista jezivi prizori… Ali ako zamislimo da se sve to dešava i stvarnim ljudima, njihovim porodicama, onda … Maraš (lik koga tumači Miloš Biković) jeste junak sa kojim je moguće saosećati zato što on jeste lik koji je poguban i za sebe, ali i za okruženje, za društvo. I sve to je jasno i nedvosmisleno prikazano u Južnom vetru.
Pretpostavljam da je gluma u filmu sa žanrovskom matricom poput Južnog vetra drugačija, da je drugačiji pristup, drugačiji ritam glume, drugačija saigra, da reakcije moraju da budu brže i konkretnije…
Jeste, jer moraš da budeš konkretan. Nekada sam se na snimanju pitala da li treba da dublje psihologiziram lik, a Miloš (Avramović) bi mi odgovorio „Ma, uradi to, budi tu, reaguj…“. I drago mi je, a to mi je postalo jasno već na kastingu u razgovorima o liku, što je neko prepoznao i tu moju stranu, tu eksplozivnost. Uvek se radujem kada dobijem da radim nešto drugačije, jer tada mogu da pokažem neku svoju drugu stranu ličnosti i kapacitet da glumim nešto što ranije nisam imala prilike. Naprosto, pošto se sada već duže bavim ovim poslom i mnogo radim, više mi nije važno samo da to bude uverljivo i snimljeno, da kadar bude kupljen, već mi je potrebno i da ja nešto novo izvučem i dobijem od sebe.
Evo, nakon serije Kad ljubav zakasni ponovo deliš ekran sa Milošem Bikovićem, te kako ti to vidiš, u čemu je ključ njegovog uspeha i te opšte prihvaćenosti?
Miloša poznajem baš, baš dugo, išli smo u istu školicu glume. Pratila sam njegov rad dosad, naravno, više kao gledalac nego kao partner, i on je veoma napredovao. Mislim da je izuzetno važno što mu se dogodio ovaj film, što se i sam izborio za njega. Prosto, on ima taj šarm i tu scensku atraktivnost, poprilično je istinit i dobar partner, a vidi se da mu je do uloge u Južnom vetru baš stalo. On je, mislim, imao sve snimajuće dane, bio je maltene u svakom kadru. Jednostavno, dobar je glumac.
Da za kraj najavimo Šavove, novi film Miroslava Miše Terzića, koji problematizuje pitanje beba nestalih iz porodilišta?
Prvo da kažem da će mnogi biti zadovoljni što u ovom filmu nemam nijednu eksplicitnu scenu. Šalim se, naravno. Nikada nisam brže radila tu ulogu, samo deset dana je proteklo od kastinga do prve snimljene scene. Mislim da su film i njegova priča važan dokument, i prvi put mogu da kažem da mi je to važnije od pohvala koje sam čula i o filmu i o reditelju. Nadam se da će film uspeti da dosegne ono što sam videla u tom dokumentarnom zapisu koji je Miša (Terzić) napravio sa stvarnom junakinjom te priče. Jako mi je važno da i ona bude zadovoljna Šavovima. A da pomenem i to, i moj lik je zasnovan na liku stvarne devojke.
