Bilo je neke čudne, gotovo groteskne ironije u vesti o smrti Milutina Petrovića, koja se oko podneva 28. decembra zavrtela po srpskim internet portalima, a potom sutradan i u novinama: iako je pisalo da je reč o jednom od najznačajnijih srpskih pesnika i o „velikom gubitku za Srbiju“, pored uobičajenih fraza o prevođenosti, zastupljenosti i ostalom, poimence su pomenute svega dve njegove knjige, dok je ispod njih stajao spisak onih koje je pesnik priredio, detaljan i gotovo nalik na naučnu bibliografiju. Kada se ovome doda da je knjiga Promena u vesti navedena pogrešno kao „Knjiga promena“, neko slabije upućen je mogao pomisliti da je preminuo priređivač i prevodilac, a ne pesnik. Greške ovog tipa se, razumljivo, dešavaju i nije u ovom slučaju ironično to što se slučaj podsmehnuo pesniku koji ih se grozio poslovično poput Beketa koliko je zapravo otužno što u svim tim redakcijama za kulturu koje su ovu vest prenosile nije bilo nikoga da je barem pročita, da za svaki slučaj proveri najelementarnije činjenice, a kamoli nekoga ko bi znao tačan naslov jedne od najznačajnijih i najrevolucionarnijih knjiga posleratne srpske poezije.
Otuda, kada mislim o Milutinovoj smrti, možda najpre osećam nemoguću, nostalgičnu čežnju za vremenima kada su ovakvi diletantski propusti ipak pre bili izuzetak nego pravilo. I mislim na činjenicu da je s njim stavljena velika tačka na jednu epohu u našoj poeziji, nalik na tačku na kraju neke od njegovih pesama, koja tu ne dolazi toliko kao kraj govora koliko je zapravo poslednja u nizu tačaka, završetak svih tih predaha i zastajkivanja, osvrtanja i preispitivanja, prekida i ćutanja.
Ove tačke su cela jedna ritmička revolucija u našoj poeziji, možda i najveća posle zareza Crnjanskog. Ali korene te revolucije uputnije je tražiti na drugoj strani, na onoj liniji moderne lirike koja počinje sa Nastasijevićevim Rečima u kamenu i nastavlja se sa Popom, a u čiju urbanu dinamiku, nakon što se ovom nasleđu odužio u svojim prvim dvema knjigama Tako ona hoće (1968) i Drznoveno roždestvo (1969) – Milutin Petrović, dakako pod uticajem Beketa, unosi anksioznost i nervozu, jednako kao i vitalizam i specifično osećanje i doživljaj telesnosti, koji bi pak mogli da se dovedu u vezu sa onima iz poezije Rastka Petrovića.
Presudan i odvažan stvaralački iskorak pesnik čini u troknjižju Glava na panju (1971), Promena (1974) i Svrab (1977), u kojem se na magistralan način kao tema uvodi sama poezija: onaj koji piše, čin stvaranja, pesnički nagon i potreba za poezijom. Taj novi stvaralački i pesnički subjekat zagledan je u sebe i svoje telo – verovatno sledeći uticaj, možda i nesvesni, onih omladinskih unutrašnjih revolucija koje se odvijaju krajem šezdesetih godina prošlog veka – i to u telo koje, budući samo po sebi poročno, povodljivo i krhko, goni dušu i duh na svakojaka skretanja, prečice i stranputice, kao da glavnog puta zapravo i nema, u telo koje proizvodi osećanje one tipično gradske nesmirivosti i navodi na ahasversko lutalaštvo. Niko pre, niti posle Milutina Petrovića nije tako umetnički ubedljivo i sugestivno predstavio čin stvaranja kao iznad svega složen i tegoban telesni proces, kao krv, znoj i suze, koje se prolivaju da bi se rodila poezija. A onaj završni proizvod čitavog tog procesa ovaj je pesnik, u verovatno najavangardnijem pesničkom gestu u celoj našoj posleratnoj poeziji, na kraju Promene, prikazao, i doslovno i preneseno, kao – govno!
Narednu deceniju obeležila je opet poezija, ali u negativnom kontekstu, aferom oko objavljivanja ciklusa Istočnice Ljube Simovića u „Književnim novinama“, čiji je Milutin Petrović bio urednik: jedan od onih mučnih skandala koji je pokazao, kao i u slučaju Đogo, obezglavljenost totalitarnog sistema u svojoj mračnoj, odumirućoj fazi. Knjigu, sastavljenu od celina „O“ i „Naopako“ (koje su izašle inače i u zasebnim knjigama 1990. i 1997) objavio je 1991, a potom naredne decenije Poeziju snova/ Raspravu sa mesecom i poemu Nešto imam, da bi u novom veku objavio samo knjigu Protiv poezije i knjižicu izabranih pesama. Paralelno s tim, počev od devedesetih godina osnovao je i uređivao časopis za veru i kulturu „Istočnik“, a neku godinu kasnije i časopis „Poezija“, u kojima je čuvao i promovisao najviša merila duhovnih vrednosti u doba sveopšteg rasula, da bi 2001. bio jedan od osnivača Srpskog književnog društva.
Otvorenu školu poezije i života, u koju su malobrojni učenici primani posle temeljitih i svakovrsnih provera, držao je u različitim gradskim kafanama, poslednjih godina i decenija mahom u Ribolovačkoj priči. Kada sada razmišljam o tim beskrajnim časovima, shvatam da sam tu, u tom probranom društvu, prvi put, i zaista, shvatio da avangarde nema i da je ne može biti ukoliko nema tradicije i ukoliko se ta tradicija temeljito ne upozna, ali i koja je stvarna cena (duhovne) slobode. I šta je ono što ostaje, kada kao sečivo padne stih: „Kako izgleda svet posle P.?“
