Izložba “Crno-beli svet – uvod u fašizam” govori o crno-belom svetu “naših i njihovih”, svetu kamufliranog fašizma. A svet je odistinski sve osim crno-belog. On je u mnogo boja i sa mnogo mogućnosti da bude harmoničan. Svet “naših i njihovih” odgovara samo onima koji žele da nasiljem vladaju nad drugim ljudima. Crno-beli pogled na svet je seme za sve vrste nasilja. Seme fašizma. Ova izložba postavlja pitanja o tome, a odgovore ćemo morati pronaći u stvarnom svetu ili ćemo živeti u atmosferi nejednakosti, nepravde i nasilja
Više od dve decenije Rade Marković stvara politički angažovanu umetnost. Njegovi radovi posvećeni su aktuelnim temama društvenog života, uz kritički osvrt na militarizaciju društva, ratove devedesetih godina, nacionalizam i uspon autoritarizma. Marković je imao više samostalnih izložbi koje su se bavile najvažnijim društvenim problemima. O tome govore i nazivi pojedinih izložbenih celina, kao što su “Stanje stvari”, “Slike iz autokratije” i “Predlog enterijera za kabinet ministra vojnog”. U okviru izložbenog programa “Nije filozofski ćutati” izlagao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Marković javno deluje i kao aktivista i pisac kolumni u dnevnim novinama Danas.
VREME: U Galeriji Ulusa 26. avgusta otvara se vaša izložba “Crno–beli svet – uvod u fašizam”. Šta nam govore naslov i sadržaj ove izložbe?
RADE MARKOVIĆ: Sada već davne 2008/2009. godine, posle izložbe u galeriji “Vojvođanske banke” u Novom Sadu, rešio sam (ma koliko voleo da je u pitanju promišljena odluka, ona je bila intuituvna) da umetničkim sredstvima reagujem na društvene procese koje sam razumeo kao utvrđivanje i jačanje nacionalizma. Recimo, pridevi srpsko, srpski svakodnevno su se upotrebljavali i tamo gde je to logično i tamo gde nije imalo nikakvig smisla. Već sam o nacionalizmu imao veoma loše mišljenje i smatrao ga uzrokom raspada zemlje u kojoj sam se rodio, koju sam voleo kao mlad čovek, a i kad sam uplovio u neke zrelije godine, nisam promenio odnos prema Jugoslaviji. Godine 2011. u istoj ovoj galeriji održana je izložba pod nazivom “Razglednice iz Srbije – srpsko ovo, srpsko ono”. Sledile su izložbe: “Mentalni pejzaži Srbije” 2015, “Razglednice iz autokratije” 2019, “Stanje stvari” 2020, niz izložbi sa Milijom Nešićem pod nazivom “Uzroci i posledice”, “Predlog enterijera za kabinet ministra vojnog”. Sami nazivi ovih izložbi ilustruju u kom je pravcu išao moj rad i u kom pravcu su išli društveni procesi u Srbiji. Nažalost, kao da se ovaj trend proširio i na neke delove sveta gde to nikad ne bismo očekivali, populistički režimi i politike su osnažile što je posledica krize demokratije i vladajućih ekonomskih sistema. Namerno sam izostavio reč “političko” iz uobičajene sintagme političko-ekonomsko, jer je očigledna prevaga ekonomije, odnosno, da budem još iskreniji, profita nad politikom, pa političko-ekonomski sistem svoju krizu prenosi na društva, a kakve će biti posledice, nije moguće predvideti. Tako da je izložba “Crno-beli svet, uvod u fašizam” logičan nastavak prethodnih izložbi, na moju žalost. Da parafraziram Rajka Grlića, do univerzalnog se jedino može doći baveći se lokalnim.
Šta danas znači politički angažovana umetnost?
Politički angožavana likovna umetnost deo je angožovane umetnosti koja je, eto paradoksa, neminovno takođe politička, ali se ova bavi političkim sistemima i njihovom kritikom, odnosno posledicama koje politike imaju po ljude, odnosno njihove živote. U odnosu na druge umetničke forme, likovna umetnost je kao politički angažovana umetnost u podređenom položaju i deluje iz pozicije autsajdera jer granični uslovi, odnosno realne mogućnosti, to diktiraju. Mnogo veći uticaj ima pozorište, film još veći, a uticaj muzičkih umetnika i bendova može dopreti do najvećeg broja ljudi. U tom smislu likovna umetnost, ne samo politička, zahteva veću pomoć društva i ozbiljnu infrastrukturu kako bi doprla do većeg broja ljudi, stekla i širila svoju publiku. U Srbiji je od devedesetih naovamo došlo do destrukcije društvene i građanske infrastukture na svim mogućom planovima, tako da se umetnici, a posebno likovni umetnici, osećaju kao siročići u sopstvenoj zemlji. To odgovara jedino političarima, toj parazitskoj klasi koja je iznikla devedesetih na ratnohuškačkim nacionalističkim narativima i koja nikada nije ni politički ni krivično odgovarala za nesreću koju je proizvela, naprotiv. Gradacija koja je u toj politici vidna jeste: nacionalizam, nacionalistička ideologija, nacizam. Da biste razumeli taj proces, nije vam potrebna politički angažovana umetnost, već samo razumevanje skorije istorije Evrope, na primer. Tu mi politička umetnost više liči na nekakvog klinca koji upozorava selo na nailazeću opasnost dok seljani samodovoljni “snom mrtvijem spavaju”. Istorija nas uči da autokratije, diktature (fašističke i druge) uvek imaju isti ishod kao posledicu sveprisutne samodestrukcije. Odsustvo odgovornosti, neznanje, pohlepa, korupcija, kao i sklonost primeni nasilja, nisu slučajnost ili greška koju je moguće ispraviti. Ne, to je proizvod takvog sistema i samo je pitanje kada će se i u kom obliku dogoditi sledeća nadstrešnica.
Kako se u ovom trenutku angažovana umetnost može zaista videti, čuti, (do)dirnuti, dakle osetiti i proživeti, ako imamo u vidu moderne tehnologije, kakofoniju medijskog sadržaja, kao i manipulacije koje otud proizlaze?
Na to pitanje je teško dati odgovor. Trenutno, dok likovni umetnici uz podršku drugih ne izgrade ili ne iniciraju formiranje ili makar početak formiranja konstrukcije koja bi u strukturi imala nešto od obrazovanja, sistema vrednovanja, prezentovanja, umrežavanja galerija, medija i institucija, pa sve do nacionalnih priznanja i uključivanja u važne međunarodne događaje itd., likovni umetnici se snalaze sami, kako znaju i umeju, i to vrlo često nije na čast mnogima, a sigurno ne pomaže u poboljšanju položaja likovnih umetnika uopšte. Politička umetnost je u još težoj situaciji jer se, bar u Srbiji, veoma teško kupuje, a i odnos galerista, privatnih pre svega, kao i kolekcionara, kojih opet nema mnogo, veoma je podozriv prema takvoj umetničkoj praksi. Isto je sa konkursima i umetničkim savetima po galerijama, koje mahom izbegavaju ovu vrstu umetnosti, verovatno zbog toga što izbegavaju moguće probleme koje oni koji su na vlasti svakodnevno nagoveštavaju ukoliko niste dovoljno servilni. Zatrpavanje informacijama – pored istinitih tu su iskrivljene ili kreirane – služi upravo tome. Tako da je razvoj tehnoloških mogućnosti i sveopšti pristup serviranju informacija s jedne strane manipulacija, a demokratizacija s druge. Ilustrovaću tu kompleksnost skorašnjim primerom. Kada je došao ruski avion da pomogne pri gašenju požara u Deliblatskoj peščari, euforija i trijumfalizam rusofila po društvenim mrežama, kao i rasprava između “Evropljana” i “Rusa”, eskalirali su do nepodnošljivosti. Potom se uključila i pomoć EU. Dakle, rasprava je promašila suštinu. No, tu je prostor za politički angažovanu umetnost. Mali prostor za igru, ali ipak postoji.
Šta nam je sve otvorila i pokazala radikalizacija društvenog života izazvana tragedijom u Novom Sadu? Na koji način vaša izložba reaguje na tu radikalizaciju?
Izložba postavlja neka pitanja koja ovde nisu postavljena nakon pada režima Slobodana Miloševića. Sam režim Slobodana Miloševića dugo je uživao veliku podršku građana Srbije, ili, preciznije i tačnije rečeno, naroda. I tu u jeziku, odnosno u značenju reči “građani” i “narod”, nalazi se mogući uzrok za katastrofalne posledice zločina nad zemljom Jugoslavijom i nad budućnošću mnogih generacija građana Srbije. Nisu Miloševića birali neki drugi do mi, nisu od njegovih zlih poduhvata glavu okretali neki drugi (neki drugi su bili nezainteresovani ili su tražili ćar u mutljagu) do mi građani Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca i da ne nabrajam. Nije za neke druge, nego za mnoge od nas ovde većinski albanski narod na Kosovu bio taj koga u ime nacionalnog jedinstva, prosperiteta ili ne znam čega već, treba iseliti, likvidirati ili potpuno potčiniti. I onda smo od njih napravili neprijatelje, čija vlast danas u izmenjenim okolnostima to isto radi srpskom narodu na Kosovu. U Sarajevu su deca i građani ubijani snajperom sa okolnih brda, a mnogi građani Srbije su od ovoga okretali glavu jer, kao, Srbija nije bila u ratu. U nekoliko radova na ovoj izložbi postavlja se pitanje odgovornosti. Narod ne može biti kriv za genocide, ali mora ponetu neku vrstu odgovornosti za svoje izbore i odluke. Naravno da o tome ne priča gotovo niko osim malog broja umetnika i novinara. I naravno da posledice takvog odnosa ne vode nikuda osim u ponavljanje nasilja, u ovom slučaju nad sopstvenim građanima, onima koji traže pravdu i krivce za 16 ljudi ubijenih pod nadstrešnicom u Novom Sadu. I opet sada, jedan broj ljudi, mada već znatno manji, naših sugrađana okreće glavu od očiglednog nasilja vlasti i policije nad mladim ljudima ili ih, te mlade ljude, krivi i optužje da ruše državu. Posle svega i posle svih podvala koje su nam ovi veseli ratnohuškači priredili? Ova izložba na neki način opominje.
Kao da je reč o neprekidnom generatoru za konflikte i krugove zabluda sa kojima ovo društvo teško može da se izbori?
Pa očigledno je da smo od Miloševićevog: “Niko ne sme da vas bije” na Kosovu Polju do Vučićevog: “Nikada više ‘Oluju’ nećemo dozvoliti” prešli pun krug. “Mi smo išli putem. Put je bio dug. Kasno opazismo da je taj put krug” (Tin Ujević). Mislim da je kapacitet nacionalističkog narativa u ozbiljnom padu, iako to na prvi pogled ne izgleda tako. Mladi ljudi su, bez obzira na šarolika ideološka opredeljenja, ubedljivo isturili kao svoj najbitniji zahtev da žele uređenu demokratsku zemlju, zemlju u kojoj se ispod nekih standarda društva i države ne može i ne sme ići. Oni su meni garancija da ću preostali deo života provesti u boljim društvenim prilikama. Spreman sam da im u tome pomognem svom svojom snagom. A svaka nova generacija moraće da bdi nad slobodom, to smo valjda naučili nakon 5. oktobra.
Vaš rad, asamblaž “Crno–beli svet” na crno–beloj podlozi, nalik šahovskom polju, postavlja tanjir sa kašikom koji je dopola ispunjen crnom materijom. Tu su i ekseri zakucani u crno–bela polja. Kako tumačite ovaj svoj rad?
Ovaj rad, kao i neki drugi radovi, poput “Pravila igre”, problematizuju arhetipske odnose koji su uspostavljeni i kao takvi figuriraju u ljudskim društvima. Tako je i šahovska igra postavljena kao igra između dve suprotstavljene strane u kojima je pobednik onaj koji preostane nakon što “pojede” onog suprotnog. Naravno, namerno sam banalizovao ugrađujući tu i viljuške, noževe, odnosno pribor za jelo. U radu “Crno-beli svet” u istom tanjiru imate crni i svetli ili beli deo. Da li ćete se odlučiti za crno ili belo? Ili vam možda padne na um da supu promešate? Eto, i tu sam, objašnjavajući likovni rad, pomalo banalizovao ili uprostio mogućnosti koje u komunikaciji likovni rad ima. Za neke od radova na izložbi nazivi su važan deo rada, i ma koliko se na trenutak čini da su previše usmeravajući, kako to na jednom predavanju na Filozofskom fakultetu kaže moderator, približava ih vizuelnom aforizmu ili političkoj psovki. Mislim da je ugradnja duhovitosti i dedramatizacija važan element rada, koji pomaže komunikaciji sa gledaocem i uvodi gledaoca u prostor postavljanja pitanja, što je meni veoma važno, jer politička umetnost, kao i svaka druga, ne postoji bez te komunikacije. Fašistički pogled na svet postoji u raznim kamufliranim formama i nadam se da politička umetnost može doprinetu ogoljavanju i detektovanju tih alotropskih modifikacija fašizma.
Da li se uopšte može izaći iz retorike u srpskoj politici koja forsira stav kako su “naši” mahom žrtve, a “njihovi” počinitelji zla?
Ta priča “Naši i njihovi” naslov je jednog rada na ovoj izložbi i ima vrlo eksplicitan rezultat ili vidnu posledicu, koju, eto, ostavljam vašim čitaocima da je otkriju na samoj izložbi. Inače, to da, kad naši upadnu u njihovo selo i pobiju starce, žene i nejač, to zovemo oslobođenjem, a kada to isto urade njihovi – zločinom, imamo priliku da i dan-danas, trideset godina nakon završetka ratova, vidimo kao princip koga se drže na svim stranama. Takav pogled na istoriju, istorijske događaje, procese i njihove posledice neophodno je potpuno promeniti. Ima intelektualaca i istoričara koji imaju objektivniji pristup, ali dok su na vlasti ljudi koji su bili akteri ovih pogubnih politika i uživaoci privilegija i materijalnih pogodnosti, ne možemo očekivati da do promene filozofije “naši – njihovi” dođe, to je bar sasvim jasno. Predstojeća izložba “Crno-beli svet – uvod u fašizam” govori o crno-belom svetu, svetu “naših i njihovih”, svetu kamufliranog fašizma. A svet je odistinski sve osim crno-belog. On je u mnogo boja i sa mnogo mogućnosti da bude harmoničan. Svet “naših i njihovih” odgovara samo onima koji žele da nasiljem vladaju nad drugim ljudima i koji mi ljudi treba da budu u tim njihovim naumima sprečimo. Crno-beli pogled na svet je seme za sve vrste nasilja jednih ljudi nad drugim ljudima. Seme fašizma. Ova izložba postavlja pitanja o tome, a odgovore ćemo morati pronaći u stvarnom svetu ili ćemo živeti u atmosferi nejednakosti, nepravde i nasilja.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Reditelj Milutin Petrović najavljuje osnivanje Asocijacije radio-televizijskih, filmskih i scenskih stvaralaca, koja će ponuditi pogodnosti koje druga udruženje nemaju. Srđan Dragojević kaže - ćaci udruženje
Na početku sedamdesete sezone, obeležavajući 30 godina od smrti Aleksandra Popovića, Atelje 212 premijerno izvodi predstavu „Ceo život za godinu dana“ po njegovoj istoimenoj tv seriji
Na Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije biće čak 12 filmova i četiri serije - nastavak puta ovog festivala da filmove sa prostora Jugoslavije približi publici
Izraelski ministar kulture najavio je oduzimanje državljanstva Juvalu Abrahamu i Rejček Šor, rediteljima filma „NAZA“ koji je u Veneciji dobio Specijalnu nagradu žirija. U filmu se naime tvrdi da je izraelska vojska ciljala civile u Gazi
Šabačko pozorište je ostalo bez 15 predstava zato što je tako odlučila direktorka. Zbog toga 80 posto glumaca ansambla nije stalo na scenu godinu i po dana. Međutim, budžet pozorišta je 15 miliona dinara
Prvi na Studentskoj listi Ilija Srdanović bi oberučke trebalo da prihvati poziv na TV duel Aleksandra Vučića, prvog na listi Ujedinjena Srbija. Naravno, pod određenim uslovima
Naprednjaci su ugrabili sve notare da bi prvi predali listu. Bio je to mali autogol – jer studenti su od prikupljanja potpisa napravili feštu i odličnu reklamu. Tako nekako će izgledati cela kampanja
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
