Svak po meri svoje snage

Razgovarali smo u pauzi za ručak snimanja novog ciklusa televizijske serije Otvorena vrata, a neposredno pre beogradskih premijera dva filma u kojima Bogdan Diklić igra glavne uloge: Mamaroš Momčila Mrdakovića i Odbrana i zaštita Bobe Jelčića, koji će biti prikazan na predstojećem Festivalu autorskog filma u Beogradu, koji počinje 28. novembra. U Mamarošu Diklić igra Peru, sredovečnog kinooperatera, zaljubljenika u film i bioskop, koji uspeva da u vreme poslednjeg bombardovanja Beograda ode u Ameriku i tamo počne novi život. U hrvatskom filmu Odbrana i zaštita Diklić igra Slavka, Hrvata iz Mostara, koji pokušava da reši dilemu da li da ode na sahranu svog starog druga, Muslimana, od koga ga je rat razdvojio. Dve najnovije nagrade u karijeri, obe za najbolju ulogu, Bogdan Diklić je dobio upravo za taj film: na Sarajevskom filmskom festivalu, i na Filmskom festivalu u Puli.

Osim dve pomenute, Bogdan Diklić je odigrao preko sto uloga na filmu i u pozorištu. Pomenućemo još samo dve najnovije, pozorišne: u predstavi Zločin i kazna Jugoslovenskog dramskog pozorišta i u predstavi Na dnu, Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu.

„VREME„: Na snimanju ste po ceo dan…

BOGDAN DIKLIĆ: … osam sati dnevno, ima nas nekoliko koji svakodnevno snimamo, što jeste malo naporno…

… u Otvorenim vratima igrate bivšeg savetnika bivših ministara…

Ja sam bivši savetnik bivših ministara za sve i svja, i kao i u prvom ciklusu Otvorenih vrata – znači kao i pre dvadeset godina – glumim čoveka koji je i dalje vrlo uspešno neuspešan i to mu izuzetno dobro polazi za rukom. Igram čoveka koji je luzer, koji šta god da pokuša, sve mu se izvitoperi, čoveka malo nižih misaonih sposobnosti, ali svakako dobroćudnog i dobronamernog. Ali, sve će se to videti u seriji.

Mamaroš je premijerno prikazan pre tri dana, pa se zna da je Pera koga vi igrate u tom filmu uspeo u životu…

Pa, ne znam, zavisi kako ko tumači uspeh u životu. Uspeti ne znači imati.

…uspeo je zato što je ostvario svoj san: Pera radi ono što najviše voli na svetu – pušta filmove u svom bioskopu. Taj bioskop je istina putujući, ali – šta smeta.

Jeste, Pera je našao jedan izdrndani kinoprojektor i prikazao je film na terasi zgrade u Njujorku. Na snimanju te scene je učestvovalo četrdesetak dece, crnčića, belčića, Eksimčića, Portorikančića, Kineščića, bilo je i nekoliko Srpčića, ali se u tom kadru nema utisak da ih je toliko, i to toliko različitih. Meni jako nedostaju ta deca u tom kadru, mislim da su ona važnija od kadrova iz Pastira Kostje, filma koji im Pera prikazuje. Ali, s obzirom na to da imate neverovatno malo vremena da u Njujorku na terasi jedne zgrade snimite sve što vam treba, mi smo bili u velikoj panici i, eto, nije bilo vremena da se snime i sva ta deca.

Mamaroš će se razlikovati od sada aktuelnih domaćih filmova zato što daje nadu, ostvarivu nadu.

U stvari, film nudi nadu onom ko želi da se iščupa iz nečeg u čemu ne želi da živi, pri tom ne mislim na geografsko područje, nego na okolnosti u kojima živi, da će uspeti. Radnja filma se odvija 1999. godine, a kao što znamo te devedesete nisu rezultirale bogznakakvom srećom u ovoj zemlji i na ovim prostorima. Zato je ta ostvarena nada koju nudi film važna.

Slučajnost je htela da se baš u danima pred premijeru u svetu zvanično ukine klasična projekcija filma pomoću projektora i filmske trake u korist digitalizovane projekcije, pa se Mamaroš doživljava i kao oda staroj „tridesetpetici“ i kao nostalgija za bioskopima. Mnogi od nas pamte treperavost slike i krčanje tona…

…pamte miris bioskopa, onih podova premazanih olajem, jeftinog mirisa osveživača jorgovana, škripe drvenih stolica, semenki. Kako to sad nekom objasniti? Mladim ljudima koji nisu to doživeli, a bojim se da i neće.

Hajde da budemo pozitivni, možda će nedavna inicijativa reditelja Srđana Dragojevića, koji je prozvao ministre zbog prodatih bioskopa, pomoći da se u naš život vrati ta stara vrednost – bioskop.

Razmišljam ja pozitivno. Nije to pitanje Ministarstva kulture, niti nečije odluke. To je pitanje vremena. A vreme u kome se to događalo bilo je rasterećenije, bezazlenije, normalnije. Vreme bioskopa je bilo i vreme još raznoraznih sadržaja koji su i te kako prijanjali za ljudsku dušu i u kojima se ona veoma lepo snalazila. Ljudska duša se danas ne snalazi u moru gluposti i samoobmana. Ja stalno pominjem taj internet i mobilne telefone i ostale stvari koje odvlače čoveka od njega samog. Pa setite se kako je divno bilo kad smo se dopisivali. Pa pišete pismo, pa kupite koverat i marku, pa mala svečanost kad šaljete pismo, pa odete i pošaljete ga ekspres preporučeno da što pre stigne! Takve stvari pripadaju čoveku. Ja ne kažem da je internet glupost, ali čovek je izmislio nešto što ne ume da podredi sebi i gubi se u tom tehnicizmu i ne znam kojim sve izmima. Ili, Nova godina je, pa tražite lepe čestitke, pa ih nađete kod uličnog prodavca, ali on nema odgovarajuće koverte, pa idete, pa obilazite po kioscima, tražite, pa konačno nađete ali tamo nema markice od toliko i toliko dinara, pa onda kupite za svaki slučaj nekoliko čestitki više da odgovorite i onima od kojih ne očekujete čestitku, pa onda kroz onaj beli, beli sneg vratite se kući, skuvate sebi kafu, uzmete spisak ljudi kojima hoćete da pošaljete čestitku, i – pišete pažljivo, trudeći se da vam rukopis bude lep. Kako zvuči ovo što ja sad pričam? Meni zvuči poetično. Ali nisam ja taj koji poetično priča, nego su događaji o kojima pričam bili i poetični i romantični, samo nismo imali svest o tome da su oni takvi. Sad imamo svest i sad smo sentimentalni i nostalgični u odnosu na to doba, a to se, naravno, da se vratim na početak, i te kako odnosi i na bioskope koji su bili institucija od ogromnog značaja u sazrevanju mladih ljudi. Kad devojka pristane da ode sa momkom u bioskop, pa to već nešto znači! Pa ako je on uhvati, onom znojavom, uplašenom rukom usred projekcije za ruku, a ona je ne izvuče, pa to znači možda će se posle toga i ljubiti. To je bilo neko, rekao bih, normalno sazrevanje. A sad se dopisuju i zaljubljuju iako se nikad nisu ni videli.

Da ste vi kinooperater, koje biste filmove puštali?

Ima ih mnogo koje bih ja puštao, svi oni polako postaju klasika. Znam i koje ne bih puštao, to sigurno! Svakako ne bih 90 odsto američke kinematografije – čisti treš! To su filmovi koji kontaminiraju. Sav taj treš kontaminira dušu, takve filmove sigurno ne bih puštao. Stalno nam prikazuju neke konfekcijske serije, neka ubistva, neke filmove koji su devijantni do te mere da ih je nepodnošljivo gledati. Devijantne stvari nikada neću i ne mogu da prihvatim.

Igrali ste u Mamarošu zato što vam se dopao scenario. S obzirom na to da je to prvi film Momčila Mrdakovića, bilo je rizično…

Pa, nije meni Mrdaković prvi debitant u životu!

Hoću da kažem da glumački rezultat ne zavisi samo od glumca nego pre svega od reditelja i scenariste, od partnera, vi se svakog puta dajete, ali vaš uspeh ne zavisi samo od vas.

Jeste, zavisi i od muzike i od svega ostalog na filmu, i jeste, ja se svakog puta dajem. Ko hoće čestito i pošteno da uradi to što radi – daje se. Evo, i vi se sad dajete, i vaš kolega što me fotografiše, i on se daje. Ako sebe uhvatim da se švercujem, onda to neću ni da radim ma šta to bilo: da l’ je to uloga u pozorištu, ili čišćenje stana usisivačem. Jako vodim računa šta pričam, kako pričam, ne želim nikoga da povredim, a opet želim da budem iskren. Ne želim da prostirem svoju intimu, ali, s druge strane, čovek je negde prinuđen da to čini. Ja imam veliku odgovornost prema javnoj reči, prema reči uopšte i nije mi svejedno. Zadnjih nekoliko dana je svega toga isuviše: dva filma, radim Otvorena vrata, radio sam predstavu u zagrebačkom HNK-u, sve to privlači određenu medijsku pažnju, a ja sam jedan, i jako mi je teško da uvek budem raspoložen, koncentrisan i da do nijansi artikulišem ono želim da kažem.

Vaš drugi aktuelni film, Odbrana i zaštita, kao i prethodni, podseća nas na vreme devedesetih.

Da, između ostalog film Odbrana i zaštita govori i o podelama. Mi se, nažalost, još uvek delimo po raznim „osnovama“ i na razne načine, a postoji samo jedna podela: na ljude i neljude. I ljudi treba da pomognu neljudima da i oni postanu ljudi. Deljenje je velika tragedija ovih prostora, ali iz te tragike treba da se izađe, a ne da se u njoj učmalo tavori do u beskonačnost. Stradanja su bila velika… bilo je žrtava… bilo je krivaca… i svi smo štošta izgubili.

Slavkova dilema, otići u drugi deo Mostara na sahranu prijatelju ili ne, i izbeći zamerke komšija, njegovih hrvatskih sunarodnika, zato što oplakuje jednog Muslimana, čini se nerešivom.

Film govori i o aktu savesti pojedinca. Slavko je po meni veliki junak: mnogo toga ga razbija, mnogo toga ga muči. A on ipak, kao Hrvat, ode u istočni deo Mostara na sahranu svog prijatelja Muslimana. On ipak ode na tu dženazu. Eto to je Slavko. On je paradigma svih naših malih života nad kojima se stalno tresemo, tresemo se nad prolaznošću koje nismo svesni u dovoljnoj meri i umesto da je učinimo što lepšom, mi je činimo što tužnijom. Hiljadu puta sam čuo: ma šta, jedan život imam! Pa baš zato što jedan život imaš, potroši ga kako treba!

Vama vaša profesija omogućava da delujete na ljude…

Ona mi omogućava da delujem ne samo na ljude oko sebe nego i na sebe. Zato i radim ovo što radim! Starac Siluan je govorio: „Svak po meri svoje snage.“ Svi smo stvaraoci, svi treba da pokušamo da stvorimo bolji svet, i bolji svet će se dogoditi. Ja u to duboko verujem. Ja sam verujući čovek, ali nisam normativno i juridički verujući. Poješću pljeskavicu u vreme posta, i mislim da to neće biti preveliki greh. Ali će biti ogroman greh ako poželim da vas udarim. Znate, sva ljudska prljavština kontaminira univerzum. Vera je, između ostalog, i nastojanje čoveka da ne kontaminira, da ne truje. Da se osmehne, da kad uđe u pekaru pogleda pekara u oči i kaže mu „dobar dan, molim vas kilogram hleba“, a ne „daćeš mi leba“. Lepši je život! Mene interesuje da učestvujem u stvaranju lepšeg života koliko mogu. Često mi to ne uspeva, ali se barem trudim.

U poslednje vreme bili ste i profesor – učili ste kolege iz Zagreba, glumce Gospođe ministarke Olivera Frljića, da govore srpski onako kako se govorilo u Nušićevo vreme.

Pa šta, mene su učili bosanski, učili su me mostarski, što da se ne pomažemo! Divni su bili, i Bogu hvala što se takve stvari dešavaju.

U vašem matičnom pozorištu, u Jugoslovenskom dramskom, pojavite se u Zločinu i kazni samo da biste izgovorili jedan monolog.

A što da ne – ne kažem ja to vama, nego hoću da kažem: zašto da ne igram male uloge! Pa, ima filmova u kojima imam samo jedan kadar! Mislim da mi je ova najmanja koju sam u pozorištu ikad imao. Neka je! Uživam u njoj, uživam u ritualu da dođem u svoju garderobu, da se presvučem, da sudelujem u jednom ozbiljnom komadu ozbiljnog pisca i ozbiljne rediteljke. I opet ću, i opet bih! Možete vi meni dati da ja u nekoj predstavi imam svaku rečenicu, svaku scenu, ako to meni ne stvara nikakvo zadovoljstvo, nikakvu radost, ja ću da odem odatle. Pogotovo sad, sa 60 godina i sa 40 godina iskustva. Zaslužio sam da, u tom smislu, počnem da poštujem i sebe! Četrdeset godina zdušno i pošteno radim ovo što radim, učestvujem u umetnosti, glumac sam, u glumi sam, ona je u meni, i sad treba sebi priuštiti što više radosti.