Retkom kultu u pop muzici bivše Jugoslavije koji je uspeo da se dočepa i zelenih grana karijere, mariborskom sastavu Lačni Franz (LF) bilo je krajnje vreme da se ponovo pojavi u zemlji gde Vaterpolisti uzimaju što su oduvek i hteli a Cigani u prahu su glavni izvozni artikl. Jer, ovde novi naraštaji (tzv. novinara?) nalaze da je 30 slova previše za pismene a copy/paste preteško za savesne pa je počeo da se pominje Lični, Lažni… Pravoslovan i sl. Da ne bude i Predić umesto Predin, a? Pravo slovlje dolazi sa Juga a onaj prvi Franz sa severa. I nekim čudom kod nas nemaju tribjut grupu.
Ujedinili su se i iz jednog od najboljih mogućih razloga, da komercijalno podrže koncerte/smotre novih, mladih bendova. Uostalom, ni Gladni Džo ne bi imao ništa protiv, u Srbiji čija svaka vrata nose Kvaku 22. Za novi početak, posle nekih 17 godina, samo jedno koncertno veče – na nekadašnjem poprištu, u velikoj sali Studentskog kulturnog centra/SKC-a. Ulaznice po 1000 dinara, kod tapkaroša su na kraju malo jeftinije, a oko 1000 ljudi radosno popunjava prijatan, gotovo iznenađujući starosni raspon i zaprepašćujuće dobro se seća nimalo lakih tekstova na slovenačkom; ne pevaju samo oni koji retko izmile na svetlo društvenog života.
Doveli su čak i sastav za zagrevanje, Mi2 – raznoliki i ubedljivi, govore srpski i dobro su primljeni. A onda, takoreći deceniju posle etički važnijeg gostovanja u Sarajevu, Lačni Franz su u odličnoj sviračkoj formi, a i izgledom nekako svežiji nego kad su se razišli. Svojevremeno Bregovićeva poštapalica za podsmeh ljubimcima kritike, ovi Štajerci zvuče ubedljivo kako bi i gabaritom najvećoj ekipi rok scene jedino priličilo. Završna, druga postava (Milan Prislan je slikovitog Ota Rimelea za gitarom zamenio 1987, od albuma Sirene tulijo, Helidon) besprekoran je kvintet, pojačan mladim perkusionistom Sergejom Aranđelovićem, ovde nedavno gostujućim sa Fake Orchestra iz Ljubljane, na obnovljenom džez festivalu. Klasične, teške, ali pitke pesme kao Tiha voda i Na svoji strani smenjuju se sa onim nazubljenim kao Bog nima telefona – ono što je pre četvrt veka bila alternativa, odavno je s margina ušlo u glavnu struju i bitno je promenilo.
Zanzibar i Mirno morje, Miki Maus potvrđuju da program predstavlja Best of… Live, a romantik/erotik Zoran Predin – malo zvučeći na Koena i malo ličeći na Klunija – upušta se u svoje šarmantne kozerije i asocijacijama nadahnuto vodi publiku ka starim favoritima Naj Ti poljub nariše ustnice, Prosim, pazi da mi ne pohodiš podočnjakov i Ne mi dihat za ovratnik. Naravno, Predin ne odoleva porivu da tempom davno izumrlih preživara saopšti ono što većinom znamo, ali niko ne priča bajate viceve bolje od njega; ili su tamo tek nedavno prevedeni? Kako god, suština je u načinu/stilu isporuke pa biva i smešno. Da je stand–up komičar, penzionisali bi ga zbog proširenih vena na nogama, a ovako je najzad popravio slab utisak svog jedinog tzv. solo nastupa u Beogradu, početkom tekućeg milenijuma.
Raspevana Zadnja večerja i manifest Ambasadorji užitka neminovno vode ka vrhuncu, znalački potcrtani Prislanovim obimnim, ali nenametljivim deonicama: tradicionalni rok, prvorazredno izveden. Posle sat i po nemoguće je nemati bis za koji su ostavljene četiri pesme, gromada kakvu malo ko na svetu može da prebaci Mravljinčarji in čeladarji, iznosi klavirsku harmoniku, neumitno sledi primalni nacionalni krik Praslovan, prekrasna i sudbinski pomirena Čakaj me da bi karakteristično završile opake, zviždeće Zarjavele trobente.
Iz zemlje koja zna zašto je otišla (i uživa), u zemlju koja ne zna zašto, ali odbija ikuda da pođe, za razliku od svog predsednika LF su došli da podsete zašto smo bili mladi surfujući na novom talasu. Pobegulje iz slovenačke redovnosti, iz pristojnog građanskog života u maloj, sređenoj i dobrostojećoj sredini, grle svoju vernu publiku koja u bolju budućnost nikad nije stigla. U takvih nekoliko trenutaka lepo je biti zajedno i deliti sreću. Nežna sećanja na bunt su solidna mera za današnji smisao, ako ga ima.
