Kada ophrvani lepljivom avgustovskom vrućinom i posle šarolikih fasada crkava, tornjeva i palata istorijske Venecije, revije arhitekture koja vam se niže pred očima dok plovite vaporetom (vozilom javnog prevoza na vodi), stignete do istočnog dela, do sasvim drugačijeg ambijenta, do Arsenala, područja legendarnih lučkih i vojnih skladišta i Đardina, venecijanskog gradskog parka, ukazaće vam se, sajmu nalik, spektakl svetske arhitekture, smotre koju upriličuje Venecijanski bijenale arhitekture.
Kontroverze oko ovogodišnjeg 12. po redu, otvorenog 29. avgusta, iskazane suprotstavljenim ocenama komentatora „najbolji do sada“ („Sandej tajms“), naspram „ne bi ga trebalo više održavati“ („Internešenel“), nagoveštavaju prekretnicu u arhitekturi, ali možda da ne budemo pretenciozni, nagoveštavaju naznake zaokreta u stremljenjima globalne kulture. I ovaj bijenale arhitekture, očito pod uticajima svetske ekonomske krize, podstakao je crva sumnje koji već poodavno nagriza savest čovečanstva o pogubnim potrošačkim ekstravagancijama, o rasipništvima opasnim po opstanak planete, evidentnim klimatskim promenama, rastućem siromaštvu u svetu… U tom je stilu i kuratorka Bijenala Kazujo Sejima (dobitnica prestižne Pritzker nagrade za arhitekturu 2010, iz tima SANAA iz Japana sa partnerom Rjue Nišizava i prva žena kuratorka ove smotre) zadala temu Bijenala „Ljudi se susreću u arhitekturi“, namerenu na pomak interesovanja sa zgrada, u svetu sve grandioznijih i spektakularnijih, i gradova sve većih i raštrkanijih, na njihove sadržaje, značenja i suštinske kvalitete od uticaja po stilove življenja. Koliko je u tome uspela i koliko je shvaćena od kuratora nacionalnih paviljona, posetioci mogu da procene do 21. novembra.
Po obimu znatno manji nego ranijih godina (kuratorski deo je prepolovljen i deo Arsenala prepušten je nacionalnim selekcijama država koje nemaju svoje paviljone (Albanija, Bahrein, Ukrajina, Hrvatska itd.) i ovogodišnji Bijenale arhitekture suočio se sa starom dilemom: šta izlagati na izložbi arhitekture ako se ne prikažu sami objekti jedan na jedan. I odgovor u instalacijama koje dočaravaju atmosferu, nematerijalni čulni i spiritualni svet koji čini arhitekturu umetnošću otvorio je agendu pozvanim učesnicima: svet u oblacima, nevidljive zgrade, večne strukture. Tako je pejsaž oblaka ostvaren saradnjom arhitekte Tetsuo Kondo i Transolar inženjera, gde elegantna spiralna rampa vodi posetioce kroz oblake generisane vodenom parom u prostoru Arsenala, dočaravajući maglovite vizije neodređenosti. I sa tim utiskom posmatrač ulazi u novi prostor, u instalaciju Arhitektura je vazduh Junja Išigamija, inače osvajača Zlatnog lava. Instalacija od upletenih karbon-fiber niti raspetih prostorom Arsenala kao stubova koji dočaravaju obrise imaginarne zgrade, zamućujući granice između prostora i strukture, transcendujući koncepte lakoće i težine koji pomeraju ograničenja materijalnosti, vidljivosti, tektonike, debljine, i najzad i same arhitekture. Nadalje, posredstvom žive slike, sinemaističkim iskustvom prikazana je zgrada novoga Roleks Obrazovnog centra u Lozani, autora same kuratorkine grupe SANAA iz Japana, zgrade koja dodirujući što je manje moguće tlo na kojem stoji, u vidu perforiranih valovitih ploča prikazane naručenim filmom Vima Vendersa, gde je ovaj filmadžija posredstvom velikog ekrana pokušao da iskaže kuratorkinu interpretaciju osnovne ideje „ljudi koji se susreću u arhitekturi“. Potom je u jednoj od prostorija na stotinak TV ekrana posetilac mogao da bira svoj kutak meditacije pred magičnim ekranom i da sazna o razmišljanjima svakog od pozvanih učesnika Bijenala i o njegovom pristupu arhitekturi. Podsećanje na danas već klasičan pristup arhitekturi, omogućio je prikaz koncepta nazvan Radno mesto grupe Studio Mumbai iz Indije, koji je i osvojio Specijalno priznanje bijenala, a koji je u tvrdom drvetu bravuroznim drvodeljskim veštinama dočarao lepote drveta, ali i umetnost zanata u eri zabludele postindustrijalizacije.
Zlatnog lava za prikaz nacionalne selekcije, tj. za pobednike Bijenala proglašena je selekcija Kraljevine Bahrein, ostrvske zemlje u Persijskom zalivu, inače poprištu dubaizacije, velikih građevinskih poduhvata podsticanih novcem od izvoza nafte, sa već poznatim ekstravagancijama. Kuratori ove ostrvske zemlje su kao suprotnost besmislenim rasipništvima viđenim u susedstvu, stali na stranu lokalnih ribara i na Bijenale doneli njihove ribarske kolibe, primerke samonikle arhitekture, dela naivne smernosti, iskrenosti, skromnosti, a sve propraćeno intervjuima sa ribarima kojima se habitat menja nasipanjem priobalja i nasilnim proširivanjem tla zatrpavanjem plitkog mora, inače staništa brojnih riba od kojih zavisi životni opstanak ovih ljudi.
U Đardinima se nižu nacionalni paviljoni sa selekcijama ministarstava – mnogo bi prostora trebalo da se opiše šarolikost pristupa. Uglavnom su se svi trudili da odgovore na zahteve kuratorke i da promišljeno i odgovorno kažu mnogo sa malo. Nacionalnu selekciju u Paviljonu Srbije predstavila je instalacija grupe „Škart“ (Đ. Balmazović, D. Protić, G. Petrović) prema poeziji Vaska Pope. Može se reći da je to uspešniji nastup nego ranijih godina, publika je lepo primila performans klackalica, deljene su i majice sa natpisom worker – radnik, a složeni glasovi hora na poljančetu ispred pevali su Bandjera rosa i slične prkosnice koje su se orile gradskim parkom Đardini, verovatno shvaćene više kao pank nego u izvornim značenjima. Brojni kolateralni događaji u dvadesetak prostora istorijskog jezgra, u galerijama i holovima, začinili su atmosferu Venecije i arhitekturom iz galerija.
Dok je samo otvaranje ovogodišnjeg Bijenala arhitekture obeleženo novim osvajanjima prostora Venecije, u palati Đustinijano iz 15. veka, na Kanalu grande, tik nadomak Svetog Marka, predsednik Bijenala Paolo Barata inaugurisao je spektakularno rekonstruisanu salu stubova Sala del Colonne (550 metara kvadratnih), da bi u Đardinima potom otvorio i novu biblioteku, Arhivu svih dosadašnjih Bijenala. Dva različita pristupa arhitekturi, svaki od izuzetne vrednosti u svojoj disciplini – revitalizacija istorijske zgrade i njeno recikliranje za moderne potrebe, i primer modernog dizajna uz korišćenje dostignuća savremene tehnologije – Bijenale je osvojio na trajno korišćenje i za nastupajuće događaje i dolazeće generacije.
