Izložba
Postmodernizam je prisutan
Radovi devetnaest umetnika na izložbi "Da li smo još uvek postmoderni?" u Kući legata pokazuju je postmodernizam, iako je zvanično trajao do kraja devedesetih, i dalje deo savremene umetnosti
Na džez festivalu u Peruđi Soni Rolins je izludeo publiku. Po njegovom odlasku s bine niko nije ni mogao da traži više, neretko zaronjen u misli šta li još vredi slušati posle ovako veličanstvenog, gotovo neverovatnog doživljaja. ‘Poslednji od bopera’ požnjeo je sve moguće komplimente, a najtačniji je tako jednostavan: ‘Genije na delu’
Čuvajući povlašćeni položaj jednog od vodećih i najvećih evropskih džez itd. festivala, Umbria Jazz (dalje: UJ) u Peruđi ovog leta obeležavao je svoju 35. godišnjicu. U areni ‘Santa Đulijana’ (Giuliana) na atletskim terenima podno drevnih zidina započeo ga je trijumfalni koncert domaćih, s novom italijanskom pevačkom zvezdom: Mario Bjondi (Biondi, ne mešati ga sa starijim piscem istog imena/prezimena) prijatno zalazi među novije Sinatrine sledbenike, a zanimljivo je da njegov komercijalni uzlet počiva na albumu Handful Of Soul (2006) za čiju je naslovnu numeru muziku Duška Gojkovića dopunio stihovima/vokalom. Jubilarni UJ u velikom stilu završili su koncerti Ališe Kiz (Alicia Keys), Editors i R.E.M.
Ostanimo ipak kod italijanskih džezera, kako smo i obećali prošle nedelje u izveštaju sa francuskog festivala Jazz A Vienne (JaV). Među uzdanicama UJ opet su Đani Baso (Gianni Basso), Đanluka Petrela (Gianluca Petrella), Danilo Rea, Enriko Pjeranunci (Enrico Pieranunzi) itd. koje je i naša publika upoznala u dugom rasponu od nekadašnjeg Beogradskog džez-festivala do skorašnjih ‘paketa’ UJ u Beogradu/Novom Sadu. No u ovoj deceniji u vrh evropskog džeza izbijaju mlađi italijanski saksofonisti kao Stefano di Batista (Battista, alt/sopran) i Rozario Đulijani (Rosario Giuliani): Batista sa svojim robusnim albumom/kvartetom Trouble Shootin’, starinskom postav(k)om bez basiste gde međunarodne note daju odlični bubnjar Greg Hačinson (Hutchinson) i Hemond-orguljaš Baptist Trotinjon (Baptiste Trotignon); nešto liričniji Đulijani s kvintetom čiji je trubač Flavio Boltro. Melodioznost i nadahnute improvizacije ovakvih standardnih džez-saksofonista verovatno duguju i tradiciji belkanta, što važi i za njihove naočite trubače – Fabricio Boso (Fabrizzio Bosso) kod Batiste i, pre svih, Paolo Frezu (Fresu) koji uspešno počinje i američku karijeru, kako pokazuje njegov zapažen rad s Karlom Blej (Carla Bley, vidi prošli broj „Vremena’). A pre svega nekoliko sezona, Frezu je s ovdašnjim sviračima nastupao u retkim beogradskim džez-klubovima…
SVUDA PROĐI: … u Beograd dođi. Program UJ ‘08. uz Karlu nosili su i mnogi koje smo nedavno imali prilike da ugostimo i na našim pozornicama, npr. Čarli Hejden (Charlie Haden 4tet West), Bred Meldou (Brad Mehldau Trio), žestoki Džejms Karter (James Carter 5tet) i niz zvezda iz davnih vremena. No, što se tiče ponavljanja u odnosu na ovogodišnji festival u Vjenu, pomenimo samo Mariju Šnajder (Maria Schneider), Henkoka (Hancock) i nategnuti soul-paket koji je zamenio Etu Džejms (Eta James). Mladi pijanista/pevač Devel Kroford (Davell Crawford) iz Nju Orleansa lepo napreduje i vokalno i zabavljački, pa je šteta da je nastupao bez svog benda, no Roberta Flek (Flack) je razočarala, u skladu sa lošim glasom koji je poslednjih godina prati. Mušičava i rasejana, u brojnim numerama jedva da je pevala više od ogoljenog refrena, osim informativnih verzija The First Time Ever I Saw Your Face i Killing Me Softly With His Song – balada koje je ranih sedamdesetih učinila klasičnim ‘stiskavcima’ – poštapala se oveštalim materijalom, pa je solidan prateći sastav peglao stvar. Odahnuli smo kad je završila, da neprijatnost ne bude veća.
I u Peruđi su se nekadašnji avangardisti/modernisti uglavnom pokazivali kao vrsni stilisti (ne u značenju iz modne/odevne industrije, doduše). Ogromni Miroslav Vitouš (Vitous) decenijama posle fuzijskog džeza zatekao se sedeći za omanjim kontrabasom u postavi s dvojicom Talijana, i u muzici preozbiljno skucanoj u notne listove. Gitarista Bil Frizel (Bill Frisell) vozio je s ritam-sekcijom kroz standarde i stilove kojima se, izgleda, rado vratio (kantri, folk…), dodajući im makar efekte naučene u avangardi i eksperimentima. Saradnik super-rokera, altista Dejvid (David) Sanborn došao je s malim sastavom i dodao mu još toliko domaćih duvača za umereno zanimljive interpretacije neočekivanog, poznatog repertoara. Gitarista Filip Katrin (Philip Catherine, davno u Focus) s domaćim je doajenima Enrikom Ravom (Enrico Rava, truba) i Aldom Romanom (bubnjevi) zadivljujuće odavao poštu Četu Bejkeru (Chet Baker). No tenorista Čarls Lojd (Charles Lloyd New Quartet) nije se toliko smirio da nas ne bi iznenađivao, parao uši i terao da pratimo može li se još nešto novo.
SUPER SONI: Naravno, glavna zvezda i u Vjenu i ovde bio je, posle smrti Oskara Pitersona (Oscar Peterson), verovatno najveći živi džezer Soni Rollins (Sonny Rollins, 78). Naj-epitet podrazumeva i da je neprevaziđeni improvizator i svinger, oporavljen posle duže pauze i smrti svoje dugogodišnje supruge/saradnice Lusil. Ogroman, s potpuno sedom bradom i zalizanom kosom, u vijorećim košuljama i krajnje škrt na rečima, Soni je doslovno živi spomenik kreativne muzike XX veka. A tek kako zvuči! Već u prvoj numeri demonstrira šta sve tenor-saksofon može u rukama takvog majstora, od najdubljih i najdužih tonova do najbržih niski, od ‘udaranja’ klapnama-na-prazno do neverovatno bojenih piskanja. To je ujedno i zagrevanje za njegov već ustaljeni kvintet, u kom duge solaže imaju svi, najčešće trombonista Klifton (Clifton) Anderson i mladi gitarista Bobi Brum (Bobby Broom). Sve kompozicije tokom večeri traju po 15-20 minuta pa i više, bez trenutka dosade. Gotovo po pravilu, svaka treća je kalipso ili slično, kao Rolinsova životna/omiljena St. Thomas ili Don’t Stop The Carnival.
Uzleteli sastav briljira, a Soni – neprevaziđen u malim varijacijama – solira i vodi zaprepašćujućim dahom i energijom. Gotovo bez izuzetka, koji god svirač krene u svoju deonicu, saksofon ga prati i podržava, nenametljivo pletući melodije i ukrase oko linije tad vodećeg instrumenta, sve dok ovaj ne uzleti ka kulminaciji; pred kraj solaže opet saks dočekuje ‘ispred luke’ i obuzima ga kao puzavica. Čak je i bas-gitarista Bob Krenšou (Cranshaw), pouzdan kao stena i Rolinsov saradnik više decenija nego što su mnogi od vas živi, iz pozadine imao nekoliko melodičnih izleta, a Sonijev duel s bubnjarem Kobijem Votkinsom (Kobie Watkins) je vrhunac kakvom retko prisustvujete. Sve to znalački dopunjava afrički perkusionista Kimati Dinizulu, toniranim zvukovima kako je sad u trendu.
Snaga Sonija Rolinsa očito nije samo u plućima, jer se puno kreće velikim binama, iako nezgrapno zbog problema s kukom. Povremeno čak i zaigra, nagazi na ‘rampu’ da pozira fotografima, izaziva prve redove na ples… I iznad svega, tako jasno voli da svira, tenor-saks kao da je produžetak njegovog tela. U Vjenu je bez pauza među numerama spalio preko dva sata muziciranja i otišao iza kulisa, a ovacije su bile jače nego što sam ikad čuo na rok-koncertu s toliko ljudi. Nikom nije palo na pamet da se razilazi, a posle nekog vremena s razglasa poruka: g. Rolins moli za kraću stanku da odmori. Ukupno, nije izostao više od 15 minuta, vratio se presvučen i istim intenzitetom spržio još više od jednog sata! Interpretacije standarda samo uslovno započele su ili negde citirale poneki poznat motiv, ostalo je improvizovano. Potrebno li je reći da je izludeo publiku, da po njegovom drugom odlasku niko u amfiteatru nije ni mogao da traži više, neretko zaronjen u misli šta li još vredi slušati posle ovako veličanstvenog, gotovo neverovatnog doživljaja. ‘Poslednji od bopera’ požnjeo je sve moguće komplimente, a najtačniji je tako jednostavan: ‘Genije na delu’.
SAV TAJ BRAZIL: Upravo ponašanje na Sonijevim koncertima pokazuje suštinsku razliku francuske i italijanske publike. Iako je 2007. Rolins jednako trijumfovao u Peruđi, iako su ga i sad dočekali bučno i pratili zanemelo kao i u Vjenu, kad je posle dva neprekinuta sata muziciranja završio, Italijani su utihnuli čim su se u areni upalila svetla i – nisu dobili ništa više, osim naklona.
Dok to Beograd i Srbija sve slabije koriste, festival UJ je u svom privredno-muzičkom širenju razvio i razmenu s odgovarajućom manifestacijom u Istanbulu, a još više s Brazilom. Zato je Kaetano Veloso (Caetano) ponovio svoj prefinjeni kantautorski nastup, ali posle dela gde se sam prati akustičnom gitarom, sada mu se priključio poznati italijanski pijanista mlađeg naraštaja Stefano Bolani (Bollani) sa svojim sastavom/projektom Carioca: vesela nadgradnja zdrave ekonomije. Ponoćni koncert u jednom od divnih renesansnih pozorišta posvećen je muzici poznatog brazilskog kompozitora Ivana Linsa. Kao klavijaturista/pevač i on je učestvovao, uz goste kakvi su gitarista Leonardo Amuedo i izvrsna crna pevačica iz SAD Nena Frilon (Nnenna Freelon). Donekle uteha za slabo brazilsko veče na JaV: uz Velosa i Žilberta Žila (Gilberto Gil), treći velikan tropikalizma – najviše afrički među njima – Milton Nasimento (Nascimento) nastupio je s velikim orkestrom, u razblaženom izdanju. Usledila je prava, sočna igranka kad je preuzeo simpatični Čiko Sezar (Chico Cesar), no to je bio Tex-Mex više nego išta drugo.
Ples je bio poenta i nabeđene ritam-i-bluz večeri, koja na UJ obično biva slabunjavi disko. Glomaznija nego što je ikad bila značajna, kao mlađa sestra Tine Tarner i kao tetka Dženet Dž., Čaka Kan (Chaka Khan) nije odbojna, ali nije ni u vokalnoj formi pa i u svojim najvećim hitovima (I Feel For You, I’m Every Woman) zapravo peva prateće deonice dok je glasom odmenjuju anonimke. A od onih koji ne znaju za bolje, izvikan kroz tzv. esid-džez, vibrafonista Roj Ejers (Roy Ayers) čak je i svirao svoj instrument malo duže nego pri brojnim gostovanjima kod nas, no naložen i da peva previđa najveću rupu na putu slave – da bi mu najviše pomogao dobar pevač. Ostalo mu je ionako smuti-pa-prospi.
A od džeza u užem smislu reči/strožem shvatanju, kao što su u Vjenu prijali Space Time All Stars pijaniste Donalda Brauna (Brown) i trubača Bila Moblija (Bill Mobley) sa saksofonistom Žanom Tusenom (Jean Toussaint), tako je u Peruđi dežurni u klubu/maloj ‘topovskoj’ sali unutar zidina bio kvartet tenoriste Harija Alena (Harry Allen) i gitariste Džoa Kona (Joe Cohn). Najperspektivnija mlada snaga je rasta-frizirani, britki trio pijaniste Džeralda Klejtona (Gerald Clayton).
DOBRE VIBRA(FON)IZACIJE: Najprijatnije iznenađenje u toj sali (Canoniera), međutim, nepobitno je spektakularni vibrafonista Džo Lok (Joe Locke). Dinamične kompozicije, munjevito baratanje s četiri maljice i prvorazredni mladi sastav Force Of Four s izuzetnim bubnjarem Džonatanom Blejkom (Jonathan Blake) svake večeri/noći privlačili su i muzičare, a vizuelno atraktivan nastup dendija-šmeker Loka prosto tera pred širu publiku.
Otkako se penzionisao, omiljeni profesor Eri Barton (Gar Buton) više ne promoviše postave svojih najboljih studenata sa džez-akademije u Berkliju, nego se vraća starim saradnicima kao npr. Čiku Kori (Chick Corea). Tako je njegov sadašnji kvartet Revisited prihvatio Peta Metinija (Pat Metheny), koga je upravo Barton ‘74. tako lansirao na putanju ‘novodobne’ zvezde i visokotiražnog modernog džezera. Metini naravno već par sezona ispira jalovost sopstvenih megalomanskih zahvata (svite itd.), pa i ovakav povratak svojim korenima ume da zagadi solažama pritajenog teškometalca ili akustičarskog nadrimistika, no to su sad izuzeci a srećom ne pravilo. Uz to, ritam-sekcija su njihov basista iz onog vremena, Stiv Svolou (Steve Swallow) i nezaobilazni bubnjar novog veka, Antonio Sančez (Sanchez).
Besprekoran kao i uvek, Barton je nad vibrafonom – gledano u perspektivi ostatka noći – ipak delovao kao zamišljeni naučnik nad retortama. Jer, i nad popom ima pop. Jedan od najzahtevnijih instrumenata ‘trpeo’ je teško ponovljiv niz virtuoza: u ponoć u pozlaćenom pozorištu, s triom je briljirao nenametljivi Bobi Hačerson (Bobby Hutcherson), crni gospodin u odelu koji nijednom nije upotrebio ništa osim klasične dve majice, a jednako brzo i precizno – samo sa još osetnijom lakoćom, bez ikakvih trzaja – izveo sve što mogu i Lok i Barton. Otelotvorenje kul-džeza, najbolji vibrafonista od Milta Džeksona (Milt Jackson) naovamo.
Na samom kraju, drugi vrhunac festivala, Kasandra Vilson (Cassandra Wilson) s ovogodišnjim odličnim albumom Loverly (Blue Note – Dallas), skupljenih pipaka/lokni i elegantno popunjena. Ćilim na sredini bine navodi na ispravnu pomisao: još u uvodnoj Afro Blue/Caravan zbaciće bele cipele s visokim potpeticama i bosa se njihati, kroz osećajne interpretacije dublje i od njenog glasa. Izvanredan bend predvode mladi pijanista Džonatan Baptist (Jonathan Baptiste) i gitarista Marvin Suel (Marvin Sewell), uz upečatljive standarde kao Them There Eyes i velike balade poput Till There Was You iznenađuje Vebov (Jimmy Webb) Wichita Lineman. U življim numerama Kas počinje i da skatuje, što je opravdana pretenzija i na mesto vodeće džez, a ne samo bluz-pevačice, no potpuno nas omami i dokusuri akustičnom verzijom Dust My Broom Roberta Džonsona (Johnson). Ko može tražiti više?
Radovi devetnaest umetnika na izložbi "Da li smo još uvek postmoderni?" u Kući legata pokazuju je postmodernizam, iako je zvanično trajao do kraja devedesetih, i dalje deo savremene umetnosti
Jugoslovensko dramsko pozorište je svoju malu scenu nazvalo po Jovanu Ćirilovu svom upravniku, povodom desetogodišnjice njegove smrti
A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve