Sumrak pustinjskih bogova

Dugačak je spisak distopijskih iliti antiutopijskih, i uopšte „budućnost mračećih“ književnih (filmskih, televizijskih…) dela, ovako ili onako stojećih na granitnim temeljima klasika dvadesetog veka, poput Orvelove 1984 (ali i Životinjske farme), Hakslijevog Vrlog novog sveta ili Zamjatinovog romana Mi. Nema kombinacije futura beznadnog koja tu već nije isprobana (mahom svakovrsni totalitarizmi proizilazeći iz mutacija već postojećih ideologija, tehnologija i ko zna još čega, ali i razne krajnje odbojne devijacije ljudske prirode, opet često povezane s neomeđenim divljanjem tehnologije, ili genetike, ili konzumerizma etc.), a ako se tome pridodaju još i „kontrafaktualne“ iliti „alternativno istorijske“ knjige pisane po sistemu „šta bi bilo da je bilo“ (recimo, da su nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu, da je pronacista Lindberg postao predsednik USA, da su Sovjeti osvojili Pariz, da je Japan okupirao i s Nemačkom podelio SAD…), onda je to već jedna kvantitetom, ali i kvalitetom impresivna biblioteka.

Frankofoni alžirski pisac Bualem Sansal (rođ. 1949) svom antiutopijskom romanu, za koji je dobio Veliku nagradu za roman Francuske akademije, nadeva ime 2084 (prevela Olja Petronić; Akademska knjiga, Novi Sad 2017), tako da je posveta sasvim jasna. No, ne samo posveta, i ne samo aluzija, nego i polazna osnova: kao i njegov znameniti prethodnik, 2084 je, dakako, roman o strahovladi. Kojoj ili čijoj? Zadržimo se još malo kod Orvela. „Strejt“ čitanje Orvelovog romana od njegovih savremenika podrazumevalo je shvatanje pisca kao nekakvog proroka budućnosti; svi su (sećam se!) jedva čekali da osvane ta famozna kalendarska 1984, pa da se, brate, lepo uporede stvarnost i roman, da se vidi „je li Orvel bio u pravu“. Naravno da je to diletantski pristup književnom delu i da je to generalno baš koješta. Nije Orvel zavirivao u kristalnu kuglu pa onda odmeravao tajming budućih događaja, nego je pisao o vlastitoj sadašnjosti i njenim, što bi rekao učeni Kardelj, „pravcima razvoja“, „preterujući“ taman onoliko koliko je bilo potrebno da se stvori autonoman književni svet kao iskošena varijanta „našeg“, kao jedna-sasvim-moguća-stvarnost, od koje nas deli još samo poneko pogrešno skretanje kod istorijskog Albukerkija.

Bualem Sansal je Alžirac, Arapin, musliman (šta god ovo potonje za koga značilo); nekadašnji faktor u sekularnoj alžirskoj administraciji, najuren u nekoj čistki tokom agresivne islamizacije zemlje. Slično drugom proslavljenom frankofonom zemljaku Kamelu Daudu (v. „Vreme“ br. 1300), Sansal je u današnjem Alžiru (polu)zabranjena ličnost, idealtipska figura „otpadnika od vere i nacije“. Da stvar bude uvrnutija, ni mnogi na mitskom sekularnom i liberalnom Zapadu – naročito oni mašala progresivni – neće baš milo gledati na njegovo radikalno kritičko pisanje o svetu koji najbolje poznaje, jer im ono kvari najdražu iluziju, tj. interiorizovanu kolonijalističku, lažno dobrohotnu sliku neevropskog i nehrišćanskog Drugog kao „slobodnog i autentičnog u svojoj Drugačijosti od (prljavih, odvratnih, rasističkih, kolonijalističkih) Nas“.

Orvel smešta 1984 u zemlju koja se (više) ne zove Engleska niti Britanija, ali je po svemu jasno da se radi baš o tom malenom ostrvu severnog Atlantika. Kad Sansala, radnja je smeštena u velik, neodređen i neomeđen, po svoj prilici mahom pustinjski prostor bez ikakvih prepoznatljivih referenci pozitivne geografije našeg sveta; nema tu ni imena kontinenata, kamoli zemalja, nacija, ili barem religija, bilo čega za šta bi se čitalac uhvatio kao nedvosmislenu referencu. U tom ogromnom, a uglavnom praznom prostoru, u neodređenoj budućnosti, državom Abistan – koja je možda i jedina država na svetu, jer za neku drugu se ne zna niti njeni podanici znaju ikoga ko je ikada bio u tom nezamislivom Drugde, koje po svoj prilici ni ne postoji; mada, opet, to ne sprečava Abistan da stalno s nekim ratuje – vladaju misteriozni verski komiteti u ime boga Jolaha i njegovog proroka Abija. Društvo je strogo kastinski podeljeno, žene su takoreći nevidljive, siromaštvo je nezamislivo, tehnološka zaostalost temeljita, represija takoreći bez rupe, neprosvećenost i generalno neznanje uzgojeni do savršenstva. Zombifikovane mase slave nezamislivog Jolaha i nedodirljivog Abija, i s radošću primaju poredak stvari u kojem je, što bi rekao Orvel, „neznanje moć“; da, samo što neznanje i moć, dakako, ne stanuju na zajedničkoj adresi… Kako god, mladi Ati, do tada bezlični vernik režima, doktrine ili vere (sve se pretapa jedno u drugo) sticajem okolnosti dolazi do saznanja koja ga okreću sumnji i skepsi; zajedno s poverljivim prijateljem, Ati kreće u opasnu avanturu lutanja Abistanom u potrazi za odgovorima za pitanja koja su već sama po sebi zabranjena. Konačno, najtajanstvenije od svih pitanja je ovo: postoji li uopšte Granica, postoji li nešto Iza? Može li se stići na drugu stranu? Ne samo u pukom prostornom smislu; Sansal suštinski cilja na mnogo ozbiljniju transgresiju: može li se u potpunosti izaći iz zadate, u ovom slučaju verske paradigme, a da sunce ipak i sutradan svane?

Da li je ovo roman o „islamskom fanatizmu“? I da i ne. Svoditi ga na to odviše jednostavno i jednostrano objašnjenje značilo bi oštetiti njegovu složenost. Međutim, odričan bi odgovor bio još pogrešniji, jer: da, ovaj roman bi bio nezamisliv i nepotreban, bar u ovom obliku, da njegova stvarnosna potka nije okruženje zatupljujućeg verskog integrizma koji kobno degeneriše jednu veliku civilizaciju. Toj degeneraciji doprinose „dobrodušnici“ sa strane, koji bi da to stanje stvari konzerviraju u ime sakrosanktnog poštovanja „Drugog“. Od toga taj Drugi nema ništa, samo štetu. To je u srži Sansalove intelektualne zabrinutosti, a on je ispoljava bez zadrške prema lokalnim vračevima, ali i wannabe zapadnim pokroviteljima u ime svenivelišuće „političke korektnosti“. I pri tome stvara opojan književni svet od sjajno kanalisane i literarno besprekorno upotrebljene mašte, od satirične, a opet i gorko-melanholične lucidnosti uvida koji prozire kroz sve hidžabe i velove.

Teška, a lako prohodna, neophodna knjiga za one koji ne pate od jeftinog evrocentrizma, ali se bogme ne zadovoljavaju ni olakim multi-kulti trućanjima, bilo o sumornoj sadašnjosti ili (anti)utopijskoj budućnosti.