Korporativna bajka, nova predstava Ateljea 212, pozajmljuje siže od filma braće Darden Dva dana, jedna noć, iz 2014. godine. Kada čujemo da neko postavlja predstavu inspirisanu filmom, prva pomisao je da je reč o pokušaju zarade na račun poznatog naslova. Međutim, ovde nije reč o tome – film Dva dana, jedna noć nije veliki hit (mada je nominovan za Zlatnu palmu u Kanu u više kategorija). Drugo, autori teksta predstave, reditelj Veljko Mićunović i dramaturg Slobodan Obradović, jesu krenuli od istog sižea kao i braća Darden, ali su napravili autonomno delo u drugom mediju, sa drugačijom porukom i drugačijim stilom.
Siže filma i predstave je sledeći: žena (udata, majka dvoje dece) koja se leči od depresije želi da se vrati na posao. Uprava to ne želi, ali odluku o tome prebacuje na zaposlene – mogu da biraju da li žele bonus na platu ili da se koleginica vrati na posao. Zaposleni su glasali za bonus i, posledično, ona ostaje bez posla. Glavna junakinja na podsticaj svoga muža isposluje kod uprave da se ponovi glasanje. Ide od jednog do drugog kolege/koleginice pokušavajući da ih ubedi da joj omoguće da se vrati na posao. U filmu je u fokusu lična drama glavne junakinje, koja se oseća posramljenom zbog svoje bolesti i veoma joj je teško da moli kolege za podršku i razumevanje. Na to je podstiče muž koji je voli i koji je svestan da bez njene plate ne mogu da isplaćuju kredit, odnosno izgubiće kuću, dom. Dakle, u prvom planu je lična i porodična drama, a kroz razgovore junakinje i njenih kolega postepeno otkivamo ekonomski sunovrat radnog naroda Zapadne Evrope.
Na istom sižeu Veljko Mićunović i njegovi saradnici napravili su značenjski i stilski drugačije delo – cilj je pokazati kojim mehanizmima sistem razara čoveka i od ljudske zajednice pravi skupinu usamljenih individua kojima se lako manipuliše. Radnja je prebačena u naš društveni kontekst, u kol centar firme koja se bavi dostavom (ove firme su kod nas prepoznate kao jedan od najvidljivijih centara prekarnog rada). Veći prostor dobili su likovi kolega i koleginica – u predstavi upoznajemo ličnu, društvenu i socijalnu dramu različitih ljudskih tipova koji mogu postati žrtve korporativnog sistema. Zašto kažemo tip, a ne lik? Zato što sistem od ljudi pravi komične tipove koji igraju u tragičnoj priči. Zbog toga su svi osim glavne junakinje, koja se zove Sandra (Jovana Gavrilović), imenovani društvenom ulogom koju igraju u sistemu (Muž – Filip Hajduković, Šef – Bojan Žirović) ili osobinom koja ih definiše (Egzistencija – Hana Selimović, Uplašena – Natalija Stepanović, Zaboravljena – Ljiljana Dragutinović, Korporativni – Dejan Dedić, Agresivni – Uroš Jakovljević, Ogorčena – Milica Stefanović). Ta tipologija lika jasno je sprovedena i kroz glumačke postupke. Svaki glumac određuje svoj lik jasnim izrazom lica i gestom, i svaki od tih likova istovremeno nam je dalek (jer se namerno igra distancom) i veoma blizak jer u svakom od njih prepoznajemo “slučaj” iz realnog života. Cilj nije da se identifikujemo sa likovima već da kažemo: Da to je zaista tako! Znam za sličan slučaj!
Jasna ideja o tome kako teatarskim sredstvima raskrinkati korporativni sistem vidljiva je u svim aspektima predstave. Kostim Marije Marković Milojev savremen je i odražava osobine junaka i njegovu društvenu funkciju. Scenografija (Branko Hojnik) je svedena na znak da bi se jasno stavilo do znanja kako “sistem” oblikuje prostor u kome se okupljaju i rade zaposleni: insistira se na minimalizmu, modernosti i brendiranju, a suštinski se zaposleni drži u bednim, čak ponižavajućim uslovima bez ikakve privatnosti i dovoljno prostora za sebe. U tom prostoru ljudi su izgubljeni na način na koji se osećate izgubljeno i nemoćno kada uporno pokušavate da pozovete neku službu, a mašina u kol centru vas ljubaznim ali sintetičkim glasom “prebacuje” čas ovamo čas tamo, sve dok “ne pukne linija”. Znakovit i zabavan “detalj” scenografije jeste veš-mašina koja okreće bubanj u kome se prevrće šareni veš, kao što se i ljudske sudbine tumbaju i cede u korporativnoj mašini.
No i pored toga što predstava govori o ozbiljnim problemima, autori teksta, reditelj i glumci nisu upali u grešku da o teškoj temi “pričaju” na težak način. Naprotiv! Predstava je prkosno laka i obiluje humorom koji nam pomaže da se ne smorimo, već da istini pogledamo u oči. U predstavi je najupečatljivija scena žurke u korporaciji. Trešti tehno muzika koja zlostavlja uši (izbor Veljko Mićunović), seče se torta i duva u svećice. Trebalo bi da svi budu vesela, opuštena zajednica, ali su u suštini preplašeno i zbijeno stado koje radi samo ono što šef kaže – smešno i jezivo u isto vreme. A onda počne ples. Ples je u bajkama momenat kada se princ i princeza spoje. U Korporativnoj bajci ples je đipanje uz tehno muziku – uzaludni pokušaj usamljene individue da sebi da makar malo oduška. I dobro je da ovakva predstava ima “srećan kraj” – da bismo mogli da promenimo sistem, moramo prvo da uverimo sebe da je to moguće, a moguće je. Zato, kada nam “sistem” sledeći put ponudi da “biramo”, treba ozbiljno da razmislimo da li stvarno postoji izbor ili nam se želi nametnuti krivica kako bismo prihvatili da budemo pasivne žrtve ili, još gore, da žrtvujemo bližnjeg svog radi nekog sitnog, trenutnog i u suštini nebitnog dobitka.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
