Nadirući od strane Zemuna, okupaciona sila kroz potpuri Ramm 4 i levičarsku Links 2-3-4 smesta vaspostavlja sopstveni nivo ilustrovanog heavy-metala: štektavi ritam, binarna dinamika, Tilov trbuhozborni vokal više rečitativni nego pevački; max precizno i glasno, sa 3 ne naročito velika ekrana kako bi do punog izražaja došao izvanredni light show (muzika za gluve, Lilian Rokson). Smenjujući kostimi i ekranizacija su friclangovski, Til/glavni lik uneretko tetura naokolo kao pacijent odbegao iz čekaonice doktora Frankenštajna
Na kraju radnog dela svoje godišnje skupštine, privredna komora nemačkih investitora u Srbiji pozdravila je novog člana, korporaciju Rammstein i poželela joj veliki profit od greenfield projekta “Belgrad in Flammen”. Za desetine hiljada uposlenih u stotinama nemačkih firmi u Srbiji i regionu priređena je žurka s vatrostalnim bendom, a Rammstein Corp. je u počast zemlji-domaćinu ovog grandioznog skupa darivao i koncert za Dan mladosti. Iz memorijalnih razloga, koncert nije mogao biti održan u parku Šumarice nego u parku Ušće – tako nazvanom po obližnjem TC Ušće – gde je već postavljena izložba nemačkih svetlećih tela, audio i pirotehničke opreme i event-skalamerija. Jednokratno je otvoreno 1.500 radnih mesta za VKV domaću radnu snagu, posutim senom utišana je kaljuga prethodnog kišnog dana, a srpski kooperant SkyMusic je tim povodom uveo značajnu novinu u oblast e-poslovanja: ulaznice (po cenama 8.900-12.900d, u proseku nešto manje nego drugde na tekućoj evropskoj stadionskoj turneji) skuplje su onlajn nego na blagajnama, doduše samo 4% ali to je tek promotivno, da nam živi digital-Servia.
No, ekonomiju na stranu, posetilaca jeste bilo na desetine hiljada obe večeri, dodajte tome legendarnih 80.000 Bugara by Siniša Mali (oni tumaraju predgrađima Beograda čekajući prave turističke atrakcije), a možda i neke s fantomskim glasačkim… pardon, ulaznicama. Mi nismo genocidan narod. Beše i svakojake hevime(n)talije i šminke, ipak je ovo Rammsteinovo treće ukazanje Srbadiji. Odmah po ulasku u mirisnu zonu ugaženog sena očigledno je da su zvezde večeri napravile sopstveni teatar pod otvorenim nebom, moderni protestantski trg s razglasom i tribinama kakve ni BgH2O nema. A pošto u ovoj zemlji sve manje toga može da se desi mimo AV/Oskara/SNS, onda je i Sky aplikacija…pardon, Sky Catering cene na tezgama urnebesno podigao, npr. bočica vode kakvu ne smete da unesete koštala je gotovo 10% najjeftinije ulaznice…
No, šalu na stranu, mi nismo genocidan narod. Kao crna rupa, AV/SNS privlači sebi sve i svašta, pa je i gostovanje Rammstein upotrebljeno u okviru predizborne kampanje vladajuće stranke, tačnije njenog paravana “Dani porodice”. Obaška što meni zastupnici tzv. trad. porodičnih vrednosti u Srbiji najčešće zaudaraju na desnicu pa i fašizam, “spoj” Šapić/Rammstein je najskaradnije što smo imali još otkad je Koštunica ispoštovao The Residents 2003. Ne pominjem mačo/porno/sado natruhe u stvaralaštvu Rammstein – to u Srbiji i jesu tradicionalne vrednosti mnogih glava porodica – nego prošlogodišnje optužbe protiv pevača ove grupe Til(l) Lindeman(n)a, za seksualno napastvovanje i distribuciju narkotika; slučajevi su izgleda zataškani vansudskim nagodbama, ali zvanične reakcije ukazuju da je takvih prekršaja zakona bilo kad je Til ‘teo da bude Mik (Džeger). Organizovano podvođenje obožavateljki iza pozornice u XXI veku, hm? A koliko 1998. bili su – sa Orgy, Limp Bizkit, Korn, Ice Cube – na turneji Family Values, i samo malko opsceni. Wir sind kein genozidales Volk.
Možda je iz budžeta našeg glavnog grada nekom subvencijom pomognut drugi koncert Rammstein, tek na njemu beše dovoljno mesta da se na miru prati. Prvo nas je sa pomoćne bine kao zabavljao moderni francuski ženski tandem Abelard, uglavnom klavirski, što je svakako lakše podneti od beslovesnog prangijanja. Njihovi aranžmani nekih Rammstein-motiva vodili su deifikaciji benda tj. pompeznoj Hendlovoj “Muzici za kraljevski vatromet” uz koju se šestorka spoljnim liftom spustila niz centralni toranj, na kom su pre toga “rasli” svetleći stihovi postojbinske, DDR-himne. Nadirući od strane Zemuna, okupaciona sila kroz potpuri Ramm 4 i levičarsku Links 2–3–4 smesta vaspostavlja sopstveni nivo ilustrovanog heavy-metala: štektavi ritam, binarna dinamika, Tilov trbuhozborni vokal više rečitativni nego pevački; max precizno i glasno, sa 3 ne naročito velika ekrana kako bi do punog izražaja došao izvanredni light show (muzika za gluve, Lilian Rokson). Smenjujući kostimi i ekranizacija su friclangovski, Til/glavni lik uneretko tetura naokolo kao pacijent odbegao iz čekaonice doktora Frankenštajna.
Kroz Asche zu Asche, Puppe, Wiener Blut, Zeit… postaje jasno da industrial više nije ni u tragovima, vodeći glas iz blagoutrobija retko uleti u melodiju, rafalni gitarski rifovi max mogu da variraju (graf) cepelinovski Kashmir, i tu je kraj muzikalnosti ove postave koja je izdržala 30 godina. Kad se već srozavaju do nivoa komercijalnih Kraftwerk, zgodna promena – i zvučno i vizuelno – bila je tehno-verzija Deutschland, pa povratak u germ-rokersku gde su hiljade grla iz (bar) dva negenocidna naroda pevala naslov/refren. (Ne Hrvati, ne Danke…). I posle tih 85 minuta, pauza.
U poređenju s nastupima Rammstein u beogradskoj Areni 2010/13: bilo više metalurgijski i piromanski, sada elektro; bilo ubitačno, kompaktno (u zatvorenom), sada ima dugih, nemaštovitih pasaža…Ipak, razumno da ne insistiraju onoliko na pirotehnici, u međuvremenu ovde i za dečje rođendane imamo nekadašnju filmsku pucačinu. Doduše, sad će od EPS/EDB dobiti neki od onih astronomskih računa, i neka, potrošili su više od Jovanjice i kripto-rudnika zajedno. Mi nismo genocidan narod. U celini, scenski šou “pojeo” je čovečuljke koji su ga stvorili, pa ako im je ovo zaista oproštajna, mogli bi uskoro uživati da u velikoj sedećoj dvorani posmatramo svetlosno-lasersku predstavu, i sukne poneki plamen kao ove večeri, uz par hitova iz pozadine; bend suvišan.
Olakšavajuće je, dakle, da ni Rammstein ne uzimaju sebe tevtonski ozbiljno. Eto njih na bini-za-spasavanje, Engel, pomažu im Francuskinje, u čamcima-gumenjacima otiskuju se preko mora publike do glavne pozornice za još 25 minuta svirke+efekata, posle Tila klavijaturista Kristijan “Flejk” Lorenc je i dalje najpokretljiviji (i autor zanimljive knjige It’s The World’s Birthday Today, 2020). Radio pa muzički (niski) vrhunac Auslander, naravno Du Hast, Sonne (u začetku vezana za ukrajinskog boksera, kasnije gradonačelnika Kijeva V. Klička). Ima i pravi, 10-minutni bis, Rammstein i višejezični Adieu…bar nisu smorovi ko nekadašnji uzori im Laibach.
Kukali ste kako nas poslednjih sezona zaobilaze velike koncertne atrakcije; evo najuspešnijeg benda koji peva na nemačkom. Umesto rasprave ko osveštava a ko opogani sveto tle na kom je onomad S. Milošević pola miliona… imamo provincijalno/tabloidnu euforiju oko brojeva vati, kamiona, mi nismo genocidan narod. Teško je ostati ozbiljan (a i normalan), posebno jer je po završetku koncerta/korpo-iventa na kalemegdanskoj tvrđavi eksplodirala kineska barutana…pardon, fabrika petardi (prigodna navijačka proslava – op. ur.), da se zna čiji je taj deo tržišta.
Ostajte mi gezund, važno je da znamo šta nismo.
Pre nego što je uobičajeno, u Leskovcu je počela Godina kulture otvaranjem izložbe koja postoji od 2024, bez medija i atmosfere kakva priliči ovakvom događaju. Bila je to direktiva Ministarstva kulture
Nacrt zakona o autorskim pravima je fasadni zakon i ne nudi pravnu sigurnost stvaraocima koju zahtevaju direktive EU, iako je navodno rađen zbog usklađivanja sa EU, kažu scenaristi
Nacrt zakona o autorskim pravima urađen je bez konsultacije sa filmskim stvaraocima, u njemu nema ni reči o AI i ne oslanja se na najnovije direktive EU već na one iz ranijih godina
Božo Koprivica bio je fudbaler, partizan i partizanovac, pesnik koji nije pisao pesme, pisac skokovite rečenice, namrgođeni dobri duh Beograda i jedne zemlje koja više ne postoji
Sniman u Hrvatskoj i u Beogradu, akcioni naučno-fantastični film „Gospodar Oluje“, prva holivudsko-srpska koprodukcija, imaće domaću premijeru 7. aprila
Prisluškuju li vas? Bez brige – prisluškuju. Prikupljaju li vaše lične podatke? Nego šta. Prate? Sasvim moguće. Prete li vam? Kako je kada to osetite na sopstvenoj koži, pitajte Verana Matića
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
