Jovan Sterija Popović je bio prosvetitelj koji je napisao Pokondirenu tikvu kao poučnu komediju protiv površnog prihvatanja mode (Fema), a u ime zdravog narodnog duha (brat Mitar i ćerka Evica). Zaokret u tumačenju napravio je reditelj Dejan Mijač koji je pokazao Femu ne samo kao “pokondirenu tikvu”, već kao ženu koja želi da se izvuče iz paorskog gliba. To je kasnije prihvatio reditelj Egon Savin i od tada je to standard pozorišnog tumačenja. Kao što Šajlok više nije samo osvetoljubivi Jevrej, tako ni Femu ne igramo kao ludu kojoj se treba samo smejati.
Koncepcija rediteljke Ive Milošević pokušava da radikalizuje ovaj poznati pristup komadu. Mitar (Slobodan Beštić) i Evica (Iva Milanović) nisu ljudi iz naroda jednostavnog ukusa i zdravih rezona već aljkavi grubijani. Beštić kao brat Mitar ide unaokolo čupav, u gumenim čizmetinama i pohabanom kožnom mantilu (kostimograf Boris Čakširan). Evica ima manire drvoseče i izgleda kao karikatura seljanke. Njen izabranik, Vasilije (Dragan Sekulić) je ne samo grub nego je i prljav. Da bi “ugođaj” bio kompletan scenograf Gorčin Stojanović je postavio u dvorištu drveni poljski WC. Iz svega bi se moglo zaključiti da su likovi ne samo prljavi, grubi i prosti, već i siromašni. Ipak, Mitar po komadu, a ni u predstavi, nije siromašan – više puta se u predstavi kaže da su on i njegov pokojni šurak (Femin muž) imućni građani koji su sami stekli svoj imetak. Od čega su se obogatili? Scenograf Gorčin Sojanović je ponudio “golicavu” ideju. U drugom planu su nekakve skele – radi se zgrada. Te skele ukazuju da je radnja komada prebačena u savremeno doba. Opšte je mišljenje da su se danas jako obogatili oni koji su došli u poziciju da jeftino prave stanove, a prodaju ih skupo. Da je komad sasvim osavremenjen Mitar i njegov šurak mogli bi biti građevinski preduzimači. Publika bi poverovala da su takvi tipovi beskrupulozni materijalisti i automatski bi stali na Feminu stranu. Međutim, postavilo bi se pitanje šta sa jezikom komada koji je duboko utemeljen u prvu polovinu 19. veka. Jer, komad Pokondirena tikva je kanonski komad zato što o “pokondirenosti” govori kroz jezik, a ne samo kroz karaktere. Pišući ovaj komad, Sterija se zalagao za narodni jezik i zato on vrednuje jednostavan narodni govor kojim govori Mitar. Jezik kojim govore Fema i Ružičić je odrođen od naroda i zato su ova dva lika smešna. Dramaturškinja Molina Udovički Fotez i rediteljka Iva Milošević se nisu usudile da “demontiraju” i “rekontekstualizuju” Sterijin jezik, ali su ipak želele da modernizuju predstavu i zato su nastali brojni šumovi u pozorišnim znakovima.
U Pokondirenoj tikvi glavno je pitanje šta sa likom Feme. Fema je udovica koja ima ćerku za udaju, ali je i sama vrlo živa i željna života u svakom smislu. Zanimljivo je da je Fema udovica otprilike onoliko dugo koliko i Gertruda u Hamletu. Ipak, njoj se ne zamera nevernost mrtvom mužu, već želja da radikalno promeni svoj život. Po svom habitusu, po svojoj energiji i po svojim godinama Nataša Ninković je u pravom trenutku dobila priliku da igra ovaj lik i to je važno. Nataša Ninković igra Femu kao ženu koja iskreno veruje u svoj fantazam. Kada Fema priča o svojim snovima, glumica ima “skraćen” pogled u stranu kao osoba koja vidi tu pred sobom to o čemu priča, a što ustvari ne postoji. Ovaj postupak se ponavlja i zahvaljujući njemu, mi verujemo da je Fema iskrena u svojim težnjama. Ova Fema je čak i dirljiva kada umilno mazi svoj kanabe kome se iskreno divi i koji je stvarno usrećuje. Blistavo beli salon je očigledno čistiji i lepši od poljskog WC-a i mi moramo dati za pravo Femi. Muzika Vladimira Pejkovića diskretno potcrtava ovo osećanje ganutljivosti i razumevanja za zablude lika. Femini kostimi izgledaju kao replike haljina iz skupih dorćolskih butika za “udavače i njihove kume”, ali su više kemp nego što su neukusni. I taj tzv. kemp se može objasniti željom rediteljke i kostimografa da opravdaju Femu. Problem je samo što je Fema obučena u savremeni kostim, a pri tome nije izbačeno iz teksta predstave da je žena opančara. Još je veći problem što je Sterijin jezik, jezik komedije, koji insistira na emocionalnoj distanci od glavnog lika. Težnja rediteljke da “odbrani” Femu i namera pisca da je “osudi” su doživeli potpunu koliziju na kraju predstave. Ne želeći da predstavu završe na način na koji Sterija završava komad (Fema prihvata da živi po Mitrovom u zamenu za obećanje da će jednom otputovati u Pariz), rediteljka i dramaturškinja su “odsekle” kraj komada. U predstavi svi likovi nemotivisano pređu na Mitrovu stranu, a Fema ostane sama u svom salonu. Ona govori sama sa sobom (poludela?) i legne na kanabe – zaspala? Umrla? Na kraju se još pojave radnici sa građevine iz drugog plana i ograde narandžastom ogradom za gradilišta Femin salon. Ko su ti ljudi? Ko je mogao da uzurpira imanje pokojnog opančara, ako je glavni sukob u komadu oko borbe Mitra da spreči Femu da “raskući kuću” i težnje Feme da novac troši onako kako ona želi? Rediteljka, scenograf i dramaturškinja kao da su hteli da uvedu i neku treću silu koja ne postoji u komadu, ali nisu uspeli da je povežu sa osnovom dramskog sukoba. Zato kraj predstave deluje kao efektan gest koji nas zbunjuje – ova Fema završi u nekom drugom komadu i u nekom drugom žanru.
“Žrtve” tog žanrovskog nesporazuma su svi likovi. Čini se da je najgore prošao Slobodan Beštić koji kao da sam sebi nije verovao kada igra grubijana Mitra. Ako je on zaista tako surovo dosledan zašto prihvati da Sara i Ružičić jedu njegov roštilj? Ako je “pobedio” zašto ne ostane u salonu već se povuče na svoju stranu pozornice? Sena Đorović (Sara), Iva Milanović (Evica), Ivana Šćepanović (Ančica), Aleksandar Vučković (šegrt Jovan) i Dragan Sekulić (Vasilije) su nastojali da karikaturalnim pristupom budu zabavni. To bi možda bilo dovoljno u nekoj brzoj i lakoj komediji, ali ne i u predstavi koja ima ambiciju ka žanrovskom pomeranju klasične komedije. Čini se da se najbolje uklopio Aleksandar Đurica jer on igra Ružičića kao čoveka koji ima isti problem kao i Fema. Njegov Ružičić iskreno veruje u svoje tlapnje i spreman je da se zanese i zanemari životne činjenice zbog toga. No, ako je to zaista intencija rediteljke zašto onda i on pređe na Mitrovu stranu? Da li stvaraoci ove predstave žele da nam kažu da novac danas pobeđuje sve? To je jedno od mogućih pitanja, ali nismo sigurni i da je glavno. Čak nismo sasvim sigurni ni da li je to pitanje uopšte bilo od značaja za autore predstave ili je u pitanju naše puko učitavanje značenja. U savremenom pozorištu možda ne moramo imati odgovore, ali je dobro da smo barem oko pitanja saglasni.
