M: Jel Šumadija zato što živimo u šumi?
F: Zato i samo zato. Nema drugih konotacija.
(iz razgovora Maje Pelević i Filipa Vujoševića, objavljenog u programskoj knjižici predstave Šumadija)
Zagušljivo. U dečjoj sobi koju smo prerasli, a nismo džinovi. Ljudi u četrdesetim godinama obučeni kao školarci. Kao da će se pojaviti Branko Kockica ili početi „Na slovo, na slovo“. Pesnik F, naš junak u nerazjašnjenom odnosu sa sestrom. Sposoban da čezne, bez obzira na sve. Živi, naravno, kao svi stanovnici ove zemlje, u zemlji čuda. Muza je glumica Suzana Lukić as herself. Moldavija je san o kojem se sanja, a koji se da ostvariti. F je frustriran, jer je sveden na ulogu dečaka, a to odavno nije. Neprimerena situacija. A društveni sistem vas omamljuje i pritiska. Kao košmar. Ne uspeva čak ni kada želite da postanete član Stranke da biste bili na „pobedničkoj strani“. Predstavu Šumadija Filipa Vujoševića u Šabačkom pozorištu režirala je Maja Pelević.
U predstavi igraju: Vladimir Milojević, Suzana Lukić, Sonja Milojević, Aleksandra Ristić i Kristina Pajkić. Igra se sekantno, na granici između otklona i farse. Vladimir Milojević igra F-a ubedljivo, precizno – frustriranog, zarobljenog. Suzana Lukić igra sebe, odnosno pesnikovu Muzu, tj. Duha Suzane Lukić – samouvereno i spontano.
Rediteljka Maja Pelević na sceni stvara uznemirujuću, teskobnu atmosferu. Pesnik F je na pogrešnom putu, ali ga iznutra vodi tačan san. Tek kada se dođe do same ivice, kada pesnik ode na most da izvrši suicid, stvarnost i san nalaze tajni prolaz kroz koji Suzana Lukić prolazi i pojavljuje se kao muza od krvi i mesa i spasava pesnika.
Atmosfera je psihotična, asocirala me na onu u predstavi Virgin Suicides Suzan Kenedi, zatim na Alisu u zemlji čuda. Surrealna na način na koji je to stvarnost koja nas okružuje. Koliko god da je Šumadija pseudoautobiografska drama (kako navodi Filip Vujošević u razgovoru sa Majom Pelević u programskoj knjižici), koja se ogleda u treš estetici, ona je i kritika društva izrečena bez rukavica, a i priča generacije rođene krajem 70-ih koja odrasta u 40-im godinama i priziva, makar kroz farsu, srećan kraj, odnosno novi početak. Uprkos svemu i ne svesnom voljom, nego nesvesno. Filip Vujošević se u Šumadiji vraća pevanju, poezisu u njegovom izvornom značenju. Sve ogledajući se u poslu kopirajtera u marketinškoj agenciji. Upravo na taj način, stvarima dovedenim do apsurda se vraća smisao. Granica između svesnog i nesvesnog je kroz čitavu dramu lakopropustljiva, mešaju se san i java. Da bi rešenje došlo po principu „što je spolja to je i unutra“.
Maja Pelević kao rediteljka kreira treš bajku (likove pratimo kroz san, javu i televizijske programe), suočavajući vas sa persiflažom i kičom, iza kojeg vas uvodi u tečno ispričanu priču, uznemirujuću i jaku. U trenutku kada Suzana Lukić plače i iznova ponavlja scenu i pita nas u publici koliko je dobra glumica, tom intervencijom, prelaskom granice ka publici, mešanjem pozorišne i naše stvarnosti, lako vas hvata u narativ, čiji deo postajete. Filip Vujošević nam pokazuje kako odnos spasava čoveka i uz svu (auto)ironiju pokazuje veru u drugog. Koliko god da je svet naopak.
Scenografija Isidore Spasić podražava zagušljivi neprimereni dečji svet. Kostim (takođe Isidora Spasić) je kostim učenika u školi, svi su jednaki i svima je teško da se izbave iz košmarnog sna u kojem su. Buđenje koje pesnik doživi na mostu uz muzu koja najzad dobija ljudsko obličje je hepiend. „Ovo je drama o položaju umetnika u Srbiji danas“, stoji u programskoj knjižici. Dakle, u prostoru između sna i jave je mesto na kojem se dešava. I na koncu čeka nas volšeban hepiend. Zapravo ne vidim kako drugačije zaokružiti priču.
Sedite mirno na vašem sedištu i znajte: tim predstave je opasno namerio da vas savlada. I uspeva da vam kaže i pokaže ono što je naumio.
Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja
