Sve loše što je moglo da mu se dogodi, dogodilo se. Dvanaest godina je bio sam, izgubio sve. A onda je "sreo" junaka koga će majstorski odigrati. Pronašao ga je u scenariju "Rvača". Junaka koga mora da je ugledao kad je stao pred ogledalo.
HTEO SAM DA…: Miki Rork
Nakon filma Rvač pridružujem se grupi fanova Mikija Rorka. Uz dužno poštovanje, Mikija Rorka sam pre toga najčešće gledao u Klajnovom Rečniku jezičkih nedoumica. Kod slova R, odmah ispod odrednice rupčaga (dat. rupčazi), piše: „Rurke, ne nego Rork (engl. Rourke)“. Naravno, mislim „figurativno“. Kao desetogodišnjak gledao sam Lepog Džonija dok se VHS kaseta nije izlizala, te još mnogo drugih filmova – nije o tome reč. Bez poznavanja istorije filma, kao gledalac divljak i ništa (a šta bih hteo!) više, tek nakon Rvača pridružujem se grupi Rorkovih fanova. Naravno, sve to mesec dana pre nego što je glumcu za ovo ostvarenje dodeljen Zlatni globus ili celom filmu uručena nagrada na Mostri. Sa nagradom ili bez nje, Miki Rork je u Rvaču Darena Arnofskog pokazao da je glumčina. A usput je pokazao i da nije dovoljno samo, po onoj otrcanoj frazi, preko trnja stići do zvezda. Šta ćeš kada postaneš zvezda? Rork svojim primerom kao da pokazuje da nakon toga od zvezde možeš postati glumčina tek kad te život ponovo baci natrag u trnje.
Mikiju Rorku se dogodilo upravo tako nešto. Nakon zvezdanih trenutaka u osamdesetim, našao se u gotovo deceniju i po dugoj krizi, ostavljen, sam sa svojim psima. Nije izlazio iz stana gotovo četiri meseca, devet i po nedelja, u jednoj od ovih teških godina. Sve loše što je moglo da mu se dogodi, dogodilo se. Dvanaest godina je bio sam, izgubio sve; ponekad sa ponekom striptizetom, kažu novinari. A onda su se za Rorka dogodile dve važne stvari. Nakon što je doslovno eksplodirao, počeo je da priča sa sveštenikom, jednim kul Italijanom iz Njujorka. Odlazili su u njegov podrum, otvarali bocu vina, cigarete i razgovarali. Uz to, bukvalno kao odgovor na molitvu za malo svetlosti, Rork je „sreo“ junaka koga će majstorski odigrati. Junaka koga mora da je ugledao kad je stao pred ogledalo. Pronašao ga je u scenariju Rvača: Rendija Robinsona, dakle, tokom osamdesetih veliku rvačku zvezdu, a sada, pogađate, zaboravljenog tipa koji pokušava da povrati staru slavu dok mu se srce i telo polako raspadaju. Rendi Robinson – „The Ram“ (u srpsko-engleskom rečniku: „Ovan-Radni Klip-Malj-Nabijati-Ručni malj) koji je nekada skakao po protivnicima i kome je publika klicala, živi u prikolici, radi kao mesar u supermarketu, pokušava da smuva striptizetu i natera ćerku da ponovo popriča s njim. Naravno, pokušava i da se vrati u posao dok mu staje srce i škripe kolena. Rendi Robinson šeta naokolo u crnoj, pocepanoj perjanoj jakni, sa dugom plavom kosom, vukući neprestano za sobom kofer – sjajna metafora. Reditelj Arnofski najčešće ga prati u stopu, ide po Removim tragovima, hodajući tik iza njegovih leđa, pokazujući tako njegovu „slavnu prošlost“. Ali u isto vreme, snimajući ga preko ramena, Arnofski nudi pogled i u Rendijevu neizvesnu budućnost. To je sjajno rediteljsko rešenje, baš kao što je sjajna i ona Rorkova opaska – odgovor na pitanje novinarke; gde sam bio sve ovo vreme možda znaju jedino moji psi. Psi su čekali Mikija Rorka čitav jedan pseći vek, što bi u jednoj drugoj priči rekao odlični prozaista Uglješa Šajtinac, sve dok se ovom prilikom nije maestralno i grandiozno vratio. Uspeh je opet ispao srazmeran mukama. Baš kao i u slučaju Rendija Robinsona kog kolega rvač pre meča pita da li bi mu bilo OK da mu u kečerskom meču zahefta u grudi heftalicom koji put. „Rokenrol, čoveče“, kaže mu na to Rendi.
No, ključno mesto u filmu jeste govor koji profi rvač Rendi Robinson drži pre nego što započne meč na kraju filma. Ta olupina, u maestralnoj izvedbi, odbijajući da se povuče, kaže publici: „Hteo sam da svima vama večeras kažem da mi je veoma drago što sam ovde. Mnogo mi je ljudi reklo da se više nikada neću boriti. A to je jedino što znam da radim. Znate, ako živite žestoko, i igrate žestoko, i upalite oba kraja sveće, platićete cenu za to. U životu možete sve izgubiti, sve što volite, sve što voli vas. Ne čujem više dobro, zaboravljam stvari i nisam više lep kao pre, ali, do đavola, još uvek se držim, ja sam Rem! Kako vreme prolazi, ljudi kažu: On je istrošen, on je gotov, on je gubitnik, on je završio svoje. Ali, znate šta, jedini koji će mi reći da sam završio sa svim ovim jeste vi ljudi ovde! Vi ste, ljudi, razlog zbog koga je sve ovo vredelo, jer ste vi moja porodica! I sve vas volim! Hvala vam puno!“
Da sam Miki Rork, a nisam, jer je pedesetšestogodišnji Miki Rork jak kao zemlja, umesto zahvalnice za najbolje odigranu ulogu Rendija Robinsona u filmu Rvač, prilikom dodele Zlatnog globusa ponovio bih ove Remijeve reči. Od slova do slova. Bio bi dobar fazon, a tako bi se usput još jednom došlo do magijskog spoja života i filma, glumca i junaka, stvarnog i nestvarnog – spoja koji je u ovom slučaju vrlo zanimljiv. Pre svega zato što se Rorkova životna priča i slučaj junaka koga igra fantastično poklapaju. Film ponekad bolno zahefta scenario u telo glavnog junaka. A to telo ipak pripada glumcu. Mikiju Rorku, u ovom slučaju.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Nišvil džez festival je završen porukom „studenti pobeđuju“, u nadi da iduće godine neće biti realizovan samo zahvaljujući velikom razumevanju Grada Niša i entuzijazmu organizatora
Udruženje filmskih glumaca Srbije objavilo je program svog festivala, novog u Srbiji – Niškog filmskog festivala. Publiku očekuje 21 domaći film iz protekle dve sezone, na dve lokacije u gradu
Umetnički direktor Martovskog festivala Dejan Dabić podneo je ostavku. Razlog: Odbor namerava da usvoji program u njegovom odsustvu, a tu su i nesuglasice o filmovima koji kritički opisuju našu stvarnost
Ministarstvo kulture i Gradski sekretarijat odvojili su nula dinara za glumačke nagrade čiji su osnivači Udruženje filmskih i Udruženje dramskih glumaca, a Narodno pozorište kao da je zaboravilo na svoje tri nagrade
Nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo dodeljena je Tanji Bošković. Istovremeno, Ministarstvo kulture nije odobrilo novac Udruženju filmskih glumaca Srbije za tu nagradu
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
