Svojevremeno je Peter Sloterdajk, govoreći o Ničeu, primetio da se klasičnim može nazvati ono delo koje je nadživelo svoje tumače. Paradoks se otvara kada primetimo da klasična dela žive od sopstvenog potencijala za tumačenjem: beznačajne uratke niko ne čita, ne sluša, ne gleda, niti na njih želi da arči papir i mastilo. Tumači se, utoliko, pokazuju kao neka vrsta oprašivača koji posle obavljenog posla, to jest oprašivanja, ili umiru ili bivaju proždrani. Osim ako njihovo tumačenje ne preživi sopstvene tumače. Jedan od najvećih sporova u istoriji filozofije, spor između Kanta i Hegela, ne samo da ne jenjava, nego se u ratu tumačenja i tumača uvišestručuje i pojačava. Kant je, naime, utvrdio da između sveta ljudskih sposobnosti saznanja i stvarnosti postoji ambis koji se ne može popuniti. On se može premostiti, ali se ne može ukinuti, niti se može zaobići. S jedne strane je svet normi izveden iz uma, logički poredak nezavisan od stvarnosti (empirije), s druge strane je neumska stvarnost u kojoj ne vladaju ni nužnost ni opštost (sve je proizvoljno). Kantov etički projekt bio je da principe izvedene iz uma primeni na neumsku stvarnost i načini je, koliko god je to moguće, racionalnom. Otud ona čuvena Kantova opaska da bi i država đavola sasvim lepo funkcionisala kada bi bila racionalno konstituisana. Liberalno shvatanje države počiva na toj ideji: budi đavao, tvoja stvar, budi šta god hoćeš, sve dok svojim činjenjem ne remetiš isto takvo pravo na činjenje drugih, to jest pravo da i oni budu vragovi, bogovi, ili napoleoni, šta god. Hegelu se, međutim, ta podela nije svidela. On je Kanta razumeo kao tipa koji bi da nauči da pliva, ali ručicama maše na kopnu (kopno shvaćeno kao transcendentalna sfera koja prethodi iskustvu, odnosno samom plivanju). Zato mu je preporučio da skoči u vodu, pa da onda u vodi maše ručicama, jer se tek onda to zove plivanje. Drugim rečima, Hegelov projekt bio je ne da premosti transcendentalnu i empirijsku sferu, već da pokaže kako te dve sfere uopšte nisu razdvojene, odnosno da su obe već sadržane u jednom višem principu, u pojmu (kopno i voda se analitički mogu razdvojiti, ali samo zajedno oni sačinjavaju celinu – planet Earth). Savremeni filozofsko-politički sporovi u vidu, recimo, velike rasprave između multikulturalizma i liberalizma, zapravo su odjek spora te dve, možda i najveće figure u istoriji filozofije. Stiče se utisak da Kant, sa prevlašću liberalnog, formalnog modela, odnosi prevagu nad supstancijalnim Hegelovim modelom.
Beogradski filozof Vladimir Milisavljević ne pristaje lako na kanonsko tumačenje spora, bez obzira što spor, zapravo, otvara sam Hegel. Knjigom tekstova Snaga egzistencije (Fedon, Beograd 2010) on dovodi u pitanje neke od najčvršćih uporišta u razumevanju Kanta i Hegela, pokazujući da su razlike među njima manje nego što nam ih kanonska tumačenja predaju, odnosno da se razlike pojavljuju na mestima na kojima ih nismo videli jer nismo navikli da ih na tim mestima tražimo. Valja odmah primetiti: Milisavljevićeva tehnika tumačenja opire se savremenim trendovima olako obećane brzine, opire se oslanjanju na nepreglednu sekundarnu literaturu i, zapravo, ne odustaje od hermeneutičke tehnike po kojoj iz teksta koji interpretira treba iščitati više nego što je u tekst želeo da unese i sam autor. Zato se Milisavljevićevo tumačenje Kantovog pojma „autonomije volje“ pokazuje svežim kao da, u međuvremenu, o tome pojmu nisu napisana brda literature. Kada se, dakle, čini da se o slavnome pojmu više nema šta reći, Milisavljević postavlja pitanje šta je to u našoj slobodnoj volji što legitimiše naše moralno ponašanje, odnosno koji se naš čin, i zbog čega, sme nazvati moralnim? Odnosno, da li je izvor legitimnosti naših moralnih postupaka poštovanje moralnog zakona, ili je to sam moralni zakon? U minucioznoj, moćnoj refleksiji znalački potkrepljenoj izabranom literaturom, Milisavljević pokazuje da se i sam Kant koleba između ta dva rešenja, ali da pojam autonomije volje, zbog toga, nije manje utemeljujući za naše moralno delanje. U tekstu o problemu tumačenja u nemačkoj idealističkoj filozofiji, pak, autor analizira i više nego savremeni problem odnosa između slova teksta i duha teksta, između onoga što piše i značenja toga što je napisano, odnosno, pita: šta se tumači, tekst ili ono što u tekstu piše? Tumači se, naravno, ono što piše. Ali šta, kog đavola, piše? Ova se studija pokazuje unekoliko samorefleksivnim poduhvatom u kojem se Milisavljević, čak i da mu to nije bila „namera“, suočava sa dilemama u sopstvenom radu (pa bi, usput, valjalo primetiti da autor ponešto prebrzo prelazi preko Deridinog razumevanja teksta). Studija o borbi za priznanje u ranim Hegelovim spisima zgusnuta je istorijsko-filozofska studija koja savršeno jasno pokazuje genealogiju velike Hegelove ideje razrađene u Fenomenologiji duha, te implikacije te ideje u savremenim sporovima u vezi sa problemom priznanja. U Hegelovom shvatanju kulture Milisavljević otkriva neočekivane, veoma „nehegelovske“ motive, u tekstu o Hegelovom razumevanju institucionalizma razgrće naslage predrasuda, da bi se u završnoj studiji, sasvim simbolički, Kant i Hegel našli na zajedničkom (tajnom) zadatku. Šifra tog zadatka: shvatiti snagu egzistencije.
Egzistencija iz naslove knjige nema ničeg zajedničkog sa sartrovskim egzistencijalizmom, ali ima sa razbijanjem predrasuda prema kojima su Kant i Hegel mislioci idealizma, idealnih konstrukcija koje slabo dodiruju stvarnost, egzistenciju. Sa ubedljivošću koju može da donese samo žanr u kojem se kreće – akademski govor koji drži do naučne utemeljenosti i strogosti izvođenja – Milisavljević strpljivo pokazuje u kojoj meri su kanonska tumačenja ovih mislilaca idealizma, a naročito Hegela, skrila čitave snopove motiva i okrenula ih protiv njih samih: niti je Hegel u tolikoj meri supstancijalista, niti je Kant puki mislilac formi.
Pisana sigurnom rukom, potkrepljena referencama na četiri jezika (ne, dakle, samo engleski i srpski), eruditski svedena, stilski ubedljiva, u svome žanru vrhunska, ova knjiga izdržava probu i najstrožeg suda, a astmatičnoj srpskoj filozofiji (ako tako štogod postoji) daje vreme i prostor za okrepljujući udah.
