Stvari loše stoje

Predstava Dantonova smrt, premijerno odigrana na novosadskom Exitu i na zatvaranju beogradskog Belefa, retka je, a moguće i najbolja predstava odigrana ovog leta. Darijan Mihajlović (1972), reditelj predstave, režira i otvaranje i zatvaranje Svetskog vaterpolo prvenstva (Beograd, 20–25. avgust). Osnivač je i reditelj „Torpeda“ (pre Dantonove smrti režirao je predstave Overlapping, Životinjska farma, Etno cirkus). Nedavno je dao otkaz na mesto predsednika Upravnog odbora Sindikata dramskih umetnika Srbije. Još uvek je koordinator radne grupe za izradu Nacrta zakona o pozorištu. Ove godine je nagrađen za najbolju predstavu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, za režiju Verdijeve opere Magbet, a prethodne je dobio Zlatnog ćurana za Laki komad. Na Festivalu kratkog i dokumentarnog filma u Antaliji (Turska) dobio je specijalnu nagradu žirija i nagradu Zlatna pomorandža.

„VREME„: Dantonova smrt, zbog istorijskih likova koje je opisao Bihner u ovoj drami, pristaje vremenu revolucije. Zašto ste je sad režirali?

DARIJAN MIHAJLOVIĆ: Dve godine čekam na Dantona. Na sreću, nisam odmah našao novac jer su tadašnji događaji bili mnogo manje prepoznatljivi u drami nego što su sad. Okolnosti u Dantonu su slične našim. To su istorijski obrasci koji se ponavljaju nakon svake revolucije. U evropskom kontekstu Danton ima uzore u ‘68. iz koje su neki radikalni levičari, kao što je Joška Fišer ili Toni Bler, postali elita svetske politike. Nakon 5. oktobra neki ljudi su postali politička elita u kojoj je, za samo dve godine, moguće videti sličnosti s ponašanjem francuskih revolucionara s kraja XVIII veka. To je istorijski razlog što sam sada režirao Dantona, a pozorišni – to je izvanreden tekst. Bihner je umro u 24. godini, bio je veliki buntovnik i to u vreme kada se nije baš znalo šta je pravi razlog nezadovoljstva u narodu. Za vreme Miloševića jasno je mogao da se definiše pravi razlog nesreće, a sada ne. Bihner je osećao nezadovoljstvo u narodu u situaciji kad je sistem dobar, ispravan, moralan, ali postoji nezadovoljstvo. Bitno u drami je to što se Žorž Danton, revolucionar o kome je reč u komadu, čovek na vlasti, odrekao odgovornosti. Vlast, koja podrazumeva i odgovornost, kvari ljude jer čovek prestaje da misli ono što je mislio ranije i počinje da biva odgovoran za druge, a kad je odgovoran, kao svaki roditelj, on pravi greške. Tako i političari zbog odgovornosti odustanu od svojih primarnih ciljeva i prestanu da slušaju srce. Danton se vraća srcu, odriče se odgovornosti, ne želi da mu govore kako će da vaspitava državu, upravo zato što ima punu veru u državu. Ali, ostali političari misle da je to zlo. To istovremeno i ima i nema veze s nama – šta kome odgovara. U svakom slučaju, naš Danton je dobar izvozni artikal, srpskog Dantona će svuda u svetu želeti da vide.

„Torpedo“ nije radio dve godine, pričalo se da…

… Znam, da smo gotovi. Nismo funkcionisali dve godine zato što nismo imali prostor niti zakonski okvir u kome bismo funkcionisali. Zato je Danton trebalo da bude moja oproštajna predstava od srpskog pozorišta.

Pa, da li je oproštajna?

Ne znam da li će to da se i desi. Mislio sam, sad ću da uradim Dantona, pa da odem na godinu dana. Dugo sam se bavio političkim životom u kulturi, i postalo mi je dosta svega, pa se podudarilo da je Danton baš predstava o čoveku koji se aktivno bavio promenama i onda u jednom trenutku odustao od revolucije, izgubio motiv da menja bilo šta, shvatio je da revolucija mora u jednom trenutku da stane da bi počela republika. Sve ove prethodne godine bile su u nekom čekanju nekog novog sistema, zdravog, koji će da napravi neki normalan okvir u kome nije ni bitno ko je čovek na vlasti. Znači, nije problem kadrovski već sistemski, ali sistem u kulturi se nikako ne menja. A meni je teško gledati da pozorišta umiru, stalno pričam da je Beograd imao više pozorišta 1941. nego 2001. godine. Danton je vezan s mojim ličnim radom na promeni sistema, i Savez dramskih umetnika i Sindikat su još pre godinu i po dana napravili Nacrt pozorišnog zakona, ali sve to stoji.

Znate li zašto ili zbog koga – ako imenovanje krivca uopšte pomaže da se reši problem?

Treba hrabrosti, donošenje zakona je ipak politička odluka, a s druge strane i umetnici su problem jer većina, a to nije moja procena, ne želi promene. Nije loše ne raditi, a primati platu. Evo, samo podatak, mislim da je rečit, o tome kome je stalo do Zakona: mi smo dobili novac za Nacrt zakona od Fonda za otvoreno društvo, a ne od svoje države.

Zašto ste odustali od Sindikata?

Posle 5. oktobra Sindikat je pretrpeo transformaciju, trebalo je da postane gilda, da štiti profesiju. Do kraja ove završene sezone trebalo je da usvojimo minimalne cene rada. Nismo to uradili i ja sam dao ostavku. Od svih pozorišta, samo četiri su potpisala naš sporazum. Ostala, zahvaljujući indolenciji samog članstva koje nije izvršilo dovoljan pritisak na uprave, nisu. I to će sutra da im se lupa o glavu. E, taj deo rada mi je bio najteži. Težak posao je bio i rešavanje socijalnih problema. Glavni deo naših finansija dolazi od članarine, što znači da mi, organizacija, nikada nećemo moći da budemo jači od naših poslodavaca, od RTS-a na primer. A to je važno u suđenjima. Zatim: naša funkcija se pretvarala u nešto što mi nismo, često smo posredovali između političkih struktura i ansambla. Na primer, slučaj Niškog, Zaječarskog i Somborskog pozorišta. Dešavalo se da neki predsednici opština uopšte nemaju sluha za pozorište pa je Sindikat morao da arbitrira, da svojim ugledom pomogne. Mi to nismo morali da radimo, ali smo radili, zbog nedostatka pravne regulative. Nikako da se uoči specifičnost pozorišta, nikako da se shvati da je nemoguće primeniti Zakon o radu na pozorište.

Nacrtom zakona predloženo je izjednačavanje nezavisnih pozorišnih grupa i institucija. Da li to odgovara „Torpedu„?

Trebalo bi da se svi ravnopravno takmiče za budžet, da se svake četvrte godine razmišljao tome da li nam treba ta-i-ta institucija, kao što se u Holandiji raspravlja da li Rejks muzej ili Kraljevski orkestar treba da ostanu na budžetu, iako ih zovu draguljima kulture. I mi ćemo to sigurno dostići, ali je pitanje kada. Svuda u Evropi je normalno da postoji više nezavisnih grupa od institucija, samo je kod nas obrnuto. „Torpedo“ je osnovan kao novi prostor za mlade, jer se do režije, glume i slobodnijeg izraza išlo preko bifea, pa je „Torpedo“ bio alternativa instituciji. Prve tri godine, iako je bilo nemoguće raditi, uspeli smo da proputujemo Evropu. Uvek smo funkcionisali u normalnim uslovima, glumci imaju ugovore, zna se koliko predstava ko treba da odigra, radili smo od početka na zdravom odnosu. Nezavisne grupe su zdravije od institucija. A nezavisno postojanje kod nas je skoro nemoguće, privatni sponzori se teško odlučuju da pomognu nekom ko je nezavisan, a i umetnost koju mi nudimo malo je hermetična za njihov ukus, tako da je sve to prilično nemoguće. Mi smo, na sreću, imali podršku Fonda za otvoreno društvo, švajcarske ambasade, a posle dve godine mogli smo i da naplaćujemo učešće na festivalima.

Često poredite stanje u našim pozorištima sa stranim, zamerate državi što nema plan o kulturi kao što ga imaju u drugim zemljama. Zar ne mislite da nismo u situaciji da se poredimo, kako planirati kad se ne zna kako ćemo sutra da se zovemo?

Ne zanima me ništa što je van kulture, šta ima veze što ne znamo u kojoj ćemo državi živeti, ovo je Zakon o pozorištima Srbije, a valjda će toliko zemlje da ostane. Pored toga, potrebe pozorišta i kriterijumi po kojima radi ne zavise od imena države.

Šta vam najviše smeta u kulturi?

Preovlađuje budžetska kultura, a tu se gubi nezavisni intelektualac, stalno si zavisan. I sve dolazi iz toga, znači ne iz pozorišnog čina, ne iz onoga što je umetnost, nego iz nekog rođačkog, privatnog čina. Nepotistički je sistem, ne biraju se upravnici po planu za četiri godine, ne zna se koliko pozorište može da uđe u minus, neko potroši jedan dinar pa ga proglase lošim, a neko milion pa mu ništa ne kažu. U inostranstvu je sve to rešeno, tamo se zna zbog koje sume upravnik odgovara materijalno i moralno. Suštinski nedostatak su ugovori. Naši glumci nemaju ugovore u kojima piše koliko smeju da igraju van svog pozorišta i gde, ne zato što vam pozorište koje vas plaća kreira život, nego da biste sačuvali imidž pozorišta: ako ste, na primer, u nacionalnom teatru, teško da možete da igrate u španskoj seriji. Ovde takvih pravila nema, ali ima drugih, nepisanih i to je teško podneti ukoliko se čovek bavi umetnošću. Mi smo pre dve godine imali šansu da sistemski promenimo nešto u kulturi, čini mi se da je tada to bilo mnogo lakše. Ispostavilo se da posle dve godine u promenjenim okolnostima neka pozorišta pucaju, da se ministar i upravnik Narodnog pozorišta prepucavaju, pa se onda prepucavaju pomoćnici sa svima ostalima, a sve samo zato što ne postoji prava institucija biranja ljudi i što živimo u polutotalitarnom režimu kulture. Mladi su očajni, ponižavajuće je biti mlad glumac u Srbiji, mislim na glumca koji već radi, koji ima dvadesetak predstava, zato što mora da živi u sistemu kakav je funkcionisao u Sovjetskom Savezu. To se, naravno, menja, ali sporo, i ja ne mogu a da ne budem deprimiran zbog opšte situacije.

Podsećate na čoveka koji sumira, podvlači crtu.

Jeste, budući da sam završio priču sa Sindikatom… Jeste, ovo je sumiranje dvogodišnjeg perioda, novog perioda. Jeste, i Danton se razočarao, poređenje je naravno glupo, ali i ja sam se razočarao. Neko će da pristane na nešto i da čeka, u jednom lošem sistemu, nepotističkom. A meni je to ipak protiv mene. Ne znam da li imam vremena da čekam da se za deset godina ovo popravi. Dantona sam režirao zato što dugo nisam radio u Beogradu, od prošle godine u „Bošku Buhi“. Zašto nisam? Zato što postoje neki krugovi. Nemam želju da se uključim u njihov tok. Deset godina se bavim ovim poslom i neću da razmišljam ni o čem drugom osim o pozorišnoj predstavi. Razgovarao sam o tome s Goranom Šušljikom, on u Dantonovoj smrti igra Robespjera. On smatra da za pozorište moraš da pristaneš na sve, nije važno koliko si crv, pozorišna predstava je jedini cilj. A pozorišna predstva je lep događaj. Ali, hoću da kažem: nemam ja alternativu. Ja ne pričam da ja nešto odlazim, nego da bih možda mogao, da mi ne bi bilo teško da odem.