Stub glasa i sasvim otvoreno oko

Da bi ostale žive u vremenu, sve lepe knjige moraju da zadovolje najmanje dva kriterijuma: na prvom mestu estetsku relevantnost, a na drugom kulturno-istorijsku uverljivost, moraju, dakle, da budu reprezentativna slika jedne epohe. Pola veka nakon objavljivanja, debitantska knjiga Bratislava Milanovića Jelen u prozoru besprekorno ispunjava oba rečena uslova i čini se da ide u red onih dela čiju će svežinu budućnost iznova potvrđivati. A treba reći da rane knjige uvek na drugačiji način rastu u vremenu od onih iz zrele ili pozne faze nekog pisca: dok se za ove iz potonjih dveju faza podrazumeva da šire zahvataju celinu života i sveta, da, po pravilu, više igraju na mudrost i iskustvo nego na smelost invencije, dotle prve knjige moraju iznova da iznenađuju svojom hrabrošću i autentičnošću celovite umetničke vizije.

...

PETI STIH

Ukoliko poeziji šezdesetih godina prošlog veka dominantan ton daju tzv. pesnici kulture, u koje pre svega spadaju Miodrag Pavlović i generacija neosimbolista (Miljković, Radović, Lalić, Hristić), sedamdesete godine obeležava potpuno drugačija, u kritici i istoriji naše poezije nazvana – kritička književnost. Kako joj samo ime kaže, kritička književnost se neposredno suočavala sa anomalijama socijalističkog poretka i životom tzv. običnih građana i njihovim svakodnevnim mukama – važno je naglasiti da se tada pesniku po prvi put uskraćuju uzvišeni, „božanski“ prerogativi i da počinje da se doživljava i prikazuje kao, takoreći, zanatlija-proizvođač, u svoj pometnji svoje neobične običnosti – a neki od njenih osnovnih sastojaka u poeziji bili su humor, u paleti varijacija, od blagog i dobronamernog do crno sarkastičnog, potom dekonstrukcija svih potrošenih društvenih obrazaca, te, sledstveno, specifičan društvenokritički angažman.

Posmatran iz ovog ugla, Milanovićev Jelen u prozoru se unekoliko razlikuje od zamišljenog, uslovno rečeno glavnog generacijskog toka, koji tada oblikuju M. Maksimović, R. Lazić, S. Zubanović, D. Novaković, i bliži je onom, bočnom toku, uz pesnike N.Tadića, D. Urošević ili R. Livadu. Rečeno se u prvom redu odnosi na neobičnu ujednačenost osnovnog pesničkog oblika – čitava knjiga ispevana je u retkoj kvintnoj formi – potom na upadljivu jezičko-stilsku disciplinu, te konačno na (post)apokaliptičnu urbanu tematiku.

Iako stroga, kao uostalom i svi stari oblici, kvinta je zapravo otvorena forma, jer peti stih koji dolazi na kraju i koji je kraći u odnosu na prva četiri stiha, na izvestan način ostaje da visi i traži dopunu, traži sebi para, čak i onda kad zaokružuje strofu. Ovu odliku kvinte Milanović je u Jelenu u prozoru koristio sa velikom veštinom i neretko, tzv. opkoračenjem, prenosio rečenicu, misao ili sliku iz strofe u strofu, čime su pesme dobijale kako na dinamici tako i na celovitosti. Na stilsko-jezičkoj ravni pak, pesnik je pokazao izuzetnu inventivnost u upotrebi figura (epiteta, metafora, simbola, alegorija itd.), koje sve vrlo sugestivno dočaravaju taj, s jedne strane neuhvatljivi, snoliki, a opet tako nedvosmisleno preteći svet sa same ivice stvarnosti.

IZLOMLJENE SLIKE

O tome kako je nastajao taj svet, Milanović je u pogovoru za drugo izdanje knjige (2011) zapisao: „Ispisivao sam pesme ponovo i ponovo, uporno, smišljao ih obijajući asfalt voždovačkih uličica, staze Banjičke šume i botaničke bašte Šumarskog fakulteta (…) Tih godina fascinirali su me čuveni dokumentarni film o Pikasovom likovnom postupku i Zaštitna povelja Borisa Pasternaka. Svoj duboki pečat ostavila je u meni i jedna rečenica Leonida Šejke ’Ja nikada nisam želeo da osvojim svet; ja sam samo tražio u njemu jednu pukotinu da se naselim’(…) Tada sam želeo da napišem pesme pune izlomljenih slika koje će naličiti kakvom razbijenom ogledalu u kojem se celina ipak prepoznaje. I činio sam to uporno, svakodnevno, menjajući prvobitne ideje – kao što je Pikaso u čuvenom dokumentarcu menjao oblike i kompletnu kompoziciju pred okom kamere, ili kao što je mladi Pasternak ispisivao i precrtavao stihove, na obali reke, pod vrbom, u Predelkinu – sve dok pesma ne bi dobila oblik ogledala gotovog da se raspe u hiljadu komadića…“

I zaista, već od stihova koji su postavljeni na vrata knjige kao moto: „Ukloni fotografije, eksponate,/ i postavi lice – glinenog goluba./ Neka se vežbaju u pogađanju sna/ koji podupire zemlju, snažno,/ poput stuba.“, a još više od uvodne pesme „Doba“: „Od neke tišine podozrevaš,/ a vri pred tobom strašni šumor/ (suv je prst sveta i raste smrt)/ Na tvoju postelju, na konje, na reku,/ ruši se umor…// Već pada na sve: na tamne pločnike,/ na nežni krov, u kutove kuća./ Samo će iz glasa izrasti flauta/ i tiho će se pokrenuti zid/ pre svanuća“ – pred unutrašnjim očima čitaoca izranja jedan začudan svet, na prvi pogled poznat, a ipak umnogome drugačiji, neuhvatljiviji. Baš kao da je reč o razbijenom ogledalu: ne samo svaka pesma, već svaki stih, pa još i više – svaka jezička slika najpre iznenađuje svojom preciznošću i samosvojnošću, i tek što je čitalačko oko usvoji i uobliči, ona se pretapa, preliva u sledeću sliku, koja tok pesme neočekivano (motivski) preusmerava; i tako, sve do kraja, koji istovremeno predstavlja i zaokruživanje jedne tako rasute, mnogostrane smisaone celine, ali i otvaranje pesme ka nekoj većoj celini. Ta veća celina jeste prvo ciklus, pa potom cela knjiga, a onda i neko šire poetsko-metafizičko platno, čiji se okviri možda ne mogu jasno odrediti – teško da je reč o (tada još uvek skromnom) ukupnom opusu pesnika, ili o poeziji tog doba, ili pesničkoj umetnosti uopšte – ali koje nesumnjivo postoji, i svaka pesma ove knjige jeste jedan od likova na toj složenoj slici.

Na ovoj slici se smenjuju motivi krhkosti pesničkih napora i zadataka koje umetnost ima, sa pretnjama, strahom, jezom, koji se šire, počev od sobe i kuće, koje prestaju da budu povlašćeni, zaštićeni lični prostori, preko (Beo)grada u kojem se lirski junak kreće i živi, do čitavog sveta. Antropomorfizacija i zoomorfizacija apstraktnih imenica i pojmova, i uopšte neživog sveta s jedne strane, a potom, s druge, metaforizacija i simbolizacija ljudi i njihovih osobina i postupaka (na primer u središnjem ciklusu „Zapisi o progoniteljima“), svedoče o krajnje nestabilnom, izokrenutom svetu, u kojem sve može postojati (i postoji) i u nekom drugom obliku, odnosno, ništa u tom svetu nije ono za šta se predstavlja.

DEJSTVO OKA

Pobrojane odlike (ukidanje granice među bićima, stvarima, pojavama; obrnuti svet, odnosno svet izbrisanih vrednosti; slike nadolazeće ili upravo doživljene katastrofe) mogle bi biti navedene kao karakteristike podžanra (post)apokaliptične poezije. U vezi s ovim, od izuzetne je važnosti činjenica da je Milanović 2004. priredio izabranu Disovu poeziju, koji je sa pesmama kakva je u prvom redu „Jutarnja idila“, a potom i „Nirvana“, „Orgije“ ili „Naši dani“ – rodonačelnik apokaliptičnog podžanra kod nas. Motiv oka/ očiju, koji je kod Disa jedan od najupečatljivijih, kao i pasivna pozicija lirskog subjekta, koji kao da ne živi, već mu se život događa, a on ga sa strane posmatra (obe odlike dovedene do vrhunca u „Tamnici“), obnavljaju se tek neznatno preobražene u Jelenu u prozoru. To su primetili već prvi čitaoci ove knjige, poput Jovice Aćina, koji je u svom prikazu pod naslovom „Oštar vid“ u Ninu između ostalog rekao: „Upravo na ovome mestu, mestu mestu iskušavanja ćutanja gledanjem, jeste izvor Milanovićeve pustolovine u kojoj mu je prvi i jedini saputnik oko (…) Izuzetna je Milanovićeva vera u dejstvo oka na sliku sveta. Odustati od gledanja, što u ovim pesmama znači odustati od akcije preobražaja, predstavlja sagorevanje svega onoga čija nas razgovetnost hrani i jača za ljudski opstanak. Nema stvaralačkijeg kontakta sa okolinom, pa i sa samim sobom, sa svojim identitetom, od gledanja.“

Istovremeno, treba reći da je recenzent naredne Milanovićeve knjige Klatno (1980) bio Miodrag Pavlović, pesnik koji je u svojim prevratničkim knjigama 87 pesama (1952) i Stub sećanja (1953) apokaliptične teme objavio u njihovom punom, tamnom sjaju i vratio ih u fokus poezije svoga doba, i koji je, nesumnjivo, jedan od onih pesnika koji su najviše uticali na mladog Milanovića. Ova dvojica pesnika, od kojih prvi u svojim mutnim zvučnim vizijama kao da sluti kataklizmu Balkanskih, a potom i Prvog svetskog rata, i drugi, koji opeva krhotine, otpatke sveta preostalog posle Drugog svetskog rata, ključna su linija u našem pesničkom nasleđu na koju se nadovezuje i Milanović.

EGZISTENCIJALNO ZALEĐE

Ovim se dolazi do tačke u kojoj Jelen u prozoru postaje ponovo važan, a za današnjeg čitaoca važniji nego, recimo, za onog od pre petnaestak godina. Ukoliko je, naime, kao što vidi na primerima Disa i Pavlovića, apokaliptična poezija pisana uvek bilo kao slutnja ili reakcija na kraj sveta, vredi se zapitati: o kakvom se kraju radi? I tu se dolazi do egzistencijalnog zaleđa ove knjige, a to je generacijsko iskustvo studentske pobune 1968. Pesme su nastajale u prvoj polovini sedamdesetih godina, dakle vremenu surovog buđenja nakon kratkog revolucionarnog sna. Otuda u njima sav taj nemir i jeza, otuda „Progonitelji“ i „Crne Rupe“, otuda „veličanstveno mrtav“ grad što treperi i „grubi neimari“. I tada, baš kao i danas, uznemirena zajednica i sistem svetili su se ne samo neposrednim napadom na pobunjenu s(a)vest mladih, koliko sitnim i svakodnevnim, nevidljivim i neuhvatljivim udarcima ispod pojasa, zidovima ćutanja i društvenim inercijama.

Milanović se i u kasnijim knjigama vraćao ovoj temi, pa stoga nije nimalo slučajno što je Milisav Savić kao moto za svoj roman Topola na terasi (1985), jedno od najvažnijih umetničkih svedočanstava o 1968, uzeo pesmu „Priznanje“ iz knjige Klatno. To je uostalom i jedini način na koji poezija i umetnost uzvraćaju udarac stvarnosti: tako što pamte svaki istinski bol, i čuvaju ga u vremenu.