Stripovi u plamenu

Tokom Drugog svetskog rata, osim što su bili razbibriga za decu i omladinu kod kuće, stripovi su igrali važnu ulogu i u naporima SAD da razvijaju patriotizam kod svojih boraca u Evropi i Aziji. Ali, nakon okončanja rata 1945, situacija u kojoj se našao strip počela je da se menja. Rastuća paranoja od komunizma, porast maloletničke delinkvencije u SAD, kao i potreba nacije da se konsoliduje u novom idealu „američkog sna“, doveli su do toga da je sve veći broj roditelja, stručnjaka i zvaničnika smatrao da stripovi predstavljaju otrov za mlade senzibilne umove njihove dece. Ovu situaciju je obilno koristio dr Frederik Vertam, tada ugledan psihijatar, koji je poveo svojevrstan krstaški rat protiv strip umetnosti. Doktor Vertam je u to vreme naime tvrdio da je izvršio obimna istraživanja koja su uključivala hiljade dece sa problemima u ponašanju, od delinkvencije i psihijatrijskih bolesti do homoseksualnosti, i došao je do zaključka da su za sve devijantne oblike ponašanja u velikoj meri odgovorni – stripovi. Oštrica dr Vertama se naročito okomila na horor i krimi stripove, ali su bili pogođeni i svi ostali žanrovi, pa i superherojski. Vertam je objavljivao niz članaka sa ovom temom i stekao popriličan broj sledbenika, da bi 1954. godine izdao i knjigu Seduction of the innocent, svojevrsnu kompilaciju svih svojih istraživanja na ovu temu.

Na vrhuncu antistripovske kampanje organizovane su akcije javnog spaljivanja stripova. Prve strip-lomače u SAD počele su da gore već 1948. godine, u Spenseru u Zapadnoj Virdžiniji i Binghemptonu u državi Njujork. Stripove su na lomače bacala deca pod nadzorom i prinudom roditelja, sveštenika i učitelja, a novine o tome uredno izveštavale. Atmosfera netrpeljivosti prema stripu podgrevana je širom Sjedinjenih Država javnim nastupima dr Vertama, te se tako širio i fenomen lomača sa omiljenim crtanim junacima tadašnje dece. Makartijeve senatske komisije usmerene ka „crvenoj pretnji“ u atmosferi lova na veštice, uveliko su potpaljivale ovu hajku na popularnu kulturu. Cela industrija stripa polako je počela da se urušava.

Kulminacija se odigrala 21. aprila 1954, kada je senatska komisija na nišan uzela strip kulturu, i u kojoj je kao svedok učestvovao i dr Vertam sa sveže odštampanim primerkom svoje knjige. Na komisiji se ozbiljno razmatrao predlog da se strip u potpunosti zabrani, ali do toga ipak nije došlo. Umesto toga, stvar je prepuštena organizaciji pod nazivom The Association of Comics Magazines Publishers (ACMP), formiranoj 1. jula 1948. sa ciljem da se reguliše sadržaj stripova.

Ubrzo nakon senatske komisije 1954. godine, ACMP je obznanio Comic Code Authority (CCA), samoregulatorno telo koje je putem niza iscrpnih, a često i apsurdnih pravila regulisalo sadržaj i izgled svih strip izdanja u SAD. Bez prepoznatljive odštampane bele markice sa natpisom „Approved by CCA“, nijedan strip nije mogao biti distribuiran na prostoru SAD. CCA je opstao nekoliko decenija na svim naslovnicama stripova u SAD, a poslednje izdanje koje je uklonilo ovu stigmu sa sebe bio je Supermen, i to tek 2011. godine. Međutim, ispostavilo se da je jedno cenzorsko telo poput CCA bilo u tom trenutku i sredstvo spasa za strip industriju. Sa jedne strane, roditelji i stručnjaci sada su imali organizaciju koja će regulisati stripove koje konzumiraju deca, pa se nisu više bavili tom temom; sa druge strane, strip autori i izdavači su bili prinuđeni da pribegnu većoj kreativnosti u prostoru omeđenom normativima CCA, što je dovelo i do renesanse strip izdavaštva šezdesetih godina.

A dr Vertam? Nekoliko decenija nakon što je utihnuo njegov rat protiv stripa, većina istraživanja ovog nekada uglednog psihijatra je opovrgnuta. Ispostavilo se da njegov istraživački uzorak nije obuhvatao hiljade već jedva nekoliko stotina dece, pri čemu je dr Vertam prikrio da je većina učesnika u istraživanju bila izložena zlostavljanju i drugim oblicima trauma.