Diskografska sezona koja je u toku kao da se polako pretvara u sezonu iskaza ljutih staraca i jednako razgoropađenih devojaka. Tek, izgleda da samo te dve populacije još uvek osećaju jaku potrebu da muzikom iskažu svoj trenutni pogled na svet. Sledstveno, jedino po njima će se i pamtiti kako je zaista izgledalo živeti 2024 – ostali mogu da nastave svoje tapkanje po mraku društvenih mreža i video-igara, osvetljeni samo ekranom…
John Cale (r. 1942) spada u kontrakulturne gigante, ljude koji su rok muziku pretvorili u umetničku disciplinu. Lou Reed i on su u tome zajedno uspeli osnivajući više nego legendarnu grupu Velvet Underground, što je u Njujorku šezdesetih godina prošlog veka prvi put uspešno spojila “crne” poetske tekstove o naličju i dekadenciji gradskog života sa radikalnim zvukom rokenrola. Miljama daleko od ulagivanja uhu slušaoca, ovaj bend je u savremeno sazvučje uneo eksperimentalnu buku koja je savršeno odslikavala stvarnost novih gradova.
Najviše zasluge za nečuvene velvetovske audio-intervencije u tkivu pesme (uvođenje feedbacka i dronea) imao je klasično obrazovani violista John Cale, visoki Velšanin, nosilac britanske državne stipendije, što se obreo na američkoj Istočnoj obali u pravom trenutku da prisustvuje revoluciji u ozbiljnoj muzici koju su predvodili John Cage, Aaron Copland, La Monte Young i drugi. Kad je pravo iz ovih nekonvencionalnih akademskih krugova uleteo u rokenrol scenu, pred njim se otvorilo netaknuto polje u koje je mogao da unosi sve što je naučio iz avangardne i minimalističke muzike – bio je to nesvakidašnji rani prodor visoke umetnosti u pop kulturu.
Njegov odlazak iz Velvet Underground posle dve ploče (remek-delo The Velvet Underground & Nico 1967, te odlična White Light/White Heat 1968) dao mu je slobodu da nastavi solo karijeru, tokom koje je izgradio profil beskompromisnog, svojeglavog umetnika sa uvaženom pozicijom po strani od glavnog toka. Često je znao da izbaci neujednačena dela, ali je niz ekspresivnih izdanja ogorčenog tona iz sredine sedamdesetih – kao što su Paris 1919 (1973), Fear (1974), Slow Dazzle (1975) i Helen of Troy (1975) – ostao čvrst dokaz da je John Cale autor posebnog formata. U istoriji će svakako ostati zabeležen i kao fantastičan producent i otkrivač novih velikih talenata, jer je potpisao prve albume takvih generacijskih veličina kao što su The Stooges sa Iggy-jem Popom, Patti Smith, Modern Lovers sa Jonathan-om Richman-om, Squeeze, Happy Mondays, dok je sa Nico stvorio tri LP-ja koji su za sva vremena zacementirali njen jedinstven, hermetični zvuk: The Marble Index (1968), Desertshore (1970) i The End (1974). Upamćene su i dirljive saradnje sa Lou-om Reed-om (Songs for Drella 1990, posvećen preminulom Andyju Warholu), i Brian-om Eno-om (Wrong Way Up 1990), a poznavaoci pamte da Cale-a susrećemo i na snimcima Nick-a Drake-a, kao i da je zaslužan za aranžman Cohenove pesme Hallelujah kojim je ona definitivno pretvorena u standard.
Suviše je izuzetnih imena sa kojima je John Cale blisko ukrstio puteve, da i sam ne bi bio poseban.
VELIKA SVETSKA ILUZIJA
U poslednjoj deceniji John Cale nije ništa proizvodio, živeo je u Los Anđelesu povučeno uživajući u miru nosioca ordena Ostrvske krune i člana Rokenrol kuće slavnih. Ali, kao da ga je ovo bezimeno novo doba svetskog nemira na kraju nateralo da nam fljusne u lice svoje viđenje trenutnih globalnih zbivanja kojima vladaju agresivni trampovi i besmisleni ratovi, te se prošle godine iznenada oglasio nesvakidašnje relevantnim projektom Mercy (2023), na kome od numere do numere hrabro sarađuje sa nekima od najsvežijih underground heroja XXI veka – Animal Collective, Weyes Blood, Fat White Family, Laurel Halo, Tei Shi, Dev Hynes, Sylvan Esso i Actress, dok se iz njegove generacije posthumno pojavljuje slavni afro-bubnjar Tony Allen, a pominju još i dobri prijatelji Nico i David Bowie. Nije ga mrzelo da sve ovo promoviše koncertnom turnejom i najavi sledeću za 2025, mada je prešao 80 leta, na taj način demonstrirajući poslovičnu žilavost pred iskušenjima svih vrsta – koliko znamo još staraca koji su “konzumirali sve dostupne narkotike u Americi šezdesetih” (citat), a da ovako odolevaju i imaju potrebu da izađu u susret publici, ne bi li joj saopštili nešto važno?
Očigledno je to bio samo uvod pošto se u ovom naletu energije upravo pojavio još bolji dupli album Poptical Illusion (Domino), koji je kreirao i odsvirao potpuno sam u studiju sa svojom menadžerkom Nitom Scott, uz pomoć gitariste Dustina Boyera. Teatarski ugođaj što se prostire kroz sve kompozicije potpuno odgovara poruci vesele zapanjenosti nad onim šta je sve ljudska rasa spremna sebi da učini – to je ono sa čim Cale želi da nas suoči ovaj put i niko ne može da kaže kako nije u pravu. Radi se o svesno svedenom, delikatno lepom i raspevanom, te verovatno oproštajnom istupu jednog od onih sporednih velikana i autentičnih čudaka, koji su rokenrolu dali životni šarm.
Poptical Illusion nam kroz seriju iščašenih karaktera poetski upečatljivo slika današnji svet “na ivici razuma”. U glavnoj ulozi je dobra stara naracija, te tokom sat vremena, kao u kratkim pričama, ovuda defiluju likovi u raznim vrstama škripca, a među njima i sam John, ništa bolji od svojih junaka. Kao da je pokušao da nađe novi jezik za nove opasnosti, Cale ovde smelo upotrebljava elektroniku na rokerski način dajući joj oštricu kritike zbivanja oko nas.
Najavljujući nesvakidašnju vožnju, u ploču nas uvodi svečano intonirana God Made Me Do It (Don’t Ask Me Again), a potom tonemo u glib moronske svakidašnjice kroz bezrazložno veselje korporacijskog uspeha Davies and Wales, čiji nastavak How We See the Light govori o uzdizanju nekog karijeriste, dok Company Commander priča o oficiru punom sebe, a čist alternativni hit Shark–Shark pred nas izvodi niz kontroverznih preduzimača sa dna životnih tokova. Između ovih tematskih pesama, fino tkanje Poptical Illusion nudi nam pesnikove komentare: ili kroz privatan doživljaj užasa opisanog besmisla, kakav je slučaj u Calling You Out, u kojoj se priziva izgubljeni prijatelj i Laughing in My Sleep, posvećen nepoznatoj ljubavi – ili kroz programske numere kao što je to Edge of Reason, sa svojom konstatacijom da živimo u nenormalnim okolnostima koje sami prihvatamo, i I’m Angry, gde John iznosi na videlo svoj gnev zbog toga. Na završetku nas dočeka divna There Will Be No River, čija evokativna klavirska tema ostavlja trajan emotivni otisak u našem slušalačkom iskustvu opraštajući se od nas i ne obećavajući da će se više ikad vratiti.
I tu vas negde kosne činjenica da John Cale ima toliko godina koliko ima, ali se ne ustručava da ustanovi kako treba biti zgrožen nad bahatošću sa kojom ruiniramo sami sebe, upravo demolirajući planetu, društvo, privatnost… Svesni smo da ovaj čika ima svu onu hrabrost koju bi mi trebalo da imamo. Ali, on se na tome ne zaustavlja nego nam do kraja pruža i ono čemu se nadamo: utehu.
Ono što Poptical Illusion čini nesvakidašnje umetnički vrednim jeste ta poletna mudrost starca koji se više ne nada da će išta pametno videti na ovom svetu, ali se svejedno raduje životu takvom kakav je. Pitanje je da li mi za to imamo hrabrosti.
“Strah je najbolji čovekov prijatelj.”
(“Fear Is a Man’s Best Friend”, John Cale, 1975)
