Šta ne staje u priču

Najpre da razjasnimo jedno: roman Noć svih svetih svakako i bez sumnje nije nikakav „nastavak bestselera Hobo“ kako piše na naslovnoj strani knjige, dizajniranoj po uzoru na bezbrojne anonimne žanrovske knjižurine sa anglosaksonskim industrijskim pečatom. Sa „bestselerom Hobo“ ova knjiga deli tek dvoje: famozni Nišvil kao poprište, te izvesnu noir atmosferu, u kojoj se Podzemlje i Nadzemlje mešaju tako da je sve teže ustanoviti gde jedno prestaje a drugo počinje. U svemu drugom, Noć svih svetih je romaneskna celina za sebe. Ako već treba tražiti linkove i izdavačke mamipara-navlake, to bi pre bio film Collateral; i sam će pisac rado priznati da je ova knjiga svojevrsni poklon njegovom sinu, koji je poželeo da nešto takvo pročita iz pera svog oca; pa ti sad reci da g. Magični nije zakleti sentimentalac u duši…

Kenzer, profesionalni likvidator koji valjda više ni sam ne zna radi li više sa ove ili one strane zakona, i da li ta granica još uopšte postoji kao nešto što je moguće pouzdano razaznati, dolazi iz prestonice u Nišvil da za račun onoga-s-kim-nema-cenjkanja (a nije ni Bog ni Đavo, ili je možda malo od jednog i drugog), hm, sredi izvesne račune sa raznim živopisnim karakterima koji su se zamerili jednoj moćnoj Službi (moćnijoj od one na koju se obično misli kad se kaže Služba), ali i univerzalno kriminalnoj družbi i njenom bossu… Usput će, bogme, o istom trošku posvršavati i neke svoje stare račune koji – gle čuda – imaju neke veze sa jednom izneverenom, ili čak neostvarenom ljubavlju, a koja opet i te kako ima veze sa Službom i Družbom… A sve se to ima obaviti za jednu noć, uz nevoljnu pomoć jednog slučajno (hm?) odabranog taksiste, prekaljenog noćnika Kleše. Koji pak, taksista, i sam ima izvesnih ideja, a bogme i osvetničkih motiva…

I to vam je otprilike to, na fabularnoj ravni, kada je Noć svih svetih u pitanju: južnjački pulp fiction koji pršti od akcije i krvi. Deluje kao nešto lako čitljivo i još lakše zaboravljivo. Hm, donekle i jeste tako… Ono što čini da knjigu ipak ne odbacite pre kraja ono je što „ne staje u Priču“: to je onaj kvalitet više koji je Ćirić neretko u stanju da isporuči i onda kada se čini da radi na automatskom pilotu. Naime, malo je kada Zoran Ć. u jednu knjigu uložio toliko predanosti i jezičke strasti kao u ovu; bivajući ponekad, doduše, i odveć pompezan i sentenciozan, nakićen i razbarušen, Ćirić ovaj prozni tekst gusto filuje premodeliranim tobože streetwise parabolama (iza kojih viri čisti ćirićevski barok!) koje mu daju osobitu draž a da bitno ne otežavaju čita(la)čku prohodnost. Zato je ova knjiga jača kao skup upečatljivih slika i slikovitih fragmenata nego kao koherentna celina (mada u ovom drugom svojstvu zadovoljava žanrovske standarde, a pretpostavljam da je to i bila autorova namera): scene noćnog drajva kroz Nišvil, diskretno bluzerski pasaži olupanosti taksija, ulica, otužnih pljeskavičarnica i ljudskih egzistencija, kriminalnog nuvo riš prostaštva, ili pak svakovrsne porodične patologije – uključujući i Klešinu, a naročito Kenzerovu; Kenzer, uostalom, ne bi ni postao to što jeste bez toga – ono su što ostaje nakon što Kenzer pokoka sve što je trebalo da pokoka (ne bojte se, neću vam otkriti šta je bilo na kraju, jer to nije kraj…), a čitalac zaklopi korice ovog romana. Ne, to nije HOBO; a nije ni naročito NOVO, ali je sasvim intrigantna stilska vežba iz žanra za pisca koji možda nikada nije bio saživljeniji sa svojim filmofilskim, a u posrednijem smislu i rokenrolersko-kantribluzerskim referencama. Što će reći: čitati uz Džonija Keša, najbolje uz njegov famozni zatvorski nastup. Razumećete zašto…