Šta je stvarnost

Jednom je i to moralo da se desi. Posle 600 stranica američka spisateljica Rut Ozeki stavila je poslednju tačku u romanu, pa je još i napisala (da ne bude zabune, valjda) “knjiga mora negde da se završi”. Nisu vredela čitalačka odlaganja, uzimanje teksta na kašičicu da ostane više za sutra i ono jedvačekanje da to sutra dođe, nije pomagala ni strategija paralalenog čitanja još jedne, ili dve knjige: razjapila se posle tačke praznina kao da nikada više neću pročitati nešto ovako uzbudljivo, moćno i lepo, kao da mi bogato čitalačko iskustvo nije govorilo da ću, verovatno, već istog dana započneti nešto jednako dobro (desetine, stotine knjiga gleda me sa polica i privlači pažnju), kao da, uostalom, 1983 Miljenka Jergovića, kojom sam presecao Knjigu forme i praznine, nije čudo od knjige posle koje ću upasti u istu ovakvu čitalačku utučenost sve dok, istog dana, verovatno, ne budem pronašao nešto potpuno drugačije i jednako uzbudljivo…

...

GLASOVI

Posle očeve smrti četrnaestogodišnji Bendžamin O (O je prezime korejskog porekla) počinje da čuje glasove koje niko drugi ne čuje, odnosno razabira da stvari govore: prozorsko staklo je htelo da se raspukne od jada kada se u njega zakucala ptica, pa je svoju muku podelilo sa zapanjenim Benijem, patika je imala štošta da primeti, a i “olovke u sebi imaju priče i bezopasne su pod uslovom da ne zabiješ vrh sebi u uvo”. Makaze su, međutim, nešto drugo i opasno, sikću kao zmije i podređuju Benija svojoj volji. Već sama ta okolnost da čovek čuje glasove koje niko drugi ne čuje dovoljno je dramatična, ali kada Benijeva majka Anabel, koja posle muževljeve smrti nikako ne uspeva da dođe sebi, shvati da se s njenim sinom događa nešto čudno, sve postaje još dramatičnije jer će oni koji ne čuju ono što čuje on, računajući njegove školske drugare i psihijatre, proglasiti Benija nenormalnim, a biti nenormalan znači biti izopšten. Dodamo li tome da Beni i njegova majka jedva sastavljaju kraj s krajem, da im pakosni stanodavac preti iseljenjem iz stana, da Beni beži iz škole jer ne može da podnese maltretiranje, dok i sama Anabel tone u bolest, situacija postaje nepodnošljiva. U veoma teškom trenutku, međutim, sticajem zanimljivih prilika (umesto u školu Beni odlazi u biblioteku jer tamo je toplo, niko ga ne maltretira, može da dremne, a i u biblioteci žive knjige), u dečakov život ulaze devojka Alef, nešto starija od njega, i stari beskućnik Slavoj, Slovenac, filozof i pesnik, koji živi u svojim invalidskim kolicima i pije kao smuk. Za razliku od svih ostalih, njih dvoje, Alef i Slavoj, uopšte nisu preneraženi okolnošću da Beni čuje stvari i komunicira s njima, naprotiv, ta im se sposobnost dopada. Uz to, Alef je umetnica i đavolski privlačna. Izmenjena perspektiva s kojom se dečak suočava prvi put od kako je začuo glasove pokreće, kako bi Slavoj rekao, filozofsko pitanje: šta je stvarnost? Jer sve dok Bendžamin nije sreo Alef i Slavoja, okolina nije propustila nijednu priliku da mu saopšti kako glasovi koje čuje nisu stvarni, kako ih ne čuje niko drugi i kako je, prema tome, lud. Njegovi novi prijatelji, međutim, misle drugačije. Epizoda u kojoj će Beni prvi put pomisliti kako nije sve baš tako jednostavno i tako jednoznačno, ta epizoda u kojoj će se Beni zapitati “a da šta je stvarno?”, jedna je od najimpresivnijih što ih je potpisnik ovih redova ikada pročitao.

ŽANR: Moglo bi se reći da se Rut Ozeki oprobala u zahtevnom žanru u kojem su glavni likovi deca ili adolescentni, te bi Knjiga forme i praznije stala u red zajedno s Velikom sveskom Agote Kristof, Divljim guskama Julijane Adamović, Tugom Belgije Huga Klausa, Ranim jadima Danila Kiša, ili Ulogom moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića (da pomenemo samo prve koje nam padaju na pamet), ali iako glas Benija O nesumnjivo dominira, ovo nije manje roman o njegovoj majci, koja se nosi s tugom, ljubavlju, nemaštinom, brigom, strahovima i sopstvenim ludilom. Anabel, naime, nije u stanju da se oslobodi stvari i kuću pretvara u smetlište. Opisi njenog poremećaja, pronalažanje izgovora za to ne može da izbaci inače sasvim neupotrebljive stvari – kese i kese novinskih tekstova, na primer, koje se penju po zidovima i pokrivaju druge bespotrebne stvari – kompulsivna kupovina sitnica (uprkos nemaštini), nesnalaženje u elementarnim radnjama, a naročito njena duboka usamljenost, očajnički napori da barem na nekoliko trenutaka oseti radost bilo zbog čega – recimo to tako – slamaju srce. Ovaj izraz “slomiti srce” nesumnjivo bi se svideo Anabel jer ona živi u ozračju kiča – neprestano kupuje kugle od stakla u kojima pada sneg kada se protresu, jer, eto, tako su lepe – ali teskoba koju čitalac ne može da ne oseti učinak je savršene spisateljske ravnoteže Rut Ozeki, njenog (doslovno) nepogrešivog osećaja dokle sme i na koji način da ide na skliskim mestima (a roman vrvi od epizoda u kojima bi se 98 odsto pisaca svom dužinom i težinom prostrlo po nepreglednom klizalištu ambicija bez pokrića): opsednutost izgubljenim mužem, na primer, slabost prema vranama, ili epizoda u kojoj prvi put odlazi na masažu. I upravo zbog Anabel – ali ne samo zbog nje – Knjiga forme i praznine nije tekst u kojem samo dete priča sopstvenu priču.

FILOZOFIJA

Strogo uzev, malo je dobrih filozofskih romana, a najveći nesporazumi u odnosu između književnosti i filozofije nastupaju kada pisci počnu da filozofiraju. (I obratno: kada filozofi pomisle da mogu da pišu romane.) Mnogo je filozofije u romanu Rut Ozeki upravo zbog toga što joj ne pada na pamet da filozofira, osim kada, u svega nekoliko navrata, filozofiranje ne proprati ironijskim ili samoironijskim Slavojevim gestom (koji, inače, engleski govori s greškama): “Da ti kažem nešto o poeziji, školarac”, obraća se Slavoj Beniju na str. 315. “Poezija ti je problem forme i praznine. Onog trenutka kada stavimo jedan reč na prazan papir, ja sam sebi zadao problem. A pesma koja se izrodi jeste forma, pokušaj da se nađe rešenje za moj problem. – Uzdahnuo je. – Na kraju, naravno, nema rešenje. Samo novi problemi, ali to je dobro. Bez problemi, ne bi postojale pesme.” Ne samo što ovo mesto u izvesnoj meri objašnjava nemogući naslov romana, već pokazuje s kako tananim osećajem spisateljica uvodi pojmovni jezik u priču: najpre, problem se javlja s pisanjem, s trenutkom kada pisac pokuša da istisne misao iz sebe (pre toga mišljenje nije ništa), kada ta misao postane materijalna, čvrsta, kada izađe iz ništavila unutrašnjosti, a onda se s problemom hvata u koštac upravo formom, u pokušaju, dakle, da se nađe rešenje za problem. Svako rešenje je, međutim, novi problem. I eto Hegela, a da čitalac pojma nema da je to Hegel, niti je potrebno da zna da je to Hegel. U drugoj epizodi Slavoj nastoji da skrene pažnju na sebe kako bi Beniju omogućio da se, neprimećen, ušunja u biblioteku. Stari pesnik pravi haos, zavitlava se, maše veštačkom nogom, ispada iz kolica, ali ne prestaje, uz zarazni šarm, da izgovara najčistiji filozofski tekst koji – i eto majstorstva – upravo na tom mestu i treba da stoji.

I još nešto. Malopređašnji citat barem na dve ravni pokazuje genijalnost prevodioca Aleksandra Milajića. Nije naravno, previše zahtevno pronaći pandan u srpskom za nedovoljno dobar engleski jezik, postoje tu razni načini, a Milajić se opredelio za sitne, nevažne, na određeni način šarmantne greške u rodu, broju, padežu (“stavimo jedan reč na prazan papir”). Nešto je drugo, dublje, pogrešno u Slavojevom engleskom, odnosno sada već srpskom: viškovi koje proizvode stranci, oni koji ne govore svojim maternjim jezikom, odnosno oni koji nikada nisu dovoljno dobro naučili nematernji. Recimo, Slavoj govori onako kako pišu osrednji (ne čak ni najlošiji) pisci na srpskom: bespotrebna, suvišna upotreba ličnih zamenica, na primer i blaga iščašenost u samoj rečenici koja počinje množinom, a nastavlja se u jednini. Uz to, stranac i rđav pisac nemaju dobar osećaj za lične zamenice, te ih stavljaju tamo gde im nije mesto, odnosno tamo gde nisu nužne (ovako: odnosno tamo gde one nisu nužne). Niko u ovom romanu ne govori kao Slavoj i to ne zbog toga što ne pravi greške u rodu, broju, padežu, već zbog toga što u korektnom engleskom (odnosno Milajićevom srpskom) nema viškova.

ZEN

I, dabome, paralelna zen priča ispričana s neodoljivom ironijom, nužnom da bi se sva ta budistička magla uopšte podnela, ali, opet, ne s onom ironijom koja razara samu ideju. Dok se Beni, njegova majka, Alef i Slavoj zlopate u velikom, neimenovanom američkom gradu, na drugom kraju sveta, u Japanu, odvija se priča koju Anabel pronalazi u jednoj knjižici o samopomoći. Budistička sveštenica, naime, piše o tome kako je, najpre, bila zavisna od stvari, te kako se te zavisnosti oslobodila. Anabel, naravno, u toj knjižici pronalazi utehu, ali ne i dovoljno motiva da sama, odlučno, krene u akciju raščišćavanja. Na ovom se mestu moraju poreskočiti veliki delovi priče da bi se ukazalo na čvor koji će, u jednom trenutku, da spletu bolji junaci ove priče. Neka radoznali čitalac sam otkrije ko će se i na koji način izvući, a ko i zbog čega neće. Važnije je nešto drugo. Ispričati priču s toliko jakih, ponekad neizdrživih mesta i motiva, i pritom održati ravnotežu protivtegovima humora, ironije i prave mere, uglavnom je nemoguć zadatak, osim za Rut Ozeki. Ni u jednom trenutku spisateljica Knjige forme i praznine neće upasti u gnjecavu konstrukciju koja će u teškoj mentalnoj bolesti i njenim ispoljavanjima pokušati da pronađe zapretenu istinu sveta onkraj svake racionalnosti. Naprotiv. Granica između bolesti i zdravlja ne gubi se ni na tren, a težinu ludila osećaju svi koji dođu u dodir s Benijem, kao u strahovitoj epizodi kada i Beni i čitaoci, na trenutak, izgube razliku između stvarnosti i nestvarnosti, te niko ne zna da li je to što Beni traži iluzija ili stvarnost. Ono, međutim, što američka spisateljica radi jeste to da dovodi u pitanje neupitni (ontološki) status stvarnosti kao veličine koja je mnogo manje stabilna nego što bi nepokolebljivi poklonik stvarnost to mogao i da pretpostavi.