Na kraju još jedne pozorišne sezone, nametnulo se uporedno “čitanje” triju predstava sa zajedničkim motivom kuće, stana, doma; kao mesta identiteta ili manipulacije njim, kao nestalne imovine i kao još nestalnije domovine
Ako vam se dešavalo da izađete iz pozorišne sale i pitate se zašto baš ovaj komad u ovom trenutku, to se sigurno nećete zapitati nakon nekoliko predstava ove sezone u beogradskim pozorištima, pri čemu se tri izdvajaju po umetnički dobro upakovanom aktivizmu. Ove tri predstave imaju nekoliko ključnih zajedničkih tačaka – postavljene su po odličnim savremenim dramskim tekstovima aktuelnih pisaca srednje generacije, umešno i pronicljivo režirane sa glumcima koji nadahnuto i zanatski tačno prenose zamisli reditelja i ideje autora i na kraju, a za ovaj tekst najvažnije, svima im je zajednička tema, možda čak i glavni lik – kuća, prostor gde likovi žive, mesto (ne)pripadanja, tačka preplitanja traume i sreće, okrilje prikrivanja i laži…
Kamen je predstava rađena po komadu Marijusa fon Majenbruga, zvučnog imena savremene nemačke dramaturgije u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta i Zagrebačkog kazališta mladih. Režirao je Patrik Lazić, koji se, nakon nedavne Hartefaktove premijere Našeg sina, utvrdio na poziciji jednog od ne samo najtalentovanijih mladih pozorišnih reditelja, već i najhrabrijih, budući da je u tom svom autorskom projektu bespoštedno kopao po sopstvenom detinjstvu i seksualnosti, a istovremeno uspeo da stvori univerzalnu porodičnu priču koja duboko dira na različitim nivoima svakoga ko sedi u publici.
U Kamenu gledamo priču o različitim porodicama koje se useljavaju i iseljavaju iz iste kuće u Drezdenu tokom važnih prekretnica u istoriji Nemačke od 1935. do 1993. – od nacionalsocijalističke države kada je ugledna jevrejska porodica bila prinuđena da proda kuću Nemcima, nacističkim simpatizerima. Oni posle Drugog svetskog rata beže iz Istočne u Zapadnu Nemačku, a u kuću se useljava porodica prihvatljiva novom socijalistčkom režimu. Nakon pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, tri generacije žena nemačke porodice vraćaju se u kuću, koja je jedini svedok svih laži i mitova koji su utemeljili iskrivljeni porodični identitet. Naime, Vita, supruga bivšeg naciste ne samo da krije porodičnu prošlost, nego je predstavlja kao potpunu suprotnost, čime se prikriva inicijalno zlo. Kamen pokreće važnu temu odgovornosti, te krivice i zaborava zbog kojih je ne samo porodica, već i celo društvo neizlečivo bolesno, sve dok se ne razotkriju priče i mitovi koje su istinu prikrile i zakopale. Angažovanje hrvatskih i srpskih glumaca, te istovremena upotreba i jednog i drugog jezika na sceni zapravo apostrofira primenljivost ove priče na naše prostore. Ozvaničenje laži na nivou nacije i države proizvodi mit, a nestalnost i brojnost istina jedno društvo dovode u iskušenja u kojem se neprestano menjaju “prave strane”. Kamen zakopan u dvorištu kuće postaje simbol istine i njegovo iskopavanje zapravo je i bolno i lekovito. Najmlađa Hana je u neprestanoj potrazi za istinom i kamen na kraju ostaje u njenoj ruci. Ona ga baca u publiku, što tumačimo kao poziv i neophodnost da gledaoci preuzmu tu potragu.
SETA, BES I HUMOR
foto: promoTri zime
Ova potraga mladih za istinom uvodi nas u drugu predstavu – “Tri zime” po tekstu hrvatske dramaturškinje Tene Štivičić, a u izvedbi glumačke klase Jasne Đuričić i njenoj režiji. Zapravo je to diplomska predstava od pre nekoliko godina, ali je premijerno prikazana u Beogradu tek u februaru ove godine. Presedan je što je jedna studentska predstava, pri tom naknadno uvrštena u program, osvojila dva Ardaliona na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu krajem prošle godine. Prema izjavi Jasne Đuričić, njeni studenti su se opredelili za ovaj komad jer su želeli da istraže šta se nama na ovim prostorima zapravo dogodilo. U ovom komadu prati se sudbina četiri generacije jedne zagrebačke porodice i pre svega njihove kuće u važnim trenucima za Hrvatsku – 1945 (kraj Drugog svetskog rata), 1990 (početak rata i raspad Jugoslavije) i 2011 (ulazak Hrvatske u Evropsku uniju). Predstava je režirana klasično, ali sa efektivnim intervencijama u vidu dokumentarnih snimaka govora političara ili odabira muzičkih numera. Takođe je u samoj postavci vešto istaknut poseban kvalitet ovog teksta – da kombinuje setu, bes i humor, izbegavajući patetiku. Mladi glumci su nesporno izuzetno talentovani, ali je važno istaći predanost, tačnost, suptilnost, dubinu kojima su odigrali svoje uloge. Kao i u Kamenu, scenografija se ne menja i unutrašnjost te kuće, koju sve vreme gledamo, postaje svedok ideoloških promena njenih vlasnika. Prvobitni vlasnik je pobegao u Argentinu na kraju Drugog svetskog rata kao narodni neprijatelj, a u nju ulazi porodica komunista, istaknutih boraca. Još jedna sličnost sa Kamenom je ta što komad nije hronološki, te naizmenično gledamo scene iz ova tri perioda. U delu koji se odnosi na 2011. godinu, porodica se okuplja jer se jedna od unuka udaje za biznismena novog vremena, koji isteruje druge stanare i preuzima celu kuću. U ovom komadu, opet baš kao i u Kamenu, poništava se prošlost, te se, na primer, nasilnik iz prošlog vremena danas, kao najistaknutiji građanin, zapošljava u Ministarstvu spoljnih poslova. I ova predstava, iako se dešava u Hrvatskoj, lako korespondira sa gledaocima kod nas.
Još jedna zajednička tema za ove dve predstave je pojam pripadanja. Odnosno, obe kuće su faktički naseljene ljudima koji te kuće nisu gradili, ali su u Kamenu pravi vlasnici proterani i primorani da odu u sklopu zločina proterivanja Jevreja i oduzimanja imovine i svih prava, dok je u predstavi Tri zime u pitanju proterivanje saradnika neprijatelja. Ali to univerzalno pitanje – gde svi mi pripadamo i kako se određuje da li baš pripadamo toj kući i da li je to naše mesto, Tena Štivićić razvija tako što na kraju pripadnost kući ne obezbeđuje bogati zet koji proteruje druge stanare i preuzima je od njih, već tako što se otkriva davnašnja tajna veza između sina proteranog narodnog neprijatelja i njihove služavke koja je zapravo bila prabaka današnjim stanovnicima kuće. Ovo kopanje po prošlosti stanovnika kuće relativizuje i, baš kao u Kamenu, čini nepostojanim identitet, kako lični tako i nacionalni. Svaka epoha kreće iz početka i pravi ljude novog vremena čija se prošlost briše, te se isti ljudi koji su bili zločinci pretvaraju u heroje. Zato Karolina u Tri zime izgovara: “Pol’ stoljeća skrivaš porijeklo kao zmija noge, a onda ga odjednom svi hoće iskopati”.
ISKOPATI KAMEN, PLATITI RAČUN
foto: promoAmsterdam
Treća predstava, Amsterdam Ateljea 212, razlikuje se u svim elementima scenskog jezika, ali je i ovde tema kuća, zapravo stan u Amsterdamu koji je, baš kao i u prethodna dva slučaja, poligon za određene događaje koji će u ovom slučaju na izuzetno potresan način povezati progon Jevreja u Drugom svetskom ratu i život mlade trudne violinistkinje Jevrejke iz Izraela, danas u Amsterdamu. Neklasičan dramski tekst izraleske autorke Maje Ardsad Jasur režirala je Iva Milošević u formi storitelinga, jer se glumci obraćaju publici s povremenim ulaskom u likove. Račun za gas koji joj stanar iznad (naknadno će se ispostaviti – i te kako uključen u priču) ubacio u stan glavne junakinje, datira još iz 1944. godine i napravili su ga nacisti koji su živeli u tom stanu dok je vlasnica bila u Aušvicu, smeštena tamo zajedno sa Jevrejima koje je skrivala, jer ju je muž (stanar iznad) izdao u zamenu za oslobađanje Jevrejke u koju je bio zaljubljen. Ovo je kompleksna i slojevita priča, koja postiže nivo univerzalnosti, jer je za glavnu junakinju dobijanje računa za gas zapravo okidač za to da se ona oseća neprihvaćenom strankinjom u Amsterdamu, ili da koristimo reč iz prethodnog dela teksta – za nepripadanje. Naročito su snažni delovi u kojima se ističe da svaka kuća, pa i stan iz komada, njegovi zidovi, vrata, imaju u sebi slojeve preživljenih događaja. U toj sobi, u kojoj ona komponuje, svira, pravi dete, skrivali su se Jevreji i ona “oseća prisustvo izdate žene, stapa se u jedno sa njom, sa zgradom, sa gradom, sa svetom”. A onda su u istom tom stanu živeli nacisti i pravili račun za gas. Taj surovi spoj današnje birokratije i neoliberalizma s jedne strane, i preispitivanje krivice i kazne s druge, dovode do toga da ona mora da plati račun pre porođaja kako bi se zlo jasno artikulisalo i krivica prestala da se prenosi. U komadu postoji rečenica “Jevreji su passé”. Ako tolerišemo i relativizujemo zlo iz prošlosti, posledice oživljavaju današnju mržnju. Neophodno je pojedinačno i kolektivno preispitivanje odgovornosti. Brehtijanska začudnost u samom komadu, a potom i u režiji, te načinu na koji glumci igraju, ima za cilj da podstakne gledaoce da kopaju za onim istim kamenom iz predstave Kamen, da se zlo ne maskira pričama i mitovima, da se prihvati da Holokaust, genocid i fašizam jesu reči oko kojih nema zauzimanja strana i različitih istina.
Otuda značaj kuće kao zajedničkog motiva sve tri predstave, jer je kuća simbol istorije i tradicije, ali i svih grešaka, zla i laži koji su ugrađeni u identitet njenih stanovnika. Spajajući estetsko i etičko, sve tri predstave, u rasponu od klasično realističke postavke do storitelinga, predstavljaju dobra umetnička dela s jedne strane, ali i podstiču na demistifikaciju, preispitivanje priča koje nam se serviraju i potragu za pronalaženjem uzroka, te artikulaciju i bacanje svetla na zaboravljene celovite istine, naročito one koje se tiču nedvosmislenog zla u prošlosti jedne porodice i, šire, jednog naroda sa čim se moramo suočiti (iskopati kamen, platiti račun…). U tom smislu, važne su kuće i sve što u svojim zidovima nose, jer one čine istoriju jednog naselja. Pasionirano rušenje starih sadržaja grada, punih socijalnih i ličnih odrednica i opsednutost građenjem novog, blistavog i kvazi-modernog, koji su novi “neimari” namerili da ispune svojom prazninom, realnost je koju trenutno proživljavamo. Rušenje stotina i stotina malih ličnih, porodičnih, komšijskih, gradskih istorija, zločin je koji već rezultira suštinskom promenom duha grada, bolje reći njegovim pražnjenjem. Jedan od likova iz Tri zime, Marko, predstavljajući svoj odnos prema lokalnom siledžiji koji ga izbacuje iz kuće, kaže: “Prezir je tupo oružje”.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Interdisciplinarna, kao što je to bio i sam opus Vojislava Despotova, izložba Veseli pakao poezije u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine ukazuje na kompleksne veze između književnosti i vizuelne umetnosti
Ovaj film nosi potencijal da pokrene prekopotrebni preporod u srpskom filmu naših dana, u smislu da se autori drznu da upornije sanjaju i da izmaštavaju svetove, pa bili oni upadljivo daleko od tipskog i oprobanog
Srednjoškolce je nemoguće zaplašiti, jer ih nije briga za posledice, iako su ih svesni. Svaki pokušaj pritiska na njih rezultiraće samo još većim buntom. Nemojte ih potcenjivati
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!