Šta govore metafore

Ovogodišnji domaći filmovi ne prikazuju strahote ratova koji su prohujali, ne zanima ih mučna svakodnevica, ne ukazuju na goruće društvene probleme niti pretenduju da probude gledaočevu svest i savest, što ih čini vidno drugačijim od onoga što se snimalo prethodnih godina. Publika, barem zasad, podržava tu vrstu promene, što znači da po automatizmu isto takvo raspoloženje dele distributeri, producenti i na kraju i sami autori zbog potvrde da su razmišljali u dobrom pravcu.

O čemu je onda reč u tim filmovima (što bi rekli klinci) ako ne o bratoubistvima, siromaštvu i našim naopakim naravima? Na primer, u filmu T.T. sindrom Dejana Zečevića (prva ovogodišnja premijera) junake, zaključane u javnom kupatilu, jednog po jednog masakrira misteriozni ubica. Borba pod košem najboljih igrača basketa iz dva kraja Beograda tema je (svedeno rečeno) filma Jedan na jedan Mladena Matičevića. Film Lavirint Miroslava Lekića govori o tragu koji je ostavio davni baron, graditelj Kalemegdana. Dva brata, tokom celog filma Mrtav ladan Milorada Milinkovića vozaju leš svoga dede, usput sreću razne tipove i dešavaju im se razne stvari. U filmu Mala noćna muzika Dejana Zečevića dva simpatična i blentava momka zaposlena u mrtvačnici stalno se upliću i raspliću iz raznoraznih zgoda i nezgoda. Poslednja premijera u prvih deset meseci ove godine Zona Zamfirova Zdravka Šotre ekranizacija je istoimenog romana Stevana Sremca.

ZABAVA: Cilj, glavni i osnovni, svakog od ovih filmova jeste da zabavi i da se dopadne. Nije važno da budu zapamćeni kao ostvarenja koja su podstakla na razmišljanje o zatvorenom društvu koje uništava jedan čovek (T.T. sindrom), o moći prošlog društva da određuje sudbinu današnjeg (Lavirint) ili o lešu koji nijedna hladnjača neće (Mrtav ladan), dakle ne po metafori koja postoji u filmu, kao što je to bilo važno filmovima iz ranijih godina. Metaforama ovogodišnjih filmova dodeljen je neki od pozadinskih planova.

„I kao gledalac više volim filmove koji nisu sa tezom niti metaforom u prvom planu“, kaže Dejan Zečević, reditelj filmova T.T. sindrom i Mala noćna muzika. „Volim da gledam filmsku priču koja će u meni izazvati emociju, slažem se sa tezom da je film prvenstveno stvar emocija pa tek onda intelekta. Zato i pravim takve filmove, sa emocijom u prvom planu, a zatim u drugom, ko to želi, može da vidi i metaforu ili neku od velikih poruka.“ Zečević ne želi da komentariše filmove koji se bave aktuelnim temama zato što „svako radi film kakav ga interesuje“, a njega nikad nije interesovalo da na velikom ekranu gleda „dnevno-politička dešavanja sa malog ekrana“. Kaže da nijedan njegov film nije bio takav „niti će verovatno biti“. Milorad Milinković, reditelj filma Mrtav ladan, ocenjuje da je „tendencija da su filmovi neopterećeni političkim temama“ vidljiva u njegovom, „ali ne i u drugim filmovima“. Primedbu da scene s lešom u hladnjači u njegovom filmu izazivaju neizbežnu asocijaciju na ono što se dešavalo u ovoj zemlji odbija, objašnjavajući da je scenario pisan 1997. godine, kad još nije bilo ni pomena o hladnjačama i leševima. Hladnjaču je upotrebio „zbog zapleta i da bi led do kraja snimanja ostao čvrst, što je nemoguće izvesti u nekom drugom vozilu“. Takođe, kaže da nije ni mogao da snimi film s političkom temom jer ga politika uopšte ne interesuje. „Mislim da je ljudima dosta politike, previše ih je godinama interesovala. Kao kad se dugo igrate istom igračkom, pa vam ta igra više nije interesantna, potrebna vam je druga igračka, tako se i stvorila potreba za drugim filmskim temama. Zato je i gledanost tih novih filmova zaista odlična.“ Milorad Milinković misli da je vremenska distanca neophodna da bi se o događaju napravio dobar film. „Odličan primer su SAD. Najbolje melodrame i vesterne snimali su za vreme rata. Uporedite filmove o Vijetnamu snimljene za vreme rata i nakon deset godina. Isto važi i za nas.“

RELIGIOZNI TRILER: Nove teme su istaknute retkim žanrovima u srpskoj kinematografiji ili postojećim ali drugačije postavljenim. T.T. sindrom je horor, ne tako čest žanr u srpskom filmu, Lavirint je određen kao religiozni triler, Mrtav ladan je okarakterisan kao vesela komedija, Jedan na jedan je urbana drama, a Mala noćna muzika komedija s primesama trilera. Mladen Matičević, reditelj filma Jedan na jedan, ocenjuje da su se pojavili filmovi drugačiji od svega što se ovde standardno radilo i da je ta promena najuočljivija u žanru, što je znak da kinematografija u smislu sadržaja postaje kompletna. On podseća da je u našoj kinematografiji 80 odsto bilo komedija a ostatak društveno-aktuelnih filmova. Posmatrano u relacijama istorije filma, naravno da ne može da se smisli ništa novo, ali u našoj kinematografiji, po Matičeviću, još ima prostora. „Vrlo je malo drama, ne postoje melodrame, ljubavni filmovi, dečji, muzički… I eto, to je velika promena, naš pokušaj da uvedemo nove vrste, određene žanrovske matrice koje su tu samo filma radi.“ Dejan Zečević se slaže da je komedija naš najzastupljeniji žanr, ali u tome nije video problem dok je radio najnoviji film. „Najvažnije za komediju je da se igra ozbiljno. Sve drugo što se još u njoj pročita stvar je drugog plana. U Maloj noćnoj muzici ima elemenata trilera, ali su oni prilagođeni komediji, ona dominira. Meni je blisko eksperimentisanje žanrovima, namerno to radim.“ Karikaturalno slikane likove objašnjava svojim pogledom na svet. „A to je nešto lično, nešto što se ne radi svesno. Ako, dakle, pričamo o karikaturi kriminalca, moguće je da je to moja nesvesna predstava o njima. Moja perspektiva je moj pogled na svet a ja sam prvenstveno želeo da napravim ono što je meni kao gledaocu važno: ako je komedija, onda neka i bude smešna.“

TREND: Autorima novih filmova, ne svim, prigovara se da su tek počeli da neguju tendenciju nepolitičnosti: „Ne tražim nešto što nikad nije viđeno na filmu, samo radim na načine na koje se nije radilo. Mislim da ćemo tek kad se napravi pet filmova o bombardovanju na primer, sigurno dobiti jedan dobar. Ne postoji samo jedna vizura o nekoj temi, tražim samo drugačiji način pričanja pričeč a ne drugačiju priču“, odgovara Mladen Matičević na primedbe da filmovi liče jedan na drugi. „Moj film ima univerzalnu priču, pravljen je po matrici vesterna koji svuda može da bude prihvaćen. Zato je umesto Novog Beograda mogao da posluži bilo koji drugi ambijenat. Ljudi prihvate priču i svejedno je gde je ona smeštena.“

Da li su neozbiljne teme i takozvani lakši žanrovi pokazatelj i rezultat opuštenije atmosfere u društvu? „Razlozi što snimam neki film uvek su lični, ne posmatram stvari na sociološkom ili tržišnom nivou“, kaže Dejan Zečević. „Zaista ne razmišljam šta je u kom trenutku potrebno. Određeni trend se formira iz senzibiliteta ljudi koji trenutno rade.“ U prilog tvrdnji da su lično osećanje i potreba odlučujući kriterijum i razlog što snima neki film, Zečević navodi ovaj podatak: „Nakon horora, nakon T.T. sindroma, bio mi je potreban zaokret, nešto radikalno drugačije od tog filma, pa sam prihvatio ponudu producentske kuće Zilin da snimim komediju. Razlog je isključivo ličan, potreba za drugačijom energijom.“ Isti razlog, promena, i sad je aktuelan: Zečević trenutno snima dečji TV film Dobre namere, očekuje da će se emitovati za nekoliko meseci. Kako mu uspeva da ide iz filma u film? Da li bi hteo da otkrije recept starijim kolegama, eminentnim rediteljima, koji godinama ne stanu iza kamere? „Ne znam koji su tuđi problemi. Znam samo da sam odlučio da se bavim ovim poslom i rukovodim se tom odlukom.“ Ni Milorad Milinković nije vodio računa o raspoloženju u društvu kad je počinjao film. „Da sam mogao, snimio bih ga još 1998. godine, čim sam imao scenario. Mislim da se od svih grana kulture, društvena promena prvo i najviše osetila u kinematografiji. Ima više novca nego ranije, sledeće godine biće deset filmova, odavno se nije toliko snimalo.“ Mladen Matičević tvrdi da naši reditelji i kad bi hteli da vode računa o povoljnim okolnostima po njihov projekat, ne bi mogli to da sprovedu. „Zato što su filmovi ovde incident, ne postoji sistem, namera, strategija. Onog trenutka kad se uspostavi strategija, moraće da se povede računa i o načinu na koji se prave filmovi.“

Da li se zbog nekoliko filmova koji se ne bave političkim temama može naslutiti pojava novog talasa? Mladen Matičević: kaže: „Mislim da se ne može pričati o ovakvom ili onakvom talasu, već samo o različitim ljudima koji pokušavaju da urade neke stvari koje do sada nisu rađene. I to je zanimljiva pojava. Samo o tome je reč.“