Srećan rođendan

U subotu, 28. februara, „Politikin Zabavnik“ puni sedamdeset godina! Rođendanu u čast, od tog dana u svim poštama u zemlji počeće prodaja jubilarne „Zabavnikove“ marke sa likom Dikana i njegovog strica Vukoja, kultnih junaka domaćeg stripa objavljivanog u „Zabavniku“ sedamdesetih godina prošlog veka. Vrednost marke je 22 dinara, dovoljno da se pošalje obično pismo od Horgoša do Preševa.

Iako verovatno svi znaju da je „Politikin zabavnik“ naš najstariji magazin, to bi trebalo opet naglasiti zato što je važno. Njegova trajnost i dugovečnost je bila jedan od razloga zbog kojih je pre dve godine proglašen Super brendom, mada su u javnosti najčešće pominjani ovi razlozi: „Zabavnik“ nikad nije morao da radi kako mu vlast kaže pa je s toga uvek bio svoj, i – nostalgija svakog od nas na mlade dane kad se uglavnom čita „Zabavnik“. Namenjen je prvenstveno deci i mladima, mada ga rado čitaju svi od sedam do stosedam godina – kao što piše u zaglavlju lista. Pun je zanimljivih i poučnih priča iz istorije, iz nauke, priča o životinjama, priča iz života, sve su napisane na lak i prijemčiv način, a plus ima i strip! Šarolikost tema čini „Zabavnik“endemskom vrstom među novinama zato što takvih, nespecijalizovanih, u svetu nema još od sedamdesetih godina od kada je podizanjem standarda društva omogućeno porodici da kupuje više magazina.

IZ UŽIČKE 15: Jedan crtež Rastka Petrovića na kome desetak poznatih beogradskih intelektualaca igraju pingpong u prisustvu Diznijevih junaka, opisuje raspoloženje u kojem je nastao „Zabavnik“. Desilo se to, kako se priča, sat i po posle neke ponoći 1935. godine na Imanju Popsovih (sadašnji kompleks Užičke 15 na Dedinju), u kući Dušana Dude Timotijevića, urednika „Politike“, kada su dva velika pesnika, Milan Dedinac i Rastko Petrović, zatim tada najznačajniji muzikolog Stana Đurić-Ribnikar, pa književnik i kritičar Marko Ristić, i troje najistaknutijih ljudi srpskog novinarstva toga doba – Dušan Duda Timotijević, Vladislav Ribnikar i Olga Timotijević – došli na ideju o listu koji bi bio mešavina zbilje i mašte za velike i male. Ovaj događaj ovekovečili su potpisima na Rastkovom crtežu.

Ime novog časopisa izabrano je javnim konkursom: od tačno 34.998 predloga, koliko ih je stiglo na konkurs objavljen u „Politici“, bubanj je odlučio da će kuma biti devetogodišnja Antonija Savić iz Novog Sada. Prvi broj je bio crno-beli, imao je 12 stranica, na prvoj je bio Diznijev strip „Miki – hrabri krojač“, a broj je štampan u neverovatnom tiražu od 46.000 primeraka. Poslednji broj pre Drugog svetskog rata, broj 220, izašao je 4. aprila 1941. godine. Sledeći je izašao tek sedam godina nakon oslobođenja, zato što nova vlast nije trpela stripove. Pokrenuo ga je Vladislav Ribnikar, 5. januara 1952. godine. Ovoj obnovi je, navodno, najviše doprineo Alkajos Angelopulos, atinski predstavnik kompanije Dizni, predloživši Titu da vrati strip u Jugoslaviju. Tito je odgovorio: „Što da ne, ja volim Paju Patka“, i „Zabavnik“ je oživljen. Od 1. januara 1968. godine, „Zabavnik“ je dobio formu časopisa (do tada je bio na novinskom formatu), boju, i strip u sredini časopisa (do tada su objavljivani samo strip kaiševi). Osim na ćirilici, početkom sedamdesetih izlazi i na latinici i na slovenačkom jeziku. Sudeći po tiražu, na vrhuncu popularnosti bio je 1975. godine – 330.000 primeraka po broju.

TETOVIRAN KAO ZABAVNIK: Kompanija Dizni je počela saradnju sa „Politikom“ 1935. godine, pa je bilo prirodno da se Diznijevi stripovi objavljuju u novom magazinu. U redakciji čuvaju originalni crtež Volta Diznija sa posvetom iz 1939. godine, o čemu je Bogdan Tirnanić, u tekstu posvećenom 65. rođendanu „Zabavnika“ otkrio sledeći detalj: „Ne smem da tvrdim, ali verujem da je ctrež u Beograd doneo Momčilo Jojić, „Politikin“ dopisnik iz Amerike, po sopstvenom priznanju veliki Voltov prijatelj. Verovatno da je u stvaranje ‘Politikinog zabavnika’ imao umešane prste. O tome se ne govori. Zato što se Jojić pogrešno izjasnio 1948. godine, nakon čega je prebegao u Bugarsku, gde se oženio tamošnjom najpoznatijom (valjda i najlepšom) glumicom. Pominjanje njegovog imena bilo je zabranjeno. Nije više postojao.“ Saradnja „Zabavnika“ i Diznija je prekinuta zbog sankcija 1992. godine, i više nije obnovljena. Sad je u „Zabavniku“ moguće čitati „Garfilda“ i „Hogara“ – njihovi izdavači nisu tražili raskid ugovora ni tokom sankcija, i stripove evropskih izdavača koji se objavljuju na 16 strana u sredini „Zabavnika“.

Bez obzira na svu atraktivnost koju je „Zabavniku“ garantovao strip, u redakciji je od prvog broja poštovan izbalansiran odnos između stripa i teksta. Tako se došlo do prepoznatljivog imidža: malo zabava, malo pouka, nikad više pouke od zabave i obrnuto – stalno na tankoj liniji između ta dva načina. Moguće da se upravo zbog toga „Zabavnik“ smatra nekom vrstom paralelnog obrazovanja: odavno je u modi reći u društvu: „Nisam učio školu, ali sam čitao ‘Zabavnik’.“ „Zabavnik“ je postao i deo zatvorskog žargona pa se za nekog ko je istetoviran kaže da izgleda kao „Zabavnik“.

Šta će biti sutra?

„‘Zabavnik’ će nas sve nadživeti“, kaže Zefirino Grasi, „Zabavnikov“ glavni i odgovorni urednik, „a u budućnosti biće otvoreno pitanje njegovog vlasništva. Kao deo kuće Politika, verovatno će mu dalju sudbinu odrediti budući vlasnik celog preduzeća ili će možda država naći neko drugo rešenje. Uplitanje države u zabavničke poslove nikada nije postojalo, međutim, teška ekonomska situacija otežava da se zarada ovog lista makar delom iskoristi za ulaganje u osnovno poslovanje, za isplatu autorskih honorara, kupovinu stripova i stranih materijala, nove poslove, širenje lista… „Zabavnik“ svi doživljavamo već dugo kao opšte dobro tako da ne sumnjam da će država naći najbolji način da sačuva dete kulturne baštine svog naroda. U protivnom, bila bi to velika sramota za sve nas. O šteti da i ne govorimo.“

Intervju - Lazar Sredanović: Dikan, naš heroj

Velikim natpisom „Dikan u Beogradu: da li će se Stari Sloveni doseliti na Balkan? Važno pitanje VI veka“, najavljene su epizode stripa koji će biti objavljen u aprilu 1969. godine u 903. broju „Politikinog zabavnika“, što će označiti pojavu Dikana, jednog od najautentičnijih strip heroja ovih prostora. Dikana je nacrtao, i još uvek ga crta, Lazar Sredanović (1939, Nikšić, diplomirao na Akademiji za primenjenu umetnost u Beogradu u klasi Mihaila Petrova), idejni tvorac projekta je Nikola Lekić, tadašnji glavni urednik „Zabavnika“, ime je Dikanu dala Krinka Vitorović, urednica lista.

“VREME”: Ne samo što je Dikan prvi strip junak objavljen na poštanskoj marki nego ste i vi prvi strip autor kome se to desilo za života.

LAZAR SREDANOVIĆ: I ja sam to isto čuo… To mi puno znači, kako da mi ne znači. Ali Dikan je i ranije promovisan kao medijska ličnost: njegov lik je bio na reklami za kvas, bio je maskota Beogradskog maratona, jedno petnaestak puta je bio na naslovnim stranama “Zabavnika”…

Zašto je Dikan baš Stari Sloven?

To je predložio Nikola Lekić, hteo je domaći strip po ugledu na Asteriksa. Odredio je nas nekoliko karikaturista da ga nacrtamo, i redakciji se najviše dopao moj lik. Današnji Dikan se razlikuje od onog prvog, moderniji je. Moj strip upoređuju sa “Asteriksom”, i meni je to drago zato što je to genijalan strip, ali “Dikan” nikako nije njegova replika, kako je neko negde napisao. Jednoj novinarki je čak ličio na “Hogara”! Tek je to nemoguće zato što je “Dikan” četiri godine stariji od “Hogara”! Ali, ljudi svašta pričaju, i ja tu ništa ne mogu.

Za 40 godina od kada je rođen, bilo je pauzi u objavljivanju, čak i višegodišnjih…

Jeste, sećam se kad me je urednik Žika Stojanović jednog dana pozvao i rekao da “Dikan” više ne ide. Pojma nemam zašto! Bila je to desetogodišnja pauza. Onda je došao Grasi za urednika, i predložio mi da nastavimo. U to vreme je “Dikan” bio bez tekstopisca, pa se tog posla prihvatio Slobodan Ivkov. Pre njega su bili Ninoslav Šibalić, Branislav Đurica i Milenko Maticki, a poslednju epizodu, objavljenu 2004. godine “Dikan i Plava špilja” pisao sam ja. Pisao sam i “Praznik mimoza”, epizodu koja će biti objavljena posle “Zabavnikovog rođendana”. Voleo bih da ga objave kao strip u sredini časopisa.

Stari Sloveni, onako kako ih reprezentuje vaš „Dikan„, druželjubivi su, prostodušni, pravdoljubivi, hedonisti, ali i nepismeni, pomalo lenji i ponekad nesložni. Da li je to metafora u kojoj se trebalo prepoznati?

To je bio element humora, nešto zbog čega je strip postao popularan. Likovi nekih epizoda su imali uzore među estradnim i istorijskim ličnostima, i među glumcima, na primer sastav Oni i one, Miodrag Petrović Čkalja, Pavle Vujisić, Hitler, car Justinijan i carica Teodora. Dikan je sretao Germane, Rimljane, razne izmišljene narode, bio u Naisusu, Šumbadiji, Sarmatiji, Spalatijumu… U epizodi koja još nije objavljena Dikan je u Boki Kotorskoj, na lako prepoznatljivim mestima. Meni je to područje blisko zato što sam tamo proveo detinjstvo, a i veći deo godine provodim u Krašićima.

U pripremi je knjiga…

Da, Beli put će objaviti “Dikana” od prve do poslednje epizode, plus tekstove o ovom stripu. Biće to jedno luksuzno izdanje. Mnogo mu se radujem, a čujem da se i drugima dopada što će sad moći da čitaju “Dikana” u kontinuitetu. Knjiga mu je obezbeđuje još jedan život.