Krajem godine, 28, 29. i 30. decembra, Bajaga i Instruktori održaće u Sava centru tri koncerta kojima će obeležiti 25 godina karijere. Tokom četvrt veka, koliko je prošlo od njihovog prvog nastupa u zagrebačkom „Kulušiću“, prošli su evoluciju od miljenika devojčica i kritike do titule jednog od najznačajnijih rok bendova sa ovih prostora. Za razliku od mnogih velikih rok bendova bivše Jugoslavije, opstali su i u devedesetim godinama prošlog veka, kada je rokenrol proteran sa stadiona i iz velikih hala. „Spaslo nas je to što smo išli za svojom publikom. Kada su oni koji su nas voleli počeli masovno da se iseljavaju na Zapad, krenuli smo za njima“, kaže Bajaga u razgovoru za „Vreme“. Razloge zbog kojih su se odlučili za tri koncerta u manjem prostoru, umesto jednog u velikom, objašnjava velikim brojem hitova: „Ovo je prilika da sviramo samo stare hitove i da ih rasporedimo tako da ih odsviramo sve, jer se za ovih 25 godina karijere stvarno nakupilo mnogo pesama. Kada smo slavili 10 godina, svirali smo sve hitove koje smo napravili, što je trajalo četiri i po sata, a tad smo imali mnogo manje pesama.“
„VREME„: Bend koji postoji 25 godina neminovno mora da prođe kroz različite faze. U vašem slučaju, čini se da one nisu bile toliko vidljive u muzičkom smislu, koliko su bile uslovljene političkim i istorijskim trenutkom u kom živite i radite.
BAJAGA: Ovih dana je počelo na Radio-televiziji Srbije prikazivanje trodelnog dokumentarca o karijeri benda. Praveći taj film, suočili smo se baš sa tim pitanjem, i onda smo pribegli rešenju da svaka epizoda pokriva po jedan period: osamdesete, devedesete i dvehiljadite. Jedan deo karijere, onaj dok je postojala SFRJ, je period kada smo svirali isključivo u Jugoslaviji i imali po 200 koncerata godišnje, a u inostranstvo smo išli samo da kupimo instrumente ili da vidimo neki koncert. Onda dolaze devedesete, kada je ovde rok muzika prestala da postoji, a nestao je i naš posao na način na koji smo ga mi radili. Veliki deo naše publike je otišao negde u inostranstvo. Nas je spaslo to što smo krenuli za njima. Devedesete smo proveli svirajući isključivo za dijasporu, i to baš za one naše iseljenike koji su iz cele bivše Jugoslavije otišli tokom „odliva mozgova“. Svirali smo, baš kao što kaže jedan naš stih: „od Aljaske do Australije“. To je bilo vreme turbo-folka i one dens muzike, više niko nije pravio koncerte po halama, prešlo se na nastupe u diskotekama. Nas je spasla dijaspora. Mislim da je iz istih razloga iz kojih smo mi svirali napolju, veliki deo naše publike odlučio da se odseli odavde. Ovde nisu radili ni aerodromi, na svirke smo išli minibusom, i sećam se da mi se dešavalo da putujem minibusom sedam sati do prvog aerodroma, pa onda pola sata avionom do mesta gde nam je zakazan koncert. Toliko smo često išli da sam na kraju kupovao hleb u Mađarskoj jer, eto, prolazim pored radnje na putu do kuće. Moj sin je do pete godine mislio da se vajkrem pravi u Srbiji.
Kada su završeni ratovi i kada je ovde došlo do promena, našli smo se u apsurdnoj situaciji da 2000. dođemo u Niš i shvatimo da smo tu poslednji put bili pre sedam godina, a za to vreme smo, na primer, tri puta svirali na Novom Zelandu. Tako smo se vratili ovom tržištu, iako i sad povremeno odemo da sviramo za dijasporu.
Da li vam je nekada tokom tih godina palo na pamet da se iselite odavde i probate da radite na nekom drugom mestu, poput mnogih vaših kolega?
Jednom samo, baš u onim najgorim godinama, supruga i ja smo razmišljali da odemo u Kanadu. Podneli smo i papire, oko kojih se nešto iskomplikovalo, a ja sam u međuvremenu našao neki posao koji sam mogao da radim pa nismo otišli. I drago mi je što nismo, mada mislim da sam dobar poznavalac dijaspore, jer sam mnogo puta bio tamo. Video sam mnogo ljudi koji su finansijski obezbeđeni, ali nisam video mnogo srećnih ljudi, jer ta nostalgija koja njih muči ne znam kako bi uticala na mene. Mada, sa umetničke strane gledano, moj prijatelj David Albahari super radi u inostranstvu. E, sad, to dobro funkcioniše kad je reč o književnosti, ali pitanje je kako bi radilo u muzici.
Koji vam je od ova tri perioda bio kreativno najplodniji?
Što se kreativnosti tiče, mislim da vreme i uslovi u kojima stvarate nemaju veze s tim. I Bulgakov i Harms su stvarali u negrejanim sobama, za vreme Staljina, pa su pisali dobre knjige. S druge strane, Hemingvej je živeo uz koktele u prijatnoj klimi, pa je isto pisao dobre knjige. Mislim da umetnici nemaju pravo da se pozivaju na uslove, jer ako od tvog dela nešto ostane posle tebe, nikog neće zanimati kako ti je bilo dok si ga stvarao, nego da li je dobro ili ne. Iz naših pesama se može videti kad je koja nastala, naročito u onima iz devedesetih. Ima tih motiva i u pesmama iz osamdesetih, nešto malo sam naslutio od onoga što se sprema, nažalost. Devedesetih u našem repertoaru dominiraju antiratne pesme i pesme protiv svega onoga što se u to vreme dešavalo.
Pesme poput Gde si, bože, gde si i Ovo je ovde Balkan bile su direktan odgovor na ono što se ovde dešava. U političkom smislu nikad se nisam angažovao, osim kao građanin koji podržava neku stvar. Mislim da kao muzičar i ne treba uopšte da nekome objašnjavam svoje političke stavove. Na kraju krajeva, mene publika voli zbog pesama, a ne zbog političkih stavova. Ali, ima stvari koje ne možeš da ignorišeš. Album Muzika na struju smo pravili 1993. u najgore vreme, pola tog albuma je angažovano i govori o tome kako ja kao čovek ne volim što mi je rat u blizini, što ljudi ginu svuda oko nas, i tu nema šta da se svrstavaš. Ako zažmuriš pred tim, već si se svrstao na onu drugu stranu. U vreme kad se ratovalo 100 kilometara odavde, ja stvarno nisam mogao da pravim pesme u stilu „Samo nam je ljubav potrebna“. To sam radio ranije, pa nije vredelo.
Ipak, u jednom trenutku ste se intenzivnije angažovali, kada ste podržali predsedničku kandidaturu Borisa Tadića, a vaša pesma iz vremena studentskog protesta ‘96–’97. Što ne može niko možeš ti bila je muzička podloga cele Tadićeve kampanje. Kako je došlo do te saradnje?
Negde pred 5. oktobar upoznao sam pokojnog premijera Zorana Đinđića. Sećam se toga, jer je trebalo da sviramo na nekom protestu, ispred Savezne skupštine, ali policija nije dozvolila, pa su srušili binu. Nisam ga tad poznavao, ali delovao mi je kao okej lik, bio je tu, u nekoj kožnoj jakni i svi su ga oslovljavali sa „Zoki“, pa sam mu u jednom trenutku rekao: „Dokle ćemo više da sviramo na protestima, ne znam više koji put sviramo ovako?“ Odgovorio mi je: „Mislim, samo još malo“, i tako smo se upoznali. Malo posle 5. oktobra izdali smo album Zmaj od Noćaja, a Đinđić se pojavio na promociji. Tada sam upoznao još neke ljude iz Demokratske stranke, ali nikada nisam bio član.
Pesma Što ne može niko možeš ti je pravljena baš za studentski protest i sam tekst je u tom duhu: „Izađi sa mnom među svet, ovo su dani visokog napona…“ Ta pesma je izašla na kaseti koju su izdali organizatori protesta, uz neke druge pesme koje su se vrtele na ulici tih dana. Kako sam čuo, Boris Tadić je sam odabrao tu pesmu za kampanju, a ja nisam imao ništa protiv. Ima tu još jedna stvar. To je bilo ono vreme kada se odlučivalo: ili demokrate ili radikali. U toj varijanti nisam imao dileme da podržim demokrate. U izbornoj noći, kada je već postalo jasno da je Tadić pobedio, on i ja smo zajedno pevali tu pesmu, ali, do toga je došlo slučajno. On je uzeo mikrofon da se obrati okupljenima i u jednom trenutku počeo da peva. Pošto je on čovek koji apsolutno nema iskustva sa pevanjem na mikrofon, počeo je da viče i ja sam prišao, onako, drugarski, da „povadim stvar“, malo ga povukao unazad od mikrofona i pomogao mu da otpeva pesmu. To zaista nije bilo planirano, ali mi je drago što sam bio tu, jer mi nije bilo svejedno da li će mi predsednik biti radikal ili demokrata.
Radili ste muziku za film Profesionalac Dušana Kovačevića, a pesma Pada vlada je bila veliki hit. Pogodilo se da je baš u to vreme, krajem 2003. padala vlada Zorana Živkovića. Pesma je odlično „legla“ opoziciji. Kako ste se osećali zbog toga što upravo ona politička opcija koja je na suprotnoj liniji od vaše, pušta vašu pesmu na mitinzima?
To mi je bio potpuni šou. Duško Kovačević je pisao tekst, a ja muziku. Čim sam video tekst, znao sam da će biti hit i da će pesma biti pevana u mnogo prilika, jer kad god imate neku vladu, imate i one koji bi voleli da ta vlada padne. Nisam očekivao baš takav rasplet. Ali, sad kad su kod nas autorska prava koliko-toliko regulisana, nadam se da ćemo od svih koji je puštaju dobiti neku kintu (smeh). Pesma je opšte dobro, ne možemo da utičemo na to ko je sve peva.
Pesma Moji drugovi iz filma Ni na nebu ni na zemlji postala je kafanski standard, a na svadbama uz nju svatovi prave vozić. Kako se to uklapa u rokerski senzibilitet?
Drago mi je da sam napravio pesmu koja je doprla do mnogih. Hvataju se u vozić, to je zato što je ritam dvojka, nešto što je u duhu naroda. A, bogami, nije jedina, jer je nedavno Zvonko Bogdan snimio moju pesmu A ti se nećeš vratiti iz serije Vratiće se rode. Mislim da će se na toj trećoj pesmi videti da sam uspeo da pogodim neki ne starogradski, već novogradski stil, sa primesama džeza. Recimo Čamac na Tisi je gradska pesma, ali ona je vrlo džezi i džezeri je rado izvode. A volim i Zvonka Bogdana, pa mislim da su to dve stvari koje ova nova pesma spaja. Mnogo mi se dopala Zvonkova obrada, jer je aranžman uradio sa svojim tamburašima, a nije menjao melodiju. Kad je čujem u njegovoj verziji, kao da slušam neku pesmu od pre trideset godina, kao da nije moja. On je svojom ličnošću i glasom napravio fenomenalnu stvar i čast mi je da je muzičar kao on obradio moju pesmu. Nadam se da će te pesme vremenom postati narodne, a mislim da je najveći kompliment za bilo kog autora da mu se pesma primi u narodu.
Uradio sam još jednu u tom stilu, koja će se naći na sledećem albumu Zdravka Čolića. Pesma se zove Poplava i takođe je Duško Kovačević napisao tekst, u vreme kad smo mislili da ću raditi muziku za film Sveti Georgije ubiva aždahu. Do toga nije došlo, ali pesma je urađena. U novogradskom je stilu, sa primesama džeza. Pošto je rađena za Svetog Georgija, po atmosferi je smeštena u na primer 1914. godinu, a baš zbog nje sam mnogo vremena proveo u arhivi Radio Beograda.
U vezi sa pesmom Moji drugovi postoji jedan čudan događaj. Njome ste 2002. godine otvorili nastup u Kuli, na proslavi Dana bezbednosti u organizaciji Crvenih beretki, na čijem je čelu tada bio Milorad Ulemek Legija. Sve se događalo malo nakon njihove pobune. Atmosfera je bila prilično zategnuta. Kako je vama, na bini, to izgledalo?
Mi uopšte nismo kapirali šta se dešava, to smo videli tek posle, u novinama. Koncert je bio na trgu u Kuli, koncert je bio normalan, bilo je puno ljudi. Došli smo tu na poziv MUP-a sa kojim smo napravili ugovor za dva koncerta – jedan u Bujanovcu, jer je tada tamo formirana multietnička policija, pa smo svirali na njihovom polaganju zakletve, a drugi je bio u Kuli. Nismo ni pitali zašto sviramo tamo i kojim povodom. Bilo mi je možda neobično što su koncerti na dva suprotna kraja države, ali to je sve. Inače, sam koncert je bio najnormalniji, a pre toga smo mnogo puta svirali na istom tom trgu.
Posle 25 godina ne samo karijere već i popularnosti, Bajaga i Instruktori su se već etablirali kao institucija na muzičkoj sceni. Šta planirate dalje?
Pa eto, mi postojimo 25 godina, a Stonsi 40. Oni su odličan primer kako rok bend može dugo da ima uspešnu karijeru. Jedna od boljih knjiga koje sam pročitao u poslednje vreme je biografija Kita Ričardsa Lice rokenrola u kojoj objašnjava da je njih u životu održalo to što su svirali mnogo koncerata i napravili mnogo albuma. Njega ne bije glas da je strejt momak, ali on je neverovatno vredan tip. Kad pogledaš koliko je koncerata odsvirao i koliko je pesama napravio, vidiš da on nije neki frajer koji leži pored bazena, na brdu love, drogiran, nego da je čovek koji mnogo radi. Muzika jeste posao koji možeš da radiš dok možeš da dišeš. Možda ne možeš mnogo da sviraš, ali da komponuješ možeš dok si živ. Tu nema penzije. A, pritom, radiš ono što voliš. Mislim da nema veće sreće.
