Srce bubnja, sve je tu

Bez oklevanja i s radošću prihvatam poziv Elvedina Nezirovića da u Mostaru govorim o njegovoj knjizi Ništa lakše od umiranja. Jedno od prvih mojih sećanja uopšte vezano je upravo za mostarski Stari most: pokušavam da se uspnem njegovom kosinom, ali kamen je toliko uglačan da klizim kao Bambi na ledu, isuviše sam mali da bih dohvatio gvozdenu ogradu, ne pomažu ni kameni pragovi o koja se odupirem nogama (previše su udaljeni jedan od drugog i nisam u stanju da ih opkoračim), vrućina je ogromna, krećem četvoronoške ali kamen je isuviše vruć pa ruke ne pomažu, odjednom više ne vidim oca, strah, nemoć i povređeni ponos nateruju mi suze u oči, sledećeg trenutka već sam u očevom naručju, koji sekund kasnije i na ogradi mosta ispod kojeg, 27 metara niže, teče zelena, prozirna Neretva.

U četvrtak ujutro, već na putu za Sarajevo, osećam nešto što bi se smelo nazvati strepnjom: da li će se moje sećanje i stvarnost poklopiti, da li će ožiljci na gradu poružneti i sećanja i stvarnost?

MIRIS KOŽE

Gusto zelenilo istočne Bosne, moćna Romanija (s po kojom ogromnom krstačom na istaknutom mestu iznad sela, samo nedostaju veseli momci u belim odorama i kukuljicama s prorezima za oči), Sarajevo, sarajevski ćevapi se, onako oznojeni, tope u ustima, odlazak do „Buybooka“, pivo kod „Vučka“, voz udoban, hlađenje radi pa se 36 stepeni ne oseća, smenjuju se divlja lepota bosanskih planina i pripitomljene visoravni, negovana mestašca, Konjic, Jablanica, zelena veštačka jezera Neretve i posle nešto više od dva sata vožnje – Mostar. „Ovo je bila linija razdvajanja“, kaže Elvedin dok prolazimo Bulevarom Narodne revolucije (u zapadnoj varijanti Ulica Hrvatskih branitelja), „među rajom nema napetosti“, dodaje, „ali političari nisu dorasli narodu, oni su problem“. S leve strane prepoznajem masivnu stenu koja se nadvija nad istočni Mostar, prelazimo preko Lučkog mosta i na sekund se, u daljini, ukazuje Stari most upravo onakav kakvim ga pamtim: elegantan, stamen i nestvaran. Muzički centar „Pavaroti“, u Ulici Maršala Tita, naša je baza, samo nekoliko desetina metara od bronzane statue Emine, one Šantićeve, a još nekoliko desetina metara dalje, u senovitom parku, susrećemo i pesnika samog. „Jedva smo odbranili i Šantića i njegovu ulicu od primitivizma i gluposti“, kaže Elvedin kad se zaustavimo na sredini Lučkog mosta odakle se pruža miran, savršen pogled na Stari most. Gledam pažljivo i dugo. Ne vidim ožiljke.

Ulicom Gojka Vukovića, uskom i neudobnom, dolazimo do Radobolje, pritoke Neretve koja je ko zna koliko dugo probijala sopstveni mali kanjon, spuštamo se kaldrmisanim puteljkom i pred našim se očima, kao okačene o litice, ukazuju kamene terase po kojima su se ugnezdili restorani i kafei. Vidimo i mali kameni most, kao dete onog velikog, koji opkoračuje rečicu, zelenu kao i sama Neretva. Mostarski ćevapi, zaključujemo, odlično se nose sa sarajevskim, a odlično se drži i mostarsko pivo. Već je mrak kada spletom kaldrmisanih sokaka, obrubljenih malim zanatskim radnjama, krećemo ka Mostu, ali umesto opanaka, džezvi, čajnika, marama i fesova, u radnjama i ispred njih samo suveniri i to me sneveseli. Nadomak mosta, međutim, osetim jasan miris kože i, odjednom, kao da sam upravo okusio onaj Prustov kolačić: sve se, u trenutku, vraća. Zaustavljam se i kažem Elvedinu da pamtim ovaj miris. „I danas se deo starog grada zove Tabhana“, kaže. „To znači kožara“. A onda stižemo do Mosta, ponovo izgrađenog istom onom tehnikom kojom je pravljen i pre 500 godina. Srce bubnja. Sve je tu. Klizav kamen, pragovi, gvozdena ograda, puno je svetla i, uprkos reci turista, mirno je (ili sam miran ja), gotovo sleđeno, kao da se sve događa u mome sećanju, a ne sada, u stvarnosti. Vavilonska pometnja jezika oko nas. Kao da sam se vratio kući.

Prelazimo Most i krećemo zavojitim sokakom levo i uzbrdo, zaustavljamo se posle stotinak metara i okrećemo prema Mostu. Zastaje mi dah. Most, kamene kule, kamene kuće i kamene terase deluju kao kulise, kao da su izašli iz Šeherezadinih priča. Zapanjujuće je lepo. Ćutim i gledam. „Legenda kaže“, čujem Elvedina, „da je Hajrudin, graditelj, ovaj most napravio prema obrvi žene koju je voleo. Verovatno nije legenda“, nastavlja, „to što nije verovao da će uopšte da stoji“. Pa, stajao je 500 godina. Dok nisu nahrupili varvari.

Uskoro prolazimo pored groba pesnika Osmana Đikića, hodamo do mosta Musala, da bismo, posle nekoliko desetina metara, na uglu Ulice Mostarskog bataljona i Ulice Adema Buća ugledali dupke pun, lep kafe. Elvedin hvata moj pogled: „Ovo je kafana ‘Kod Zele’, po vlasniku“. Primećujem da piše drugačije, „Galerija“. „Ma kakva ‘Galerija’“, kaže Elvedin, „ovo je kafana kod ‘Zele’, tako je raja zna i zove, tu sede pravi Mostarci.“ Pamtim ovaj dragoceni podatak dok ulazimo u neveliku ulicu oivičenu stablima s obe strane i posle samo nekoliko metara nailazimo na knjižaru „Mutevelić“. „Mala, ali dobra“, dobacuje Elvedin. Najpre vidim tri toma Knaus­gorove „Moje borbe“ (Bookino izdanje), Frakturina izdanja Jergovićevih knjiga, Buybookova izdanja… U prolazu ukačim buregdžinicu „Rođeni“ i kažem sebi da ću sutradan ovde doći na burek.

OSMESI

Neizdrž me budi rano. Krećem u šetnju pre nego što se vrelina obruši na grad. Ponavljam sinoćnju putanju, slušam bosansku/hercegovačku varijantu svog jezika u prolazu i uživam. Stepenicama koje, iz Maršala Tita, pored ruševine nekadašnje gimnazije iz vremena Austrougarske, vode uz oštro brdo penjem se do konzulata Srbije odakle se pruža lep pogled na Mostar. Iznad konzulata obnavlja se pravoslavna crkva iz doba Sulejmana veličanstvenog. Prelazim u zapadni deo, park Zrinjevac, lepa Ulica Liska (u zapadnoj varijanti: Kneza Mihajla Viševića Humskog) s drvoredima na obe strane i raskošnim kućama. Sjajna pita sa sirom, ponovni susret sa Elvedinom, kafa u kamenom restoranu ispod stare smokve, razgovor za Treći program Radio Beograda, dugo čitam u kafeu na obali Neretve.

Popodne upoznajem Adnana Repešu, još jednog sjajnog mostarskog pisca. Grube crte lica na način Danila Kiša, a njegov roman Svojta, o kojem će se tek čuti, nežan, moćan i majstorski, kao Bašta, pepeo. Predveče stiže teoretičar književnosti i pesnik Enver Kazaz. Taj čestiti čovek upravo je onakav kakvim ga opisuju priče: pametan, obrazovan i duhovit, kad govori gleda direktno u oči, ne okoliša. Upoznajem i pisca Josipa Mlakića i čudim se sebi kako sam uspeo da propustim baš sve njegove romane, a napisao ih je desetak. Tu je i mladi pesnik i pisac Almin Kaplan. U velikom dvorištu centra „Pavaroti“ puno sveta svih godina, ali, vidim, najviše mladog. Mnogi stoje oslonjeni o zidove. Oduševljen sam. Razgovor o knjizi teče lepo i ne traje dugo. Mostarci obrazuju poveliki red i strpljivo čekaju da im Elvedin Nezirović, vraški dobar pisac, potpiše primerke. Gledam ih. Lep svet, miran.

U bašti restorana „Radobolja“ u zapadnom delu Mostara saznajem da Josip Mlakić živi u Gornjem Vakufu i pitam se otkud izviru ovi bosanski pisci. Bosna, možda, nije najbolje mesto za život, ali je, izgleda, odlična za pisce. Razgovaram s Ibrom kojeg sam upoznao u Beogradu. Ima divan osmeh. Priča mi da je prošao koncentracioni logor, priča o ratnoj gladi, o tome kako je video izbezumljenog čoveka koji nema strpljenja da potpuno otvori konzervu već se ustima i zubima ustremljuje na hranu i ne primećuje da mu oštar metal cepa usne i obraze, priča o tome kako je, sa svojima, spasavao živu glavu prelazeći sedamdeset kilometara od Mostara i kako za svoju Mersihu nije imao ni zalogaj hleba. Pažljivo gledam oči tog čoveka ne bih li otkrio da njegov osmeh, zapravo, skriva mrak. Ali mraka nema. U očima isti onaj osmeh. Mersiha je sada lepa mlada žena, mirna, obrazovana, zanimljiva. Na licu joj Ibrin osmeh, jednako lep. Maida je tiha, gleda, ume da sluša. Razmenili smo tek nekoliko reči, ali iako sam je tek upoznao imam utisak kao da je već dugo poznajem. Dogodi se to ponekad. Njena petnaestogodišnja Lejla pokazuje mi na telefonu svoju sliku. „Ovo si ti naslikala?“, pitam s nevericom. Stidljivo se osmehne. Iskreno sam oduševljen mešavinom Save Šumanovića i Pita Mondriana. Studiraće arhitekturu, kaže. I u svemu tome, naravno, Elvedin, glavni predmet zabave i sveopšte zajebancije, koji me moli, ako mogu, da u ovoj reportaži preskočim mladalačke grehe jednoga pisca. Evo ih preskačem.