Srbija u jaruzi

Dočekali smo i obeležili 200 godina od Prvog srpskog ustanka, pa je to svakako medijski događaj nedelje. Proslava je praktično održana tokom tri dana u tri potpuno različita modaliteta. Centralni događaj zbio se u nedelju, u Orašcu, gde je otkriven spomenik Voždu, u malčice natprirodnoj veličini. RTS je uživo prenosio muzičko-scenski spektakl, koji je obuhvatao govorancije, litiju, igrokaz Skela i otkrivanje spomenika. Moram priznati da sam čitav događaj pažljivo pratio, s nervozom koju nisam osetio još od Titove sahrane. I tada je kao danas zemlja bila na raskrsnici, narod je osetio strah pred neizvesnim izborom, pa se od ceremonije očekivao nekakav putokaz ka budućnosti. Ovo poređenje nikako nije slučajno, jer je spektakl u Orašcu ispao nekakav crkveno–narodni sabor, moguće budući model demokratskog okupljanja o kojem govore takozvani tradicionalisti u Srbiji. Vreme nije išlo naruku organizatorima, a mi smo ubrzo uvideli da su brojna udruženja i njihovi predstavnici iskoristili povod da polože venac i pojave se u javnosti. Kao na narodnom zboru, bilo je tu guranja, zastoja litije zbog gužve, a živi prenos nam je čak dočarao i dosta nervoznu atmosferu među posetiocima. Mrmoljenje raje prekidao je epsko ozbiljan glas oficijelnog komentatora. Pojavio se i Prestolonaslednik, koji je izazvao ravnogorske pokliče „’Oćemo Kralja„, pa sam pomislio da na 200-godišnjicu Ustanka aklamacijom ponovo ne postanemo monarhija. Pojavili su se i predstavnici Vlasti, ove najnovije, a v.d. predsednika i predsednik Skupštine Maršićanin je održao govor. Eto, i on se upisao i potpisao kao Predsednik, nije malo s obzirom na priliku. DSS se na licu mesta pojavio podsetivši me na „kaputaše„, kako je narod zvao gradsku gospodu, poreklom sa sela, kad se pojave u rodnom kraju na seoskoj sahrani, pa svi dođu da se rukuju sa „učenom glavom“. Duh parastosa, pomalo nekrofilan, nikako mi nije pratio najčešću floskulu – o „modernoj srpskoj državi“. Malo je tu bilo modernosti, niti u organizaciji, niti u atmosferi, niti u idejama koje su sipali govornici. Naprotiv, modernizam je njima verovatno mrska reč, koju je simbolizovao onaj što ga je ubio Zveki, pa ga sad ne pominju. Po vejavici koja je nastupila izveden je muzičko-scenski igrokaz pod nazivom Skela, što je opet imala biti metafora naše Srbijice, ostrvca u „širokom svijetu“. Verovatno su se prisutni zabavljali, ja sam više razmišljao o glumcima koji su se verovatno smrzli i skočanjili. Posle sam čuo da su u Novom Sadu, gde su slavili turbo-tradicionalisti – bili listom nezadovoljni Skelom, jer je pesnik, navodno, promašio temu i metaforu. Možda se nesrećnik drznuo da čak kritikuje našu narav i navike. No, gospodina Ljušića i miletićevce u Novom Sadu ostavićemo za sada po strani, jer tamo Srbija još ima one nebeske granice zbog kojih su se na Balkanu klali poslednjih petnaest godina. Vratimo se u Orašac 2004. Činjenica da jedna država na Balkanu obeležava 200 godina već je fenomen po sebi, a činjenica da je želimo prikazati kao modernu, bila bi dovoljna da ceo događaj bude ljudski organizovan. Tito je voleo spektakle, uvek s jasnim ideološkim porukama, Milošević je preuzeo praznu ljušturu spektakla, jer je nije imao ispuniti ničim osim sopstvenom promocijom, ali je barem umeo da formira špalir. Današnja Vlast, koja u stvari ne postoji, ostala je na nivou spontanog okupljanja, kojem se obraća kao raji, ili narodu. Ono što sam želeo da vidim je poruka meni, kao građaninu te moderne države, a ne samo šubari, šajkači ili titovki u publici. Džabe sutradan gala koncert klasike u Sava centru, gde je Živković održao govor kao Vlast u ostavci, ili džez spektakl koji je svakako najsvetlija tačka celog kalambura. Ne zato što ja više volim džez od sabora ili klasike, već je to jedini link sa svetom i malo zrnce modernosti, koje uliva nadu da nam se sve skele ka svetu još nisu prevrnule i potopile. Ovaj utisak beznađa, koji je Proslava samo jasno potcrtala, govori o spontanoj potrebi za Novim Voždom, ili Izbaviteljem, što je u Srbiji uvek tragična figura. Tako je bilo sa Karađorđem, ali i sa Đinđićem. Utukli su ih.

Paradoksalno, slučaj je hteo da ove godine posle duge pauze učestvujemo na izboru za Pesmu Evrovizije. Sudeći po najavama, naše kvalifikacije (Beovizija) trajaće tri dana, jer toliko će trebati da izaberemo svog predstavnika ili predstavnicu. Prošlogodišnja pobednica je (gle slučaja) Turkinja, pa ako već nemamo modernu i uređenu državu, imaćemo Evropsku pesmu. Možda u desetercu i uz gusle – čućemo.